Датум објављивања: 03.07.2020

Веселин Мишнић: Свете и светле узвишености у певању Зорана Костића

 

 

Зоран Костић “Пулсквамперфекта“, песме,

издавач: Књижевна задруга Српског националног савјета, Подгорица 2018. 

 

     За неке песничке посленике важи једна једноставна а моћна крилатица, која некако опстајава у сваком времену и не губи на значењу. Наиме, постоје они ретки ствараоци за које кажемо: “Он је рођени песник“ и заиста тих  „рођених“ песника има тако мало. Догађа се да декада, па и две прођу а да се само један такав појави на књижевној сцени, или ниједан. Ови други, а њих заиста има много, на разне начине покушавају да досегну неко мало признање, зрно славе у великом песничком братству. Знају да јесу песници, носе се са тим теретом, како ко уме и како маже, а само неки од њих таквих проблема немају, јер су тај ореол аутентичности досегли својим талентом и потврдили својим делом, ма коликог опсега оно било. Његош је написао само две књиге и обе су бесмртне. Милану Ракићу је то пошло за руком да са неких шездесетак песама уђе у братсто “рођених песника“. Душану Васиљеву чак и мање. Рембо је додирнуо звезде до двадесет и прве године и заувек међу звездама остао. Миљковић је био ту негде, близу Рембоа, са мало песама, мало објављених књига, мало живота, и вечном славом. А опет има и оних попут Виљема Шекспира, или Лопе де Веге, који су свој поетски дар брусили и доказивали стотинама написаних књига.

     Постоје и они трећи рођени песници, како би рекао Жан Касу, полифоничари, којима припада песник Зоран Костић. Ненаметљив, тих, повучен у себе, боем и другар, особен и препознатљив а опет бескрајно другачији. У његовом случају ови дарови су само у служби дубоког промишљања и талента који са небеса стиже.

     Зоран Костић је српски књижевник и песник, рођен у Црној Гори, у престоном Цетињу, који живи и ствара у Бања Луци. Вишедеценијски је члан Удружења књижевника Србије, Савеза писаца Русије и Удружења њижевника Републике Српске. Заиста  импресивна библиографија. Објавио је на десетине запажених песничких књига. Спада у ону најређу групу књижевних стваралаца, које је признати српски критичар, сада почивши Чедомир Мирковић називао „унивезалистима“. Костић мења по потреби књижевне жанрове, и на сваком терену досеже највеће стваралачке домете. Поезија јесте језгро његове духовне и душевне светлости, али он је такође успешан прозни писац. Пише драмске текстове и филмске сценарије, бави се публицистиком и есејистиком, преводилац је највећи песничких имена руског језика, почев од Љермонтова, Пушкина, Булгакова, Блока, Буњина и низа других великана руске књижевности. У његовом сабирнику значајних превода са руског на српски језик, умеће се низ песника новијег доба руске књижевности. (Иван Буњин, Валериј Латињин, те романописци: Виктор Слипенчук, Валериј Хајрјузов и други). Антологичар је и у припреми је можда и најзначајније његово преводилачко дело: “Антологија руске поезије од 11 до 21 века“. То је тај поменути Мирковићев „универзализам“. 

     Зоран Костић је добио много награда и признања, првенствено од критичке јавности и еснафа којем припада. Награђиван је не само на овим просторима, већ и много шире, у другим државама, па и на другим континентима. Велик је и подугачак списак награда и признања која је до сада добио за своје књижевно стваралаштво. Представе по његовим драмским текстовима се играју код нас, у Русији, Бјелорусији, али и на другим просторима светске позоришне и драмској сцене. Преведен је као песник и као драмски писац на преко двадесет светских језика. Незаобилазна је појава на нашој књижевној сцени.

     У својој поетици, али и у драмским текстовима бори се са демонима присиле, који кидушу као вране, чавке и гавранови и све друге птице таме и које пристижу у злослутним јатима са стране и одасвуда, и којих има у непосредном окружењу, нимало наклоњеном српству и православљу у целини. Живи и ствара у тако омеђеном простору, под сталним бременом спецификума који песништву не погодује, а човеку још и мање. Зоран се деценијама уназад успешно оглашава из заветрине своје поетске ризнице, чије богатство никакви злоумници и вандали не могу да опљачкају и присвоје.

