Датум објављивања: 13.07.2022

Веселин Мишнић: ПОЕМА

 

 

 

  1. ГРУПНИ ПОРТРЕТ СА ВЕЧНОШЋУ

(Стевану, Матији, Миловану, Мирку Јовану, Ђорђу и мом оцу Луки)*

 

 

1.

Мамуран и обневидео

од неизвесности и заморног путовања

кроз време

будим се из сна зачетог

у прошлом веку

у ноћи 1987

 

 

Март месец цеди последње дане

Стеван, Матија, Милован, Мирко

Јован и Ђорђе

један за другим улазе у мој дом

 

Упртили гусле

и понеку песму Радована Бећировића

упаковану у целофан

чији мириси пролазности

голицају ноздраве

њих који су дошли

и нас који их чекамо

 

2.

Размештају се куд који

И тек што су сели

телефон звони

Јавља се Црни Владимир из Сопота

Нешто је у болесничкој соби заборавио

Не зна шта би то могло бити

Можда ће се Стеван сетити

јер га је у песму метнуо

пре него се упокојио

 

Матија увек своју причу почиње

„Рече ми један чоек“

и ту на почетку

застане

даље не проговара

кнедла му засела у грлу

а ми чекамо да сазнамо

шта је он то чуо од прошлости

а не сме да изговори

 

3.

Народни гуслар

и песник када затреба

Ђорђе Леза

тек приспео из Америке и Њујорка

(био тамо два пуна месеца

у гостима брату психијатру

и не да се лечи)

 

Прича он о чудесима

која је тамо видео

о људима из дијаспоре

који мрзе Титову Југославију

и који воле песме староставне

оне које гусле носе у стомаку

које лече избегличку тугу

а гуслар их аманетно

новом добу испоручује

И притом када он заврши песму

Бој на Мишару

или ону о

Југ Богдану и девет Југовића

ките доларима гуслара

као кафанску певачицу

 

Брат га је водио као мечку

Његово је било да уз гусле

отпева неку народну песму

то ће му покрити

трошкове пута

 

Црногорску ношњу није скидао

Ни кад спава

 

4.

У једној кафани

Где је требало да пева

Пристигле госте грајом дочекују

неки мрки људи

давно одбегли од завичаја

брадати и орни

за пиће и кавгу

 

Предњачи Јуса Албанац

чији објекат

када затреба

наши емигранти

од њега закупе

на ноћ или две

 

Све тече по плану

гозба се наставља

уз вино стигло из Црмнице

и ракију љућу од отрова

шљивку Шумадинку

И Његушки пршут

који се производи по завичајној рецептури

на некој фарми

негде у Америци

Прича Ђорђе

као навијен

док затеже струне на гуслама

 

5.

Брат га је довео

да развесели песмом

оне

који живе у два света

Један који су оставили

и други за који не маре

И који знају само две песме

из завичаја

Кренте се кренте четници

И Марширала краља Петра гарда

 

Наједном

Јуса припит

устаје и пење се на бину

урла

„Косово је Албанско“

Грлат је као бик спреман за приплод

који се оглашава риком

и роговима растура пласт сена

 

Нико ни да зуцне

сви ћуте

локал је његов

и може му се

Његове речи злокобно одјекују

изазивају кисео осмех

код осталих Срба

и неколико костернираних Црногораца

„Америка је земља демократије

и слободе говора

што се из приложеног види

Јуса је мало претерао“

каже помирљиво Лези на уво

неки припити бркајлија

 

Од те ноћи

Све ми је у магли

Искачу неке слике

које не умем да опишем

И после тих Јусиних речи

нека зебња се увлачи

у моју душу

И то силно железо ме данима прогања

описује Ђорђе детаљно неки мост

од гвожђа

који премошћава реку Хадсон

а гуслару се и даље чини

да спаја Америку и Европу

 

6.

Мирко Ковач се мистериозно осмехује

узима гусле

затеже струну

и пева танушним гласом народну песму

Бој на Косову

не умем боље каже

„Ноћас ми нешто није легла“

одустаје на пола песме

и тутне инструмент Миловану у руке

 

Ја знам само Његошев Вијенац

онај дио из сна Вука Мандушића

или још боље

„Сам се Радун у кули нагнао

и с њим жена његова Љубица

Жена млада ама соко сиви“

и три песме Бећировића

јер их је и мој отац знао

И мој брат Алекса Ђилас Бећо

Бећар какав се једном рађа

умео је зорно да запева

и уз гусле

и без гусала

боље од мене

а онда је јуначки погинуо

На Слијепач Мосту

1941

и потом је и сам ушао у народну песму

 

7.

