АУТОР О СВОМ ДЕЛУ: “Успоменар 212”

Милан Цаци Михаиловић

 

Било је то давно када сам крочио у чудесно позориште Атеље 212 у Улици Иве Лоле Рибара, 21. На позив Мире Траиловић оставио сам Народно позориште и отишао тамо где ме је срце вукло још од 1960. где сам као клинац гледао представу “Чин чин”, француског писца Франсоа Биједуа, у којој су играли: божанствена Љиљана Крстић и мој велики рођак Љуба Тадић. У режији Мире Траиловић, у представи је свирао на усној хармоници мој отац Бранислав.
Дванаест година је брзо прошло. Као човек са завршеном Академијом за позориште, филм, радио и ТВ, 1. септембра 1972. ушао сам у Атеље 212 на службени улаз и у њему остао у радном односу пуне 42 године, до пензије.
Ту сам затекао непоновљиву екипу мајстора, “репрезентацију духа”, праве асове свога посла: Слободана Цицу Перовића, Зорана Радмиловића, Данила Стојковића, Ренату Улмански, Ђорђа Јелисића, Миру Бањац, Ружицу Сокић, Љубишу Бачића, Милутина Бутковића, Ташка Начића, Миодрага Андрића – Љубу Мољца, Драгана Николића, Петра Краља, Секу Саблић, Властимира Ђузу Стојиљковића…На челу куће – Велика Мама Мира Траиловић и читав тим око ње: Михиз, Муци, Ћирилов, Зоран Ратковић, Борка Павићевић.
Низале су се улоге: “Пурпурно острво”, Булгакова, “Малвина”, Мирка Ковача, “Дама с камелијама”, “Дивови из планине”, “Краљ Иби”, “Радован Трећи”, “Маратонци трче почасни круг”..У Народном позоришту сам играо своје представе: Гаврила принципа у “Сарајевском атентату”, Златана Дорића, у режији Арсенија Јовановића, Британик у “Британику”, Жана Расина, у режији Слободанке Алексић, Галупков у “Бекству”, Булгакова, у режији Цисане Муруцидзе…
Сан се испуњавао, играо сам скоро сваке вечери. Било је месеци када сам играо више представа него што има дана у месецу.
Иначе, у позоришту стално нешто чекаш, да л’ почетак пробе, да л’ излазак на сцену, после представе треба предахнути, угостити драгог госта. Много се времена проводило и у “најважнијој институцији у позоришту”, како је говорио Борислав Михајловић Михиз, а то је бифе!
Путовало се, гостовало, ишло с краја на крај света, од Шведске преко Француске, Швајцарске, Италије, Аустрије, Русије, до Мексика, Америке, Канаде…и тако даље, и тако даље. И као да ми је неко шапнуо: “Забележи оно што ти се учини да је грехота да се заборави!” Тако сам од првог дана почео да бележим: по текстовима, по рубовима старих новина, по цедуљицама, некад по документима… и све то стављао на једно место. Брзо су се скотрљале деценије. У једном тренутку схватио сам да је то богат материјал, драгоцен документ о једном времену, о непоновљивом духу људи који су се трудили из све снаге да дотакну уметност.
Наравно, нису ту приче само о глумцима, редитељима, писцима. Ту су приче и о оним важним људима без којих позориште не може, а то су декоратери, реквизитери, електричари, тон мајстори, шминкери, суфлери, инспицијенти…Зато на мојој првој књизи “Успоменар 212”, која је изашла 2007. стоји посвета: “Аплауз за све оне који су у мени оставили свој траг!”
Ускоро ће светлост дана угледати и четврта књига. За све ове године од када постоје моји “Успоменари”, схватио сам да нисам погрешио. Ту, међу корицама је једно лепо време, неки непоновљиви људи који су свратили на ову планету да се поиграју из све снаге, остављајући дубок траг. То је, како ми је написао Душан Ковачевић на књизи “Балкански шпијун”, честитајући ми први “Успоменар”, књига – споменик једном времену, једној кући на адреси 212 и станарима те куће…”

ПРПА, БАТО

Атеље 212 иде на једно од великих, светских гостовања. Авион тек што је узлетео. Скупљен на свом седишту, глумац Никола Милић ћути, боји се авиона. На другом крају, Љубиша Бачић, једва пристао на ово превозно средство. Од страха се брани шалом, виче кроз авион:
– Никола, знаш кога ћемо сад да сретнемо?
– Кога, буразеру? – цвили Никола.
– Иву Андрића! – виче Бачић.
– Па, он је умро, буразеру! – опет зацвили Ниџа.
– Па, зато ти и кажем! – подражавајући Ниџино цвиљење, закључи Љуби-ша Бачић.

