Александра Петровић: ЧАША ВИНА И ЛИСТ ПАПИРА
Откад ми је поштовани пријатељ
песник Слободан Ристовић
наздрављајући чашом црног вина
рекао да пишем наивне песме
(верујем да се он сам
тога више и не сећа)
почела сам у тренуцима осаме
да урањам у неке мутне дубине
и све шкиљећи једним оком
(више од страха него од потребе)
изналазим и на површину извлачим
свакојака чудеса:
шарено камење разних облика
зарђале делове нечега
чије се намене још нисам досетила
неке але престрашене од себе самих
а мекане и нежне попут маслачка
уснуле лутке лептирова
огромних шароликих крила
опало лишће разних боја
нерасцветале пупољке
нека успавана семена
вилине коњице
мудре сове
ту и тамо грумен злата
и листове папира
беле попут летњег облака
попут анђелских крила
блиставе попут рајских двери
и кад сам утонула у њихову белину
као оне вечери у црно вино
више ништа није било исто
и није више било битно
какве су песме
постало ми је потребно
попут сунца и ваздуха
да урањам и изналазим
чудеса у мутним дубинама
да сабирам листове белог папира
белог попут облака на летњем небу
попут анђеоских крила
и да пишем
дуго већ нисам пила вино
са драгим ми пријатељем
песником Слободаном Ристовићем
раздвојиле нас планине обавеза
и удаљиле реке времена
ево чекам га са наливеним чашама
и прегрштом листова белог папира
белог попут летњег облака
анђеоских крила
блиставог попут рајских двери
да му их дарујем
да их испише и дода
у своју ризницу