Ђорђе Леза је у народној ношњи

предака испод Ловћена

Скида са главе коротну капу

са четири оцила

четири златна слова

која толико минулих векова

и на хиљаду начина

српство спашавају

Староцрквена

и ћирилична слова

и Методија и Ћирила

и Светога Саве

Вукова и Његошева

везена златним нитима

на чоји руменијој од сваке крви

док се позлаћеном крсту

који их и дели и спаја

вечно исповедају

 

Као аманетни ритуал

на неком светилишту

Ђорђе меће црногорску капу

Матији на главу

а сви у глас гракћу

као да је за њега прављена

И тако док ноћ одмиче

у бело семе зоре

капа као орао кружи од главе до главе

и свакој пристаје као саливена

 

8.

Коштаће ме живота моје побркотине

описује Леза немоћ душе своје

и бољку ума

од које га психијатар Јован Стриковић

уз остале ликове из Горског Вијенца

годинама безуспешно лечи

Ову Лезину болест душе

потврђују речи

које књазу Данилу

казује времешни и слепи Игуман Стефан

чији смех до тада необјашњив

Јован присутнима тумачи

речима струке

 

Милован прозван да нешто и сам каже

помиње лудило које се умним људима

једном догоди

и више душа мира нема

 

Описује четири бела зида своје собе

Белина је тако захтевна

за тумачење празнине

и самоће

каже потиштено

Грешној души лека нема

сетно закључује

 

Узгред помиње и пар пријатеља

(а неки су и ове ноћи уз њега)

били у близини када нико није

и нису му леђа окренули

Који су заобишли трагове ратних прича

које га сустопице прате

од којих узалудно бежи

 

Револуција је колективни занос

а еволуција ума

припада појединцу

чини ми се да сам ову мисао

записао у једном свом роману

чија је сврха објављивања била

да буде забрањен за читање

 

Истина уме да запрепасти

Не треба претеривати

све што сам до сада постигао

делом и умом

претворило се у чињеницу

да сам постао лош политичар

и осредњи немачки писац

 

9.

Ђорђе рецитује

Ноћ скупљу вијека

која се по ко зна који пут

увлачи у суђени јој

смирај вечности

 

10.

Зора куца окнима

Време је да се разилазимо

каже Милован

и изазове намах пометњу укућана

 

Предвођени Ковачем

Небесни ходочасници излазе

на Врата од утробе

 

Песма је надживела себе

она староставна и моћна

певана уз гусле

О Срђи Злопоглеђи

О Бановић Страхињи

О Боланом Дојчину

Гудало је окачено  на дрвени врат

и рогове дивојарца

 

Гусле чувају тајну опстанка

народа који се осипа

каже Леза

посетиоцима који одлазе у ноћ

 

11.

Прича није поуздано сведочанство

и наратив уме да се отргне приповедачу

као бесан пас са ланца

који бежи од господара мучитеља

Потом годинама

лавеж успомена у слуху одјекује

као и речи приче

које нису записане

Срећом постоји филмски запис

о овом сусрету и разговору

само што са списка посетилаца

одавно фале неколицина

 

Колико год смрт моћна била

На филмској траци увек ће их бити

Баш онолико

Колико их је у тој ноћи било

 

Понекад они којих нема

Матији

у снове наврате

живи и здрави

или се записивачу ових сезонских исповести

онако у мимогреду јаве

 

12.

Нестају са те заједничке фотографије

ликови Стевана, Милована, Ђорђа

Мирка и Јована

и како год је на зиду намештали

слика је накривљена

на ону страну

где су они са ње

у мрклу ноћ изашли

 

Из снова вечности немуште

никако да искораче

Јава их заобилази

у свим временима

И колико год их ми наговарали

да се покрену

они чиле

и групни портрет са вечношћу

узима свој данак

 

 

  1. ГРУПНИ ПОРТРЕТ СА ВЕЧНОШЋУ

Предсмртна чајанка

 

1.

Преосталу двојицу

за сада живе и наизглед здраве

мене и Матију

намерно затурене

од брлога пролазности

трагове у уму

лагано усисава

левак пешчаног сата

Увлачи у време

којег ускоро неће бити

да се троши и мери

 

Живот се  круни

и нестаје

у онај доњи део

у бездушни срк Уробороса

који личи на трбух труднице

клобук надуте мешине

или тек пробушену лопту

 

2.

Након оне мартовске ноћи

из 1987

последњи пут су виђени

Сви на окупту

испред капије

на улазу

у Градско гробље

 

Кључ је у Мирковим рукама

откључава њиме катанац

са уклетих врата

која се селе

из песме у песму

 

Како се раније сетили нисмо

ко је кључар вечности

каже Милован Стевану

и осмех тајанства му не силази са усана

 

3.

Тамо где се непозван долази

Или бива донесен

и испоручен као вредносно писмо

као пошиљка без пошиљаоца

и адресанта

улазе један по један

 

Све су то културни људи

који знају за ред и дисциплину

и не праве гужву

Стигли до одредишта

као на прозивци

чекају свој тренутак

да га одћуте

јер толико могу

па да се разилазе

 

Стево Милован Ђорђе народни гуслар

улазе први у чистилиште

последњи Мирко оклева

залутао у својој глави

осврће се

звао би их да га сачекају

некада су били нокат и месо

 

Пристиже и Јован

леп и лепоречив

ововремен и златоусти

Остали  испред њега

поодмакли

Неко деценију

неко две

 

4.