У ЧЕТИРИ ОКА

У препун бифе Атељеа 212 улази познати преводилац са црним повезом преко ока. Тражи прву даму театра – Миру Траиловић. Мира устаје, срдачно креће у сусрет своме госту и пред свима нама љубазно каже господину са једним оком:
– Да се попнемо у моју канцеларију, да поразговарамо у четири ока!

КНЕЗ МИЛОШ

Петнаестак минута пред почетак представе у бифе нервозно улази Зоран Радмиловић. Дежурном, коме је у том тренутку најважније да су сви глумци на броју, добаци преко рамена:
– Не могу да играм! – и наручи једну лозу.
Дежурни запањен, пита скоро без гласа:
– Зашто, Зоки?
– Како зашто, умро ми друг!
С дубоким саучешћем дежурни промуца:
– А који друг, Зоки?
– Па, друг Кардељ, пичка ти материна! – одговори Радмиловић, попи лозу на екс и крену ка гардероби да обуче костим Милоша Обреновића.

СОЦИЈАЛИЗАМ

У једном озбиљном разговору о нашој стварности, Љубиша Баја Бачић ми даје дефиницију шта је то СОЦИЈАЛИЗАМ:
– То је као вожња авионом. Имаш дивну перспективу, али си везан и повраћа ти се.

УЧИТЕЉ

Бата Стојковић болестан. Зове га Драган Николић, пита:
– Бато, како си?
– Ево, Мићо, учим рака да пуши! – одговара Бата неколико дана пред одлазак у вечна ловишта.

НА РАВНЕ ЧАСТИ

Из Кошутњака, са некаквог снимања, враћао се таксијем Михајло Бата Паскаљевић. Стигао до угла Београдске и Пролетерских бригада, пита колико је дужан. Таксиста, гледајући у таксиметарт, рече:
– Округло двеста!
Бата извади из џепа стотку, пружи је таксисти и крену да изађе.
– Не сто, него двеста – рече таксиста, на шта Бата с осмехом закључи:
– Пријатељу, па и ти си се возио! – и залупи врата са спољашње стране.

НЕМА МАЛИХ УЛОГА

Играла Рената Улмански у некој представи нешто сасвим безначајно, што се каже – играла “леву ногу од стола”. После премијере, излазећи из гледалишта, пита Ренатин син оца:
– Је ли, тата, је л ми због овога нисмо јели кувано недељу дана?

МИНИСТАР

Када је постао министар културе, глумац Војислав Брајовић понудио свом дугогодишњем колеги и другару Драгану Гаги Николићу место управника Атељеа 212. Чувени Прле из “Отписаних” одмах одговорио:
– Ма, не, Војо, јеси ли нормалан, ја то не умем да радим!
– А да ли мислиш да ја умем да будем министар? – покуша Воја да убеди Гагу Николића, али безуспешно!

ДРУГ ЧЛАН

Један од најшармантнијих, најдуховитијих људи Атељеа 212 био је Бора Тодоровић, звани Бора Чвока.
У време почетка вишестраначја, кад су и неки глумци потражили залеђину по разним партијама, Чвока констатује:
– Кад изађеш на сцену, ту ни странка не може да ти помогне.

ДРВЕНО БУРЕНЦЕ

После лепо обављеног посла у Косовској Митровици, где смо уручили поклон од неколико стотина књига и извели програм, седимо са домаћинима у ОШ “Вук Караџић”, у Звечану. Ракију нам точи из дрвеног буренцета директор школе Ненад Раденковић Јеро.
Куцамо се, наздрављамо једни другима. Љубисав Милуновић – Љуба Сликар каже кратко и јасно:
– Дооообра ракија!
– Дооообра, него шта, дванаест година! Она је пети разред! – нежно објашњава директор Јеро, милујући буренце.
После извесног времена, екипа “Књиге солидарности” се опустила са сјајним домаћинима. Мало, мало, директор Јеро прилази буренцету и најзад, точећи драгоцену течност, рече:
-Колико видим, ова ми ракија неће у шести разред!

