Датум објављивања: 13.03.2021

Весна Алексић: ЈЕЗИK ВРЕМЕНА

 

 

    На путу од Софије према Пловдиву, цео један овећи атар носи име по књижевници Елин Пелин. То је простор „Јана Бибијана на Месецу“, територија обавезне школске лектире  целог источног блока, и не само земаља иза бивше гвоздене завесе, него и њеног ширег комшилука, који се ,ето, окупио на истом месту. Аутобус пун писаца из југоисточног  региона Европе, упутио се  ка задатку упознавања бугарске младежи  са неисцрпним моћима језика и најприватнијим сусретима са унивезалим духом који се и данас дефинише као читање књига.

   И већ код табле са именом Елин Пелин, заграјали смо као деца, задивљени  маниром, поступком,  успоменом… великом, живом успоменом кроз коју клизимо километрима. Елин Пелин ливаде кроз које се провлачимо кривудавим путем; Елин Пелин шумарци и гнезда рода којих има свуд уоколо, Елин Пелин небо и сунце које се  тешко кобеља између нацигованих облака. Елин Пелин  и у мом сећању, у  четвртачкој лектири, са окер, меким корицама; на њима нацртано лице дечака Јана и ђаволка који га одвлачи у несташлуке …

     Због ње, заподева се живахан разговор и преводилац има пуно посла; ја седим поред љупке турске књижевнице Севим Ак, и углавном се споразумевамо осмесима. Некад је то најподесније, мислим, док упијам погледом реку Марицу, с дугим низом јабланова поред обала. Ођедном, сетим се језика моје баке и њене омиљене клетве: “Нека га носи мутна Марица!“ Баш тако је говорила,  било да је у питању нека тешкоћа, нека особа њој непријатна или непријатељска, било да је у питању  тежак сан… Нека га носи мутна Марица! А она и јесте мутна тог јутра, мутна је и на фотографији коју  правим, мутна, па мутна… Језик моје баке, напротив, врло је јасан, бистар и поетичан; пун дивних алегорија и метафора, мада крцат и претоварен турским и немачким речима.  Баш зато, пун је неког  анахроног, одстајалог шарма. Понекад  ми се учини да чујем њене реченице, као да ми се јавља са неке несавладиве даљине, подсећајући ме да се и сама склонила у свој језик, у реске, и мени и сад смешне речи; у њеном одсуству  тек, тај језик  избија на моменте као водоскок, живљи и богатији него икад. Понекад  ми разгрне мрак, а понекад ме од мрака и сачува, као дете. Добар је то језик, одрасла сам у њему. Њега није однела мутна  Марица која тече сигурно и незаустављиво као време, и као свака друга река, наизглед. Ова је нешто мало више историја, има личног у свакој историји, историја се настани и у семантици, историја остане испод коже и преноси се с паралелама заједничког сећања. Језиком. Ту је језик важан. Изнад свега и пре свега, језик.

   Језик као најтрајнија играчка.Kао судбина и дар. Језик као идентитет. Језик као оруђе које спаја све делове бића у дефинисан израз, у бит, у суштину, у корен.

   О томе ћу причати  са младима у Пловдиву, одлучујем, јер сам сазнала да  ми је као задатак одређена гимназија у старом језгру града.И док се одмах, чим стигнемо у Пловдив, сви писци распоређују и одлазе колима до својих школа, ја крећем пешице са крупнооким девојчурком који говори савршено енглески језик.Kорачамо крупном калдрмом узбрдо, између турских кућа, у лепој тишини, без саобраћаја, без гужве и журбе. Девојчица је лаконога, као зверчица иде испред преводиоца и мене, осврне се тек да се осмехне – самоуверена тракијска принцеза у џинсу. Пита ме волим ли певачицу Шер? Тада сазнајем од преводиоца да ме чекају млади Јермени, девојчица сазнаје да волим Шер и врло је поносна , поверава ми одмах да ће и сама отићи у Америку кад заврши школу.

   У гимназији, одмах излазим пред младе који ме чекају начичкани у клупама, у којима су начичкани и компјутери, дар богате земље Аустрије. Погашени су, наравно јер време је за „суву“ причу о језику, о судбини малих језика какав је српски, о силним језицима какав је енглески, о америчким књигама, о Вилијаму Саројану, који је јерменског порекла и на ког су поносни, о  труду  читања, и о људском труду уопште. И ту негде, кад се откравила наша прича, сетим се и Селинџера, који  ми увек иде уз Саројана, и уз њихов узраст, па им почнем причу о Френи и Зуи. О Симору који чисти ципеле.

   Преводилац је мало зачуђен изненадним обртом али журно ме прати.