     Песме Зорана Костића се саме бране. Својим садржајем, заумношћу, порукама које шаљу. Оне су пуне бодљи и трња, као она „трнова круна“ на глави сина Створитеља, која је моћнија од било које златне челенке и дијадеме, јер је вечна, као и онај ко је морао вољом силника да је стави на главу и да је носи. 

     „Пулсквамперфекта“, најновија песничка књига Зорана Костића, већ је овенчана значајним песничким признањима, али је уједно читав њен садржај поетска круна лепих мисли и једног по свему префињеног песништва. Занатске савршености, брушене мисаоности, хармоније сазвучја и мелодике која се удева у бујну ритмику стиха, са особеним лазурним преливом који боји како Костићеву песничку тако и нашу животну јаву. Плусквамперфекат, јесте давно прошло време, али је за песника Пулс(квамперфекта,) доиста “више од прошлог“. И више од пулса, који уместо ми њега, нас опипава, али се и удева у оне жиле куцавице које доказују да нас ипак има и да ће нас и убудуће бити.

     Костићева језичка домишљатост означава монумент који пулсира дамарима свебића. Ово пулсирање које значи живот, урезано је у трагове постања, као вечна и жива истина о једном страдалном народу. Ако је рендгенска слика нашег тела одраз нечега што се очима не сагледава, откриће пулса указује да се тик-такање срчане ритмичности умножава у пулсацију која вечности смисао дарује. Ово пулсирање се премешта из времена у време и никада не престају наслеђени шумови његове особене ванвремености. И ти шумови бесумње нису срчана мана. Или оболење. Они су ехо онога што јесмо били и што се преноси као аманетно завештање моћних светитеља. Од Хиландара и Светог Саве, па на овамо, до Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, владике и дике свеколиког српског песништва Петра Петровића Његоша и до заумности владике Николаја Велимировића, па све до тиховања патријарха Павла и његовог светачког упокојења. Песник Костић указује на историјско наслеђе и самобитност опстајања. Опрез се подразумевса. Не сме се брисати и уклањати име световно, име народно, име српско, из оне никада до краја написане а постојеће „Историје кајања“, историје која у себе похрањује све истине човекове, и оне лепе, али и оне које то нису. Може ли се наново пронаћи оно што је затурено у прошлости, чији се трагови назиру само у предању и речима које чувају та предања? То незаобилазно питање песник поставља и себи и другима и покушава да нађе решење кроз песму, која је била и остала чедо вечности и трајања. Песма и реч песника јесу спона са тим прошлим, несталим временом, којег нема, сем у књигама староставним, али ни тих књига више нема, или се не читају, па ти знакови бледе у трајању, лебде негде у подсвести песниковој, тој неосвојивој тврђави, где им је најпријатније и где се осећају заштићеним и сигурним, јер бољег прибежишта за оно што је загубљено у времену и простору напросто нема.

     Колико срце и колико поетска душа Зорана Костића има комора у себи није лако закључити. Песничка књига “Пулсквамперфекта“ смештена је у три коморе. И ниједна комора није срчана. И није лева и десна. Или свака јесте. Можда само песниково срце има три коморе. Било је у песмама јунака са два срца. Било је и оних испод чијег срца гуја дрема. Костићеве коморе нису органског порекла, у смислу живости, или живота. Оне су сабирник песама. У прве две коморе утемељено је по тридесет песама, у трећој четрдесет. Равно сто песама. Сто прича. Страдалних. Мучних прича о временима и људима којих нема. Песник пева и о времену нашем, којег има и у којем је опет све мање заноса, лепоте, заједништва, циљева, надања, свега за шта се некада живело и умирало. На жртвеник отаџбине уместо цвећа полаган је живот. У тим временима живот је био једина вредна валута са којом се ишло пред Бога и у легенду. Ипак морамо се помирити са чињеницом да је давно минуло време херојских смрти. Данас у овом времену смрт није чин жртвовања зарад било чега. Коме би тако нешто пало на памет. У овом времену смрт је случајност и догађај без значаја и значења. Оне херојске смрти зарад вишег циља, или, како се мислило бољитка оних који претекну, делом су опеване и у овим песмама Зорана Костића. Његови јунаци нису носиоци главних улога у животу. Они су хероји самртних удеса, од када их нема, успевају да живе своју смрт, да се удевају у вечност трагиком којом су задојени. Ругали су се у лице злотвору, и са лакоћом кретали путем без повратка. А свака смрт, па и она херојска о којој се прича и која у песму улази, је обезличена слика ништавила, које су на ове просторе доносили силници, банули са стране а таквих је било у свим минулим временима. Вратимо се на трен почетку. Дакле, песник Зоран Костић, није наслов своје књиге сместио у „плусквамперфекат“, иако се тако чини, већ је његово певање сажетак једне шире, умножене, или како би се данас казало умрежене слике “пулсквамперфекта“.

