Братимимо српски и грчки језик
У оквиру 56. Међународног београдског сусрета писаца, у Мрчајевцима су у Стену поезије уписана имена још једног српског и још једног светског писца: Новица Соврлић и Петрос Голици. О том лепом догађају имамо запис нашег колеге Адама Пуслојића.
<>
Даме и господо, драги гости и врли нам домаћини, уважене колеге српски
и европски песници, сретна нам Слава Богомајке Марије – Мала Госпојина!
Дошао је, ево, дан и час да се наша магична “Стена поезије” на Морави и
у Мрчајевцима окити новим именима поета из света и Србије:
Петрос Голицис из Солуна, Грчка, и
Новица Соврлић из Косовске Митровице, Србија.
Добро нам дошао, Петросе из братске Грчке и древне Хеладе! И живело нам српско-грчко братство и песничка љубав.
Данас, на Илијаку (као на Олимпу!) ми – песници света, братимимо Солун и Косовску Митровицу, Петроса и Новицу, грчки и српски језик!
А сад, eво, и моје беседе:
СОЛУН ПОСЛЕ ОДИСЕЈА
или Како је Петрос Голицис наставио Маноли Анагностакија.
“Како дa говорим? Гомила је крстила демагоге и варалице. Бодежима су боли моје речи. Како да говорим кад су нам код свих врата, вребајући сан, постављена тајна вешала…”
М. Анагностаки
Савремена и модерна поезија Грчке дала је европском песништву истинске великане: Коста Палама, Константин Кавафи, Ангело Сикељано, Коста Варнали, Јорго Сефери, Јани Рицо, Одисеј Елити, Маноли Анагностаки…и ту, наравно, није крај. Зауставимо се у набрајању код Анагностакија из два битна мотива: он је (до пре десет година) живео и писао у Солуну, као данас наш пријатељ Петрос Голицис – аутор књиге “Привремена кожа – Солун после Одисеја”, као и због бројних поетских одлика које ову двојицу песника красе – сродне тематике и увођења тешких и тамних тонова у критичко и црнохуморно поимање
савременог живота и драматике људског бића као таквог.
Маноли нам директно каже:
“Јесте ли за или против?
Одговирите макар са Да или Не,
ви сте размишљали о свему том.
Верујем да вас је то мучило,
у животу све је мука”.
Ни његов солунски сабрат Петрос није баш много ведрији:
“Моје лудило гори као шума у пламену,
па шта ако пада киша? Не може се она
угасити, очи ми се разрогачише,
слепо гледам како се пламен
распламсава – другим речима
ужарили ми се врхови прстију”.
Жестоко и нимало ведро, у оба ова поетска случаја. Анагностаки мало уопштава појаве и своје лирске тренутке:
“Моме се детету нимало
нису свиђале бајке”,
а модернији Голицис погађа нас у жариште ума и осећања, као да је неумитни хирург са скалпелом у руци:
“Смрт и време само су деца
која стварима скидају навлаке,
парају им шавове
перу их у мору
за собом остављају пустош
и кости”.
Које ли само неке чудне солунске ироније и слике нествореног, болног и горког цинизма! Али управо ови тешки тонови неведрине доносе нам отрежњење и буде гнев, дарују нам пуно наде, вере и охрабрења. Као и у древним делима великана Хомера / Омира или српске народне лирике, то је храбрило и грчки, и српски народ да uздрже све тегобе и несреће, личне драме, али и биће народа у целини.
Поетска реч нашег грчког сабрата Петроса Галициса управо има то… древно и магично дејство, а његова збирка има поднаслов, у српском преводу др Марије Пуслојић – “Солун после Одисеја”, што нам сугерише и то да се древни јунак и луталица Улис – Одисеј вратио у своју родну земљу Итаку и у загрљај вољенице и верне љубе Пенелопе!
У том случају, јасно, Одисеј је и сам песник Петрос, што значи Стена и стеновити. Петрос се успео на стену и овде, на Илијаку, да га препознамо као нашега, као сабрата, а не само као врсног европског песника. Реч песника на грчком и српском језику, овде у Мрчајевцима, братски је славом овенчала и ујединила два животна пута и опуса:
Петроса Голициса и Новицу Соврлића, Солун и Косовску Митровицу, Грчку и Србију! Елем, Солун је данас у нашем срцу и души… још једном, као и одувек у историји наша два народа.
Може ли нешто лепше и више, до Бога милога?
Брате наш, Петросе, ево Вам још једне домовине: Србија!
Заслужио си то и грлимо те.
Мрчајевци, Србија, 20. септембра 2019.