Датум објављивања: 07.06.2020

Александра Петровић: ЧАША ВИНА И ЛИСТ ПАПИРА

 

 

Откад ми је поштовани пријатељ

песник Слободан Ристовић

наздрављајући чашом црног вина

рекао да пишем наивне песме

(верујем да се он сам

тога више и не сећа)

почела сам у тренуцима осаме

да урањам у неке мутне дубине

и све шкиљећи једним оком

(више од страха него од потребе)

изналазим и на површину извлачим

свакојака чудеса:

 

шарено камење разних облика

зарђале делове нечега

чије се намене још нисам досетила

неке але престрашене од себе самих

а мекане и нежне попут маслачка

уснуле лутке лептирова

огромних шароликих крила

опало лишће разних боја

нерасцветале пупољке

нека успавана семена

вилине коњице

мудре сове

ту и тамо грумен злата

и листове папира

беле попут летњег облака

попут анђелских крила

блиставе попут рајских двери

 

и кад сам утонула у њихову белину

као оне вечери у црно вино

више ништа није било исто

и није више било битно

какве су песме

постало ми је потребно

попут сунца и ваздуха

да урањам и изналазим

чудеса у мутним дубинама

да сабирам листове белог папира

белог попут облака на летњем небу

попут анђеоских крила

и да пишем

 

дуго већ нисам пила вино

са драгим ми пријатељем

песником Слободаном Ристовићем

раздвојиле нас планине обавеза

и удаљиле реке времена

ево чекам га са наливеним чашама

и прегрштом листова белог папира

белог попут летњег облака

анђеоских крила

блиставог попут рајских двери

да му их дарујем

да их испише и дода

у своју ризницу