     Игра речима даје  песнику огућност да удевајући  у неживо пулс свевремености, он на неки начин преузима улогу онога ко макар кроз песму оваплоћује своју катарзичну природу, васкрсава ако ништа друго властити песнички језик (мало ли је?) јер то може. Одговор можда лежи у чињеници да у овој књизи песник не преузима улогу демијурга, он такође није и не жели да буде јунак својих песама. Такође Костић не пева о апстрактном појединцу. Његова песма гравитира на аутентичним датостима из живота људи које памти из прича, или их на видело извлачи из властитог живота. Ипак, у маузолеју целовитијег игроказа несвакидашње поетске довитљивости, смештено је време којег нема и сви неживи који су том времену давали смисао и даље дефилују песниковим моћним памћењем.

     Живима ионако није место у песмама. А само песма успева да се уздигне изнад таме заборава и осветли тмине које упорно наткриљују нашу јаву, али и ону која је била нечија, која је давно минула, које нема и којој дугујемо наше постање.

     Јесмо ли и ми градивни материјал нечега, било чега, или смо већ заточеници Костићевог „пулсквамперфекта“ (времена које тачно и убитачно пулсира, свакако прошлог, времена, несвршеног и изгубљеног, које није наше, иако ми тврдоглаво верујемо да јесте). Питање се намеће: колико је у реалном свету та прича о постојаности времена валидна и вредна тумачења. Истина је лако доказива да је у сећању и успоменама утемељен корен нашег битка, али и песниковог битисања. Песник свесно преузима улогу сведока, онога који памти, који песмом храни истину, која се под присилом заборавља. И доиста се чини као да Зоран Костић, својом вољом никада није искорачио из детињства у којем је остала заробљена његов младост. И онај другачији живот о којем се у овом времену тако мало зна. Или се намерно прећуткују истине које говоре о корену и коренима, о традицији, о народном предању. О вери у једног јединог праведног православног Бога. О заједништву које је разбраћено снагом моћних и злих сила, којима свака хармонија постаје мета и циљ уништења. У прошлости о којој пева Зоран Костић, где оно његово искуствено и лично није императив, нити је у првом плану, где се говори о колективном сажимању значења које одређују смисао постојања читавог народа, похрањено је све што јесмо били и што је обоготворени Серб био, или макар покушавао да буде. То је онај свет којег нема и којег негира и историјско сведочење, где је тело Светог Петра по његовој жељи, кад већ мора тако да буде, наглавачке окренуто на распећу човекове злобне саможивости и таштине, јер разапети светац рече: само један а то је Божји си (Исус) може да поглед упире ка небу. „У горњем небу друге су мјере.“ Дух свакога ума „Пјесмом срце куца за Бога“ (песма „Ријеч”).