   Симор је старији брат који млађег, запосленог у радију, тера да редовно чисти ципеле. Сви аргументи млађег ( да је публика кретенска, да је спикер кретен, да су финансијери емисије  кретени, да га у студију нико, ама баш нико не може видети) падају у воду! Симор неумољиво инсистира да се ципеле очисте због дебеле госпође. То понавља с неким значајним изразом на лицу, без додатних објашњења. И млађи брат редовно чисти ципеле, чисти их месецима, све док му емисија траје и све док види пред собом замишљену Симорову дебелу госпођу. А он је види. Усамљена је и слуша радио. Врућина јој је и вероватно болује од неке тешке болести.

   И млађој сестри Симор је рекао да мора да буде насмејана због исте дебеле госпође. И она је  такође замислила  дебелу госпођу која има натечене вене на ногама и којој усамљеност блажи само радио апарат који трешти.

  Месецима, брат и сестра се питају  ко је заправо дебела госпођа због које  треба очистити ципеле или бити насмејан?!

   Kоначно, једном заједно откривају тајну. Обоје схватају да ни у  најухрањенијој и од одмора препланулој публици, у најраскошнијем миљеу који се да замислити, нема никог ко НИЈЕ дебела, усамљена госпођа. И да нема нигде никог у свету ко није Симорова дебела госпођа!

   Госпођа је можда сам Христ. Можда оно добро и непрлазно у нама. Можда опирање рутини и бесмислу. И због тога треба чистити ципеле!

   Да ли вам се допала прича?

    Kомпјутери  су угашени, а њихови власници будни су и причљиви! Свиђа им се. Траже смисао и даље. Реченицу по реченицу, дограђују причу, стрпљиво се јављају и чекају да преводилац заврши. Па дуго остајемо  у смишљању  шта би дебела госпођа још могла бити?

  После се дуго  поздрављамо и растајемо. У школском дворишту опет ме чека тракијска принцеза, која ће ме отпратити у центар града. Пре тога, жели да ме поведе у кратку шетњу и обећава ми велико изненађење. Около нас тиха дворишта с ниским кућама, калдрма и бујне крошње. Између њих и модрог неба као да је тајни византијски пролаз.

–        Није !- каже девојчица – ово овде је турски део, из турског времена! Погледајте само те куће! Турци су ту били од 1363, учили смо у школи..

–        Видим !- кажем али нешто у целом крају мирише ми на друго време. На бајке и вилењаке. На аждаје и старе богове.

–        Не, нећете погодити  док не видите куда вас водим! – каже девојчица чијег се имена више и не сећам, али гипке, лаке кораке и сјај у очима, памтим јасно!

Она жури узбрдо.

    Нестрпљива је и тајновита као коцкар  који има кеца у рукаву  и једва чека да види како ћу и шта ћу, кад га извуче. У трену, он израња ођедном, у неочекиваном  облику: римски амфитеатар потпуно очуван и с узвишице на којој стојимо – дубок као зденац! На његовом дну је позорница по којој се врзмају људи, очигледно ужурбани, у великом послу, ођек њихових гласова се диже до нас. Метеж је. Два видео бима окачена су на стубовима са гроздовима рефлектора, испред позорнице је и мноштво камера које, шћућурене, чекају свој час. На фронталном делу позорнице су коњи и кола натоварена сеном!

–        Зар није диван?- пита ме она задовољна што сам остала без речи.

Kао изгубљена наруквица, неочекивано пронађена на путу: амфитеатар из доба Римљана, кад се град звао Тримонцијум и био главни за тракијску област, објашњава ми девојче. Древни амфитеатар, а жив, пун људи занесених у свој посао.

–        Припрема се нова представа, видите… – наставља моја тракијска принцеза, као да ми чита мисли.

Стојим још који трен на узвисини са које пуца поглед на цео град…Амам у центру, и огромни споменик из доба социјализма у даљини, испод другог брда. Толико је предимензиониран и јак, баш као и сви споменици из ере „српа и чекића“. Лако их је препознати, баш као и књиге из дечје лектире. На њему, пише само „В памет“ на малом, бугарском језику. И помишљам  да су сви људски језици мали у односу на језик времена који  не одступа ни од какве битке, а ова варош, као родино гнездо,  смештена између три брда и три зла доба, затрпана је њим. Има га на сваком кораку, ври и кипи управо истом снагом као и садашњи живот који се  ту паралелно одвија. У прастаром амфитеатру  припрема се нова представа; ођекује све од нервозних, ужурбаних гласова, од наредби и повика… Фркћу коњи, пламти сено на јаркој подневној светлости, мешају се времена и приче у секундама… И настаје, ево ту , пред нама