Замерају Мирку

што је заборавио српско порекло

гусле и екавицу

ћирилично писмо

Не разумеју

језик којем се приклонио

који труне у његовим последњим књигама

које нико не чита

и које га прате

као самртна поворка

 

Књиге покајнице носе ковчег до гроба

у којем ће његово тело починути

јер након ујдурме са случајношћу

пријатељи нису дошли

да се од њега

посмртним словом опросте

 

Душа његова и даље мира нема

Са неке гране загрљена са враном

која злослутно гракће

посматра променаду ништавила

и мирну процесију

Мирковог опраштања

од неколицине свима непознатих људи

који га сахрањују

 

5.

Када је Стеван одлазио

деценију раније

другачије је било

„Земља је мајка живота

и када умреш

Ти ћеш се поново родити“

овим речима се песник Матија Бећковић

опраштао од пријатеља и сабрата Стевана

Речима које само њега слушају

већ увежбан и навикао

када затреба

и када мора

да описује смрт

од које бекства нема

 

 

 

  1. ГРУПНИ ПОРТРЕТ СА ВЕЧНОШЋУ

Запис о два оца

 

1.

Док Матијине речи пакујем

у моћни новчаник бескрајности

мени се чини

једну другу слику чувам

у невиделици ока свог

 

И заиста чујем и видим

како Матија млад и гологлав

са неког ћувика

дозива Веру Павладољску

Загубила се његова лепа и млада невеста

у врлетима Платија

и морачког кањона

у олујама и кијамету

завичајне оставштине

 

2.

Карте судбине једино случај меша

онако како треба

Ђиласа

Матију

и мене

завичај повезује

Од моје родне куће у Црној Гори

до Ђиласове

од Бјелојевића испод Бјеласице

до Подбишћа испод Сињајевине

има сат лаганог хода

 

На пушкомет два села чаме

повезују их гробови

оних који су на Мојковцу

околним чукама

и на Бојној Њиви

бранили српство

мада више има

безгробника

који су

месо и кости

зверима остављали

да исконску глад утоле

и макар тако

у утроби месождера

јуначки преживе

 

3.

Стављајући тачку на све неспоразуме

довикују се мртви преко Таре

која шумовима омета

ове бескрајем опточене

разговоре

 

Нешто касније

и то је на води записано

тек стасала за пушку и војну

деца ових упокојених ратника

убијала се међусобно

и мирзели здраво комшијски

 

4.

Од моје

до Матијине куће у Ровцима

(да је има

да није одавно рушевина

и која је злехуди траг у времену)

требало би цео дан пешачити

што говори

да Црна Гора и није тако мала

како је неки ини приказују

 

Веље Добоко

Матијино завичајно место

је дубље од сваке дубине

Лако се у њему сакрити

од злочинаца

од зле коби

али и од себе сама

 

Док је темеља било

и крова у којем је ветар пропух правио

у тој непостојећој кући

тридесет и неке

у прошлом веку

требало је да се песник Матија роди

јер му се отац Вук ту родио

а главу изгубио хиљаду километара даље

док је одступао

у непосредној близини

неке словеначке славне пећине

на пута који је само у једном правцу водио

 

5.

У сну ми је једном пошло за руком

да пронађем темеље те Матијине срушене куће

Вирио је из земље

чунак од сулундара

ребро букове греде повијено

начете  зубима ватре

коју је неко намерно запалио

а тамо где је огњиште било

трава се никада није запатила

 

Познат ми је био пламен

на угаслом огњишту

њега моћни ветар и сада потпирује

На том пламену

који гори мимо времена

као на Олимпу вечна ватра Зевсова

Једном су заједно

Матијин и мој отац грејали руке

мокре до лактова

занети причом о летини

коју треба за зиму припремати

 

Обојица млађи од синова

који ће негде у белом свету

јести парче црног хлеба

и сећи погачу са девет тврдих кора

и бити занавек удаљени

и од њих

и од завичајне топлине

 

6.

Матијин отац греје окрвављене дланове

којима је затварао ране на свом телу

пре него се у вечност преселио

 

Убише ме погани људске

каже мом оцу Луки

утопљенику Тарском

који не проговара

са чије мокре одеће и дланова

не престаје да цури вода

која га је једне позне јесени

угушила

 

7.

И дан дањи

крв и вода

ове двојице бездомника

се сливају у ватру

која неће да се угаси

У огањ

који је две чудне смрти

занавек сјединио

 

 

 

* Стевану Раичковићу, Матији Бећковићу, Миловану Ђиласу, Мирку Ковачу, Јовану Стриковићу, Ђорђу Вујовићи Лези…

/Из необјављеног рукописа књиге песамаМерач плиме и осеке“/