     Ишчитавајући ове поетске драгуље, које нам у непоновљивој ритмичности и особеним поетским исказом, кроз овај бисерни песнички колоплет дарује песник Зоран Костић, уочавамо (а и даје нам се на знање,) већ у првој „комори“ да је „реч“ увек градивни елемент песме, aли и слике, која нам се трајно урезује у свест. Језик је темељ нашег суштаства, наш род и наше семе. Језик даје смисао животу и постојању. Људски језик је суштост смисла /за небо оса равнотеже/ а на земљи /к Богу вертикала/ каже Костић у песми „Језик“. Треба ове песме Зорана Костића, како он каже читати „између редака“, јер оне само тако читане, откривају нам моћне „поруке предака“. У песми „Језичење“, Костић каже: /Језик преклаше с народом језика/… /ујамише их а језик изћика/. Језик нам говори да су узалудне каме, ножеви и клања, јаме безданице, брисање трагова, (не оних злочиначких, они су неизбрисиви) већ трагова постања, а то се постиже требљењем народа. Језик наш насушни се и даље прима, расте, буја ма колико га злотвори унижавали и сасецали му корење. Чак и онда када је језик обогаљен и унакажен, када нестају опције прочишћења, он сам нађе начина да се чисти. У овим временима одрођавања од језика који је на почетку нашег света, као мајчинско млеко био храна, језик се наједно, „спарушио“ и „расуо“, каже песник. Говорни језик је одувек био грађен на сличности која уједињује и не распарчава, не уситњава, не минимизира. „Убити“ језик значи затрти идентитет, биће народа. Песник који је из народа и који је глас народа, онај Његошевски глас, разбраћи и расколницима, обездушеним отимачима писма и језика, не дозвољава да раздвајају православље од православља, истину од истине, лепоту од лепоте, народ српски од народа српског. Песник је “неписмен” јер не прихвата нова измишљена слова. која унижавају најсавршенију азбуку на свету. Он не разуме новоговор, који се намеће у његовом завичају и тамо где је рођен. Њега саблажњава накот безбожништва, притајено зло које је показало своју истинску природу, умножило слепило и неартикусани „арлаук“ који призива безумље. Ако је судити „према слову смо народ исти“ каже песник (песма „Безјезичност“). У песми „Црнозборци језик“ је „прејезичен“, они који „збораху српски“ из словног корена разум избацише, стварајући „двословну разлику“ /тако да су језикокрадице/…/лажући себе изгубили лице/. Писму које тумачи древни језик, овај чин безумља доноси фаталност, самртну пресуду након које уследи ропац језика. Пишући „ропцем“ молитву Богу, да уразуми, да нечист уклони, мрву језика да спаси, песник Костић вапајно запомаже, јер тек је за /пјевање језика понешто остало/… /За говор ништа или сасвим мало/. Све се урушило, потрошило, нестало. Само “шапат виче“.

     Да није овакве песме и ретких, најређих песника попут Зорана Костића, упокојење језика српског постало би неминовност тамо где је народу тај језик светиљка био и давао смисао постојања. Овако језик се песмом брани и словним знацима се брани, и речима се чува, речима која само знана им слова као храну зобљу. Коров двословља се срећом није запатио, није се примио, и верујмо да никада неће, јер онима који су ово семе сејали време ће пресудити, као што једино оно праведно пресуђује свима који су злодела чинили. „Муња ума( ко сад ово) / дамару сваком нађе слово/ Кукавичји словарник подметнут зарад опаког циља, јер народу којем се отима право на језик, додају се азбуци непостојећа слова, ако се то прихвати као постојаност и некаква нова реалност, нема ту никакве дилеме, тај народ је осуђен на нестајање и пропаст.

