Бити песник бачен у океан постојања

Марија Пргомеља о књизи

 

Ранка Чолаковића Овим речима, Свет књиге, Београд, 2018.

 

 

У рукама нам је збирка поезије Овим речима, књига пробраних песама Ранка Чолаковића. Како наводи сам песник, у њу су ушле песме које су претходно објављиване у ранијим збиркама и периодици, у периоду 1968-2016, чак и готово цело претходна књига Јеси ли жив, живи песниче, овенчана наградом Стражилово. Све песме су редриговане и измењене, посебно из поменуте књиге, те аутор подвлачи да је једино овај избор коначан.

Поред последње објављене збирке поезије, у овај избор ушле су поједине песме из следећих књига: Ослушкивачи, Поновљено лице, Продужени боравак и Сезонске елегије, те је пред нама избор из ауторових пет збирки.

Читајући ово дело које представља својеврсно свођење рачуна и обрачунавање са грешкама које су се десиле, мисија нам је била да покушамо да нађемо заједнички тематски именитељ за стихотворенија које је Ранко Чолановић писао у размаку од готово пет деценија. Питање које нам се наметнуло јесте: Шта је заокупљало пажњу лирског субјекта током пола века живота и стварања?

Одговор је садржан у метафоричном наслову последње објављене и прве уврштене збирке у ово издање изабраних песама, а то је сам живот песника – уметника, усамљеника на изабраном путу.

Читајући књигу, искристалисале су се теме које лирски субјекат бира и обрађује. На првом месту то је тема књижевног живота са наличјем, односно, наша литерарна стварност,  друга је везана за аутопоетику и стварање, а обе за трећу тему, смрт.

Под прву тему наличја можемо подвести песме Докле ће мртви песник писати добру поезију и Нема горег посла него бити живи песник. У обе песме присутна је критика положаја књижевника на књижевној сцени. Овај живи песник ће записати: Само је  мртви песник/увек талентован/нов модеран традиционалан. Гомилање епитета наглашава каква је заиста ситуација када је реч о песницима који стварају у садашњем времену и траже афирмацију. По мишљењу ,,зналаца” они само троше хартију, а добра поезија је мртва поезија, произашла из пера оних који више нису међу нама.

Друга наведена песма само се тематски надовезује и шири проблематику. Лирски субјекат заузима позицију књижевника-бандита, како је то Милисав Савић једном записао, оних који стварају из инспирације, црпећи грађу из живота, и заступа тезу да је ово занат који се не учи у школи, потенцирајући принцип неприлагођености као основни систем грађе једног песника. Сви покушаји мимикрије, наравно, падају у воду јер Пјесници су чуђење у свијету, а сама поезија и песнички позив изазивају презир. Са тим у вези, лирски субјекат ће закључити:

Књижаре библиотеке школе

Цела књижарска индустрија

Сасвим пристојно живе

Од рада живог песника

Живи песник од свог рада

Једва вегетира

Ову тему проналазимо и у ранојој збирци Продужени боравак у песми Рани радови у којој песник чезне за освајањем песничких простора, где се тражи помоћ, али она не стиже ни од богова. Богови су пали на теме и слични су људима. У Сезонским елегијама она је дискретно подвучена, на пример у песми Рекреативна песма компонованој по принципу шта сањам а шта ми се догађа али и где сам, а где бих волео да будем. Песма има исповедни тон, наративне елементе, те је можемо тумачити као исечак из песникове стиховане аутобиографије. Главно стилско средство је контраст у ком имамо опозите радно време – слобода и природа, а песник је растрзан између.

Насловна песма последње објављене песникове збирке поезије Јеси ли жив, живи песниче покреће тему стварања и поставља питање да ли нас уметност, у овом случају, књижвност одржава у животу. Песник разлаже и промишља цео стваралачки процес, користећи различите синониме за стварање, наглашавајући мукотокрпност стихотворства. Поставља се питање смисла, али и она давна теза о забораву, о томе шта остаје после. Да одговор на ово питање није једноставан, говори у прилог мишљење нашег уваженог колеге, анонимног у овом тексту, који је једном приликом нагласио да зна много људи који су умрли још у двадесетим, много пре него што их заиста сахране. Отуда ефектни рефрен, реторско питање Ранка Чолаковића Јеси ли жив, живи песниче?

Даље, остајући на овом курсу, у Справљању пјесме о птици песник ће покушати да прикаже рецепт за писање песме, саркастично тривилизирајући поступак, набрајајући речи, при чему иронично сецира све аспекрте стихотворенија.

Тема смрти јавља се у песми У Основи пјесме о дрвету у којој лирски субјекат спаја неспојиво: дрво, природу и танатос, иронијски и опозитно шаље јасну поруку у којој мисли о крају доводи у везу са писањем поезије, па је ово једна суицидна песма. Друга по реду је Гдје сам се изгубио где песнички глас говори о себи као о живом мртвацу, са фолклорним подтекстом и елементима предања, док мотив смрти отвара песму. Песме које говоре о нестајању су и Мјерено кораком журним и Поредак ствари. Њихова тема је нестајање и стапање, неминовност судбине и природан поредак ствари. Песник апострофира да од себе не можеш побећи, где год отишао, те да он борави у себи као у скровишту. Апокалиптичне визије, оклултне елементе и присуство краја проналазимо у песми Почело је, као и у последњој строфи песме Предвечја.

Књига изабраних песама Овим речима обилује необичним, ретким речима, међу којима се провуче и нека псовка, уплив колоквијалног језика. Стилске фигуре које песник најрадије користи су рефрен, поређење, градација у антиклимаксу, асиндет. Песме су махом писане у слободном стиху, карактеристичним ритмом, а теме су везане за књижевни живот, стварање, смисао уметности и смрт. Свакако, ова књига заслужује нашу пажњу, те је драге воље препоручујем за читање.