Датум објављивања: 29.03.2020

Биљана Станисављевић: ДА НАЗДРАВЉАМ ОНОМ КОЈИ НЕЋЕ ДОЋИ

 

 

НА САН ДОШЛО

 

На сан дошло

на сан прошло

шапуће моја баба

што већ одавно

расађује босиљак

по небеским баштама

плете венац од белог лука

и суши венчару

Боље да си сину отела секиру

него што је ушником убио оно куче

што је целу ноћ на звериње завијало

на оне што кидају месо

промрзлој нам земљи

па ми сад ране по глави и удовима

Вода у очним дупљама

од суза твог оца

што га зет уби столицом

због неокруњене корпе кукуруза

Сад на задушнице воду делим

не би ли очни вид повратила

А мајка ти је у њиви пала

изнемогла од глади

измучена од бацања деце

које не би могла

копривом и зељем да израни

 

На сан дошло

на сан прошло

шапуће моја баба

под лево ли га колено

што се упорно загрцњује

житом из наших кошева

Мећава се огрнула мраком

магла надошла

развлачи мртве по друмовима

 

На сан дошло

на сан прошло

 

 

ВАТРА

 

Капија се сама отварала

од његовог звиждука у предвечерје

недра ми се шећерила

при помисли на његове велике шаке

на његова плећа што су се сударала

ко пар најбољих волова у јарму

О како бих се ко ласта

 шћућурила испод те кошуље

 на којој дугмад од снаге пуца

свањивала на грудима што су два бедема

што супиру моју дивљу жељу

да не поплави село

При помисли да му срце слушам

мирише ми жудња на лист розетле у слатку

У стомаку толико жара

да бих хлеб могла да испечем

Отац је два пута коње презао

да ме у град лекару води

најбољу комовицу из дудовог бурета точио

а не зна да ми од ове ватре

неће ни лекар ни комовица помоћи

Бог с тобом дете

јесу ли те у порти о Светом Илији урочили

говорила је мајка и угљевље гасила

Стиснуто машицама на дну воде

шиштало је као јара

стегнута мокрим бутинама

 

 

 

ВИНОГРАДЕ РОДЕ

 

Винограде роде

не куни не тужи

што те драги мој

на Трифунданско јутро

више орезати неће

На исти дан што те вином

да умије неће

да призове сунце

и родну годину

 

 

Винограде роде

не куни не тужи

јоште има суза

у очима мојим

да натопе земљу

корен да пробуде

јоште плетеница

вилдане да прежем

за небеске двери

сунце да преточе

у распукла зрна

 

Винограде роде

не куни не тужи

још су једра бедра

пуце да ти стисну

још су недра врела

шира да ти проври

још су уста слатка

вином да их појим

да наздрављам оном

који неће доћи

а свуда га има

међу чокотима