     Костић у својим песмама бира речи, од оних знаних и свима познатих, до оних скоро па несталих и заборављених, звонких и бескрајно лепих, док је његов песнички реквизитариј римовани двостих у којем песма жубори, и тече као планински поток који се не може укротити и чији бруј се никада не заборавља. Тако се и ови песнички потоци сливају у један смисленији и моћнији ток, јер није џабе речено да „мирна вода брег рони“. Рима у овим песмама нуди мелодику и звучност, каткад је и несавршена, као у сонетима који се у овом певању јављају спорадично, како би своју песничку пенушаву страст песник могао да контролише и усмерава смислу који је битнији од римоване прецизности по сваку цену. Песник је овде и слуга и заточеник песме, и друго му ништа није важно, јер поруке које шаље ова поетика имају моћ да опомињу, подучавају, упућују, осветљавају. Песме Зорана Костиће се конзумирају као лек и у свако доба дана. Не треба да зачуди или збуни бојазан песникова када каже:/ Све нам отеше, и тебе ће, песмо./ и то је је заиста највећи песников страх. Јер ако му песма буде отета, и њега више бити неће. У првој комори након низа песама које се баве језиком и опасностима које се над њиме надвијају, песник се окреће и обраћа сабраћи песницима. Они ће разумети и онда кад их нема. Тако у низу од неколико песама: “Орфејски слух“, „Колумна Јакова Гробарова“ „СК Запис“ дефилује плејада оних који су завршили сва своја путовања, па и она песничка, попут Бране Петровића, Аце Секулића, Јакова Гробарова, Милисава Крсмановића Крце, (ево и Ранко Јововић оде) нема ни Милоша Ђурића, М. Јосића, Чудеа, Команина, Добрице Ћосића, Пајића, Братића, Раичковића, Брајковића. Тим сапутницима и сапатницима, носиоцима и чуварима светости песништва, занатске префињености, језика пре свега, прикључују се они који су даровани дужим животом: Д.Лакићевић, Бећковић, Марко Недић, Рајко Петров Ного, Тиодор Росић, Милован Данојлић, и многи други.

     Тако то бива, увек остаје празнина, сета и жал за онима коју су нас напустили.

     Ако заборавимо прошло шта ће нам онда будуће. Намеће се питање песника сведока и песника трагаоца (а Зоран Костић припада и једнима и другима, и као савременик и сабеседник). Он бележи, памти и опомиње. И пита се: /Кад човечанство беше најумније/…/јер такво сада није/ и шта нам сем „ума оста“. Давно је схваћен значај ваздуха и воде, страх од ватре је надвладан. Хорду оплеменише речи и слова која у једно срастоше, или како Костић каже: све је сажето, /у језик, ресицу памети/ која постаде /врхунац на људској планети/. Сведоци овој метаморфози остадоше само фосили и кости предака, које извирују из пепелишта и заосталог праха, блистајући белином попут бисера и шкољки а у ствари су звезде, које је небо одбацило и земљом расуло, и то су само остаци од неког пра-претка или „Пра- Бога“. У песми „Каинова нит“ Костић повезује митско и архетипско са историјским наслеђем. Пре свих: Каиново незаобилазно наслеђе укорењено у свако човеково време. Издаја Јуде Искариота на Тајној вечери. Христ има Јуду, или Јуда Христа. Лазар Вука, или Вук Лазара. Вожд који верује куму, и глава на овалу као доказ издаје, бунила и кукавичлука, и увек издаја као потка сваког историјског ткања. Чун и нити само удевају конце у јаву која је огрнута крпама обмане и неморала. Знање се претвара у лудост, част у бешчашће, пуно у испразно, добро у лоше, вера у неверу, и све се клања или служи Луциферу. Ипак, памте се приче о људском злу и о превртљивости говоре. Оне нису само део прошлости и нису заборављене. И никада неће ни бити.

     У песми „Крајпуташ“ прогоњен предак бежи, неко од рода Костића (као да је он сам) као кроз ону Кочићеву планинску густу маглу измиче гониоцима, али не задуго, бежећи тако “Путем непостоја“ /до ове хумке где је стварност моја/ сетно закључује песник. Песма „Књига“ нам говори како је у корице вечности садржајем ванвремености уметнута „Библија“, најсавршенија од свих књига, јер само њу су писали скупа и у дослуху, време и људи. Савршена је и зато што нема аутора. И има их на хиљаде.

     У песми „Предсан“, у оном трену када се више слути него што се сања, ипак песник:/Оком сна чита са надгробнер плоче/ запис о ономе који ту почива и епитафну опоруку намерницима оставља у аманет. У том гробу лежи /неко тек рођен који оде напрасно/…/Име нечитко, презиме нејасно/,јер /Живот ме уби прије него поче/

     Два бледа слова која разазнаје и која су иницијали имена његовог, говоре песнику да под том плочом почива његово тело, аутогроб, мада он и даље не верује да је у сну ову заветну поруку на камену баш он писао.

