Датум објављивања: 30.05.2020

Бранко Милорадовић: ЦРНИ БОГДАН

(Прича)

 

 

Све је почело у насељу Миљаковац, много давно у доба мог детињства. Моји пријатељи из краја и ја били смо добра деца која су одрастала окружена пажњом и љубављу одраслих. Живели смо у времену са смислом. Дани доброте и несташлука смењивали су се на путу одрастања. Тада сам га први пут срео. Играли смо тог дана „тапке“ са сличицама које су у то време биле популарне. Сваког дана бисмо губили и добијали и тако одлазили кућама богатији или сиромашнији као и много година касније. Он се доселио у наш крај. Тог дана се изненада појавио. Имао је црну густу косу. Био је виши од нас. Пришао нам је и гледао шта радимо. После неког времена рече да не знамо шта радимо и да се то не игра тако. Онда је показао шта треба да чинимо. Видео сам да то што ради може да одговара само њему, али на моје запрепашћење, моји пријатељи су безрезервно подржали то ново. На све моје апеле остали су неми. Пала је ноћ и дошло је време да се разиђемо. Кући се те ноћи вратио богат само црни Богдан. Ови моји несрећници остали су без сличица.

Наше одељење  у основној школи  било је складно и хармонично. Између нас владало је пријатељство и велика солидарност. Имали смо брижну учитељицу и школски дани су текли мирно. Али тога дана учитељица је увела једну нову прилику. Поносно нам је представила новог ученика. Протрљао сам очи рукама и погледао боље. Био је то црни Богдан. Насмејан и пун самопуздања као и оне ноћи. Сео је на место које му је учитељица показала. Од тог дана више ништа није било исто. Успео је за месец дана да промени све. Више није било солидарности међу ученицима. Поделио је све на групе и групице, а свака група је њега питала за мишљење. Променио је односе који су трајали годинама. Више ни редари нису таблу брисали одозго на доле, већ према његовом савету дијагонално. За празнике је учитељици поклањао цвеће. Она се топила и његове оцене су врло брзо постале најбоље, јер је критеријум према њему био најнижи. Наравно, свака група му је радила домаћи. Обезбеђивала све што му је потребно да би се кроз школу шетао без муке.

Био сам срећан што сам уписао факултет који волим. Сматрао сам себе привилегованим што ћу у животу радити оно што волим. Био сам бруцош на журналистици. Полако сам упознавао студенте, професоре и студентски живот. Колеге са класе су ми дале савет да се укључим у студентске организације које уређују студентске стандарде и позваше ме једног дана на састанак у студентском клубу. Насмејан, чекао сам да почне састанак. Осећао сам да сазревам и био сам поносан на то. Али, моју срећу је сменио ужас када сам видео да састанком председава црни Богдан. И он је био ту. Почео је да нам објашњава како треба да живимо студентски живот и шта је за нас добро, а шта није. Гледао сам колеге око себе како га хипнотисано слушају. Приметио сам у наредном периоду студирања да је он близак са професорима, асистентима и брзо сам сазнао да не пада испите. Наравно да су многе  студентске чланарине  завршиле код њега. Уживао је у свим могућим привилегијама.

После факултета отишао сам на одслужење војног рока. Закон нам је давао такву могућност. Био сам старији од већине, образованији, тако да сам сматрао да ћу добро проћи. Полако су пристизали војници који су били распоређени у мој вод. У једном тренутку сам видео њега. Црни Богдан. Остао сам скамењен. Ушао је и гледао по соби који му кревет одговара. Пришао је неком збуњеном војнику од деветнаест година.  Објаснио му је како њему треба да припадне тај кревет поред прозора који је овај већ заузео. Тај кревет се у војничком жаргону звао кабриолет, што је значило да изнад нема другог кревета. Несрећни младић није ни схватио како га је вербално залудео тако да је прихватио врло задовољан да му уступи кревет.

Почела је обука и све што носи војнички живот. Једнога дана, официр којем је мој вод припадао, саопштио нам је да треба да се изабере десетар из вода који ће да заврши кратку обуку и да буде, како бисмо рекли, први међу једнакима. Мислио сам да ће тај избор трајати. Међутим, официр је рекао да је већ изабрао црног Богдана који му је презентовао своје способности из цивилства. После тога гледао сам нас како се мучимо, и њега како не ради ништа, и како себе доживљава као официра. Често је знао да нас враћа да поправљамо урађено. Ноћу је забављао војнике причајући им невероватне догађаје. Био је лидер у сваком погледу. Наравно да су други радили за њега, носили за њега, давали често следовања хране њему. Добијене пакете од кућа су прво приносили њему. Као да су били хипнотисани и да су ишли на ходочашће када су му прилазили и приносили  дарове. Добро је било само њему.