ЗДРАВЉЕ НА УСТА УЛАЗИ

Глумци су на гостовању, имају слободно преподне. Обилан доручак је обављен, попијена јутарња кафа. Приближава се ручак који им организује домаћин. Горица Поповић има конструктиван предлог:
– Људи, хајде нешто да презалогајимо, не ваља да се руча на празан стомак!

СРПСКИ СЕЉАК

У некој паланци имао наступ Марко Николић. Пошто је раније допутовао, решио Марко мало да прошета, да види где је дошао. Шетајући тако угледа сељака са шајкачом и опанцима како му се приближава, а лице му се развлачи у осмех.
Кад је пришао на неколико корака, упита:
– Је л, бре, јеси ти онај Гига Моравац?
Марко, шта ће, куд ће, рече помало стидљиво:
– Јесам.
– Јууу, што си пропао! – закључи српски сељак, насмеја се шеретски и – оде!

ИСПОВЕСТ

Ретко се исповедао Зоран Радмиловић. Ево како је то једном изгледало:
– Ја сам добар човек. Чак и кад неког отерам у пизду материну питам се да ли је добро и безбедно стигао!

ГРАЂАНКА

Прича Мира Траиловић сећајући се времена када су је, као младу, предлагали за СКОЈ:
– Устаде један младић пун револуционарног жара и заноса и изговори у једном даху: “Ако ова грађанка уђе у нашу организацију, ја овог момента излазим!”
– Мислим се ја, – каже Мира – е, мали, платићеш ти ово мени кад тад! И платио је: постао је мој муж!
Био је то дугогодишњи дописник из Париза и директор “Политике” Драгољуб Гуца Траиловић.

ЈАКОВ НЕУНИШТИВИ

Песник Јаша Гробаров оперисан. Дијагноза озбиљна. Чекају се још неки резултати. Каже Јаша:
– Ако резултати буду добри, ја ћу да пијем! А ако буду лоши, тек онда ћу да пијем!
ВАШИ ТАПКАРОШИ

Драмски писац Душан Ковачевић се сећа:
– Једнога дана заглависмо нас неколико у чувеном бифеу Атељеа 212. После више тура зовемо шефа да платимо.
– Све је плаћено! – каже нам шеф Мило.
– Ко је платио? – питамо.
– Она два господина, показа нам Мило двојицу за шанком.
Један од њих машући рече:
– Била нам је част, ми смо ваши тапкароши!

ЛУДА

На једној од проба Шекспировог “Краља Лира”, у режији Томија Јанежича, Ђуза Стојиљковић (Луда), чучи под неким столом и чека да на шлагворт искочи из тог заклона. Међутим, редитељ нешто објашњава, распричао се и то потраја више од двадесетак минута. Неко упита:
– Где си, Ђузо?
– На радном месту, пичка ти материна! – одговори Стојиљковић чекајући под столом наставак сцене.

НАОЧИТОСТ

Миодраг Андрић, популарни Љуба Мољац био је задовољан собом. Гледајући се у огледалу, са осмехом је говорио:
– Имам лепе црте лица, само неправилно распоређене!

ОЛУЈА

Препун бифе а тек 10 и 15. Отказана проба, није важно због чега. Сви озарени. Тура стиже туру. Време пролази. Одједном се смрачи и поче да грми. Пљусак све јачи и јачи!
Милутин Бутковић отпи коњак, ухвати делић тишине и нежно изговори, гледајући олују:
– Сине, за све су криви ови комунисти!

ОДЛУКА

Петогодишњи Андреј Стаменковић био са оцем у Атељеу 212 на промоцији књиге “Успоменар 212”. Гледао и слушао глумце како причају догодовштине из позоришног живота. Гледао публику како одушевљено аплаудира својим љубимцима.
Кад су кренули кући, каже мали Андреј оцу:
– Ви сви мени стално браните да псујем, а види како глумци псују. Ја ћу ипак да будем ГЛУМАЦ!