     Комора друга Пулсквамперфекта, уводи у нови циклус песама у којима се песник креће другом страном стварности. Нижу се песме: “Рођење“ „Коб“,“Постојање“,“Дуг“… Песма „Коб“ ове поруке шаље: /Стријелу, једном одапету, више/…/ничије клетве луку не вратише/…/свеједно, срце, мину или проби/…/ стријела летје по путањи коби/. Када бану они који су злом задојени, очекивано, са њима пристиже и зла коб. А стрела није знамен радовања. Срећом њен оштри врх уме да се у лету занесе и не долази до мете коју јој је нечије опако око наменило. Мада и стрели која лута све и свако може циљ бити.

     У песми „Пред први причест“, отац, налик оном који води сина „на јутрење“ каже свом наследнику /Кад се обретеш пред келијом сине,/… /сагни се, не тек споради висине/, јер како другачије доћи у испосницу и приступити моштима Светог Василија. Певајући о „гордном самољубљу“ бескрајно је духовита песма „Андрић“, где млад песник у трагалачком заносу креће из Никшића у Херцег Нови, како би тамо упознао великог писца Андрића. Жеља. Да му је да Андрићу прочита оно што је нешто раније надахнуто писао, неку песму налик Поовом Гаврану, или Стринберговом „Оцу“. Ипак, на крају ће поцепати своје песме, или их бацити у ноћ и док се ти листови чудних садржаја претварају у камен, у оне Андрићевске „знакове поред пута“ њему се чини да то путовање ипак није завршило у бесмислу.

     Овом циклусу песама пипада и песма „Земља номада“. Каква је то земља? Има ли више те земље? Како су њени житељи постали номади? Они који се селе не увек својом вољом. Од те земље, ако је постојала, шта је остало? Песник каже остале су „само раштркане слике“ успомена. Он је и даље “номадски сањар“ иако зна да /траје та земља непостојећа/…/колико на њој што потраје срећа/. У песми „Народни нико“ опет се умножава исконска горчина. Песник је уљез међу митовима, уљез у земљи која се расчинила и које као ни оне номадске више нема. /Ко нема земљу нема светилишта/ а песник лишен земље у којој је рођен, остаје и без себе. Он је тада изгнаниик у свом срцу /свој за туђу а туђ за земљу нашу/. За земљу која је била његова он је наједном неко ко не постоји. Одрођен силом прилика и баш онолико колико се иста та земља и од њега одродила.

     Ова књига је препуна епитафних порука, оних које остају за вечност. Па је тако и у песми „Епитаф“ песник дошао до краја свих путовања и /до ове хумке испод које лежим/…/ја који немам гдје даље да бјежим/. Ипак, метаморфоза у истоименој песми није гаранција сигурности и преображаја./од себе си се ту сакрио/…/ престао бити ко си био/… /Постао си неко сасвим нови/…/ не походе те чак ни снови/.

     Некад се живело. Некад се и сањало. У међувремену све се изменило, па су се и снови изобличили, отуђили, постали „илегални“. Опасност су по онога ко је сновима веровао. Све је изгубљено. Другови. Пријатељи. Породица и увек земља, отуђена, отета, проклета. Последња песма циклуса Комора друга носи насловну формулацију „Историјско кретање“. Могла би се звати и наопака песма, јер она говору о кретању уназад, о потковима који се коњима кују наопако, о обући која се исто наопако бува, јер трагове од прогонитеља који не патишу треба скривати обманом, оставити утисак да се иде уназад, на другу страну, било јашући на коњу или крећући ће се пешке. На несрећу оних који покушавају да умакну гониоцима, њихова обмана бива откривена, јер онима којима је /крај на почетку/…/ а почетак на крају/ сваки пут води ка циљу уништења. Шта год чинили, прогоњенима, тако се чини, спаса нема. Остају згаришта напуштених домова, имања без стоке, торови без ограде, појилишта зарастају, шуме гутају ливаде. Злочинци и прогонитељи бану, похарају и оду. Прогоњени умиру у бежању, умиру од туге и немоћи.