Када сам се запослио, био сам срећан јер сам коначно испунио већи део циљева у животу. Све што сам добио, добио сам напорним радом и учењем. Посао је значио нови корак у животу који ће ме означити као важну карику друштва. Знао сам да ћу у редакцији дати свој максимум и да нећу изневерити шансу која ми је указана. Тог дана нам је заказан састанак  који ће водити управни одбор компаније. Били су то људи који су одлучивали о свему битном за правац и профилисање фирме. Био сам помало узбуђен што ћу упознати све битне људе и менаџмент. Ушао сам са колегама у салу за састанке да сачекамо долазак људи из управног одбора. Ускоро се појавила петочлана делегација. Ни сам не знам како нисам пао у несвест када сам чуо да је црни Богдан председник управног одбора. Заузео је место, прекрстио руке и почео да говори о циљевима компаније. Погледао сам око себе и видео колеге које климају главом. Више ништа нисам чуо.

Нисам био присталица владајуће странке у земљи. Сматрао сам да рђаво воде земљу и да друштво којем припадам полако, али сигурно, пропада. Као зрела, образована и запослена особа, приступио сам најјачој опозиционој странци у земљи. Врло напорно сам радио са својим истомишљеницимима. Указивали смо на све лоше потезе актуелне власти и нудили бољу будућност. После две године, на изборима, странка којој сам припадао, освојила је власт. Радовао сам се јер сам мислио да ћу сада спровести са својим сарадницима реформу у  граду у којем сам живео. Био сам неко кога су саборци видели на том месту. Заказан је велики главни одбор са представницим из централе странке. Те вечери се одлучивало о првом човеку у граду. Били смо сви спремни да преузмемо одговорност и поведемо град у бољу будућност. Наспрам нас су села три висока функционера из странке и отворила састанак. Периферне ствари су брзо договорене, али остало је још питање првог човека у граду. Чекали смо одлуку. Један од функционера је рекао да после много анализа и сложености послова које носи место градоначелника, нама треба човек са искуством. Сложили смо се. После неколико реченица о комплексности посла ја сам видео да је у салу ушао црни Богдан и сео на једно слободно место. Изненадило ме његово присуство, као и све присутне у сали, јер је припадао побеђеној странци на изборима. Био је њихов највиши функционер у граду. А онда сам чуо како наш фукционер изговара име црног Богдана. Он ће водити град. На урлање и побуну људи у сали која се десила, обратио нам се црни Богдан. Полако се галама стишавала. Причао је о жртви коју је поднео током четворогодишње владавине. Причао је како је носио то бреме функције и како је срећан што ће коначно радити са правим људима и да су се стекли услови да заједно поведемо град у бољу будућност јер са претходницима није могао.

После неког времена град је пропадао и даље, још брже и јаче. Црни Богдан је постајао богатији још брже и јаче. Ја сам напустио странку и гледао га како годинама седи на том месту обезвређујући сваки смисао.

Завршио сам свој радни век и отишао у пензију. Боловао сам  од многих болести изазваних шибањем живота. Ипак, био сам срећан. Подигао сам децу. Постали су добри и успешни људи у страној земљи. Били су богати, срећни и свако моје дете имало је своју породицу. За старог човека и неког ко одлази, то је највећа награда у животу. Ја сам постао прави пензионер. Учланио сам се у пензионерски клуб, постао члан разних пензионерских организација, и са својом генерацијом чекао крај. Тог дана одржавао се шаховски турнир. Смењено је руководство наше организације и постављено ново које је било много амбициозније. Први њихов потез је био пензионерски шаховски турнир. Скупили су се пензионери из разних градова. А онда се појавио он, Црни Богдан. Више није био црн. Био је сед, али и даље је имао густу косу. Попео се на малу бину и почео да држи почасни говор. Он је био нови председник наше организације. Морао сам да седнем. Попио сам лек. Тражио сам шећер и воду. Слушао сам са бине добро познате пароле. Боље сутра, бољи услови, већи комфор, нове просторије, излети, концерти… Погледао сам људе око себе. Климали су главом као опчињени. Пошто сам се пријавио на турнир, морао сам да останем да одиграм партију шаха. Почели смо меч, било је неизвесно. После дужег времена, противник ме матирао. Пришао нам је црни Богдан и почео ми објашњавати како сам поставио лошу одбрану, а победника је учио како је могао и раније да постигне шах-мат. То је радио тако театрално да су га сви одушевљено гледали. Неке бабе су говориле како је згодан. Згодан у седамдесетој години. Устао сам и кренуо кући.  А онда сам почео да се молим Богу. Тражио сам само једно. Да када умрем, само да ме проследи тамо где није он. Ако и са Богом направи неки споразум да буде неко битан у рају, молио сам Бога да ја будем у паклу. Да све муке које ће да ме на том ужасном месту задесе, да се ниједна не зове црни Богдан.