     Комора трећа, третира битне теме за историографију народа, који је обезглављен и са вековних поседа протеран силом бездушја и батином присиле и свемоћи. „Косовски бој“ је прва песма овог циклуса. Питају се ратници, пита се и песник, да ли је ико могао да замисли дан пре почетка фаталне битке, која се ни у овом времену не завршава, да се на том пољу цветања божура губи сутра читавог једног народа. Народ који остане без сутрашњице, не може живети од прошлости. Он једноставно нестаје. Песниково Породично стабло у истоименој песми, служи за потпалу давно изгубљених надања и снова. На тим гранама које више не листају и не знају да постоје годишња доба, као о судбинске нити окачене су душе песникових предака. Оних који су гинули свуда по свету. Од Вртијељке, Бородина, Спужа, Вучјег Дола, Скадра и Мојковца, Зиданог Моста, Цавтата и тако редом. Падоше Бајо, Лука ,Ђуза, Дака и Илија, и Илијин унук Коста…/ником се не зна гроба ни мрамора/…/ испод земље је већа Црна Гора/ од оне горње, сви су пали на грудобрану отаџбине, јер тамо где су гинули ту су и остајали. Они срећнији су можда укопани, ту где су пали, можда су им звери месо и кости раскубале, можда су трунули онако на лединама, у барама и мочварама, кланцима и странпутицама, ледницима. Хранили мраве, бубе и црве и само душа њихова враћала се као обогаљен ехо, назад где би је преживели качили на то вечно породично стабло. Уписивали име упокојеног. Који није знао да је време обесмислило његову жртву и да уствари није бранио ништа. Ни себе, ни слободу оних за које је истрчавао из рова да прсима и врелим челом метак зауставља.

     Ређају се потом у низу веома су моћне песме „Дух Јасеновца“, “Псеће срце“, „Свети мученик Вукашин“, „Magnum Crimen“, “Двадесети вијек“. У песми: „Сарајево-Јасеновац“./У возу пуном српских мученика/…/одједном, мјесто вапаја и крика/…/неком старцу се из предсмртног несна/…/ у праскозорје оте вапај – пјесма/…/О Ђурђевдану, четрдесет друге/…/ она се и данас не пјева из туге/…/ већ из весеља, јер повијест друга/…/првој, истинској, и пјесмом се руга/. Песма „Magnum Crimen“ допуњује ову о Јасеновцу и даје одговор откуд и данас у ово време толика мржња према народу српском. И та мржња не јењава, како онда, тако и данас пристиже из /државе што се по програму/…/ чим се основа, претвори у јаму/ јер /она опет на европској мапи/…/ кругом црнила злочиначког зјапи/… /Ништа нема горе а можда ни луђе/… /када љута гуја у крвоток уђе/ (Песма “Чуваркућа”). И доиста песник истину говори када каже: /да нико толике не изроди сужње/…/као што их род себарски роди/…/и то у миру и то у слободи/ јер сва та „Губилишта“ желе да јаву Себра „претворе у ништа“.

     Ову изузетно успелу и значајну песничку збирку Костић завршава песмама: „Ратна матрица“,“Евро-врт“,“Писмо“, “Поратно орање“, „Благо“, “Црв“ “Извођач радова“, „Босански лонац“, “Грачаница, данас“ и „Безимље“.

     Без увида у врхунска остварења поетске исказивости и у овим огољеним и духовно осиромашеним временима, чини се да нема изгледа да се без песме преживи, јер како другачије и на који начин наћи оптималне могућности за изазове живота у којем се игра непредивидивости и преживљавања вештачки одржава и једва наставља.

     Све има унапред одређену меру (или грамажу?), па и песништво. Није једноставно створити услове за отвореност, наићи на разумевање за властите облике и видове стваралачке мотивације, без чега нема спознаје да је и песничка реч уткана у код човекове судбине, где је феномен именовања свега на свету, видљивог и невидљивог, појмљивог и непојмљивог, скопчан са силом постојања, али и силом одрицања, макар то било и метафоричко жртвовање, где се неретко, и сам живот приноси и ставља као залог на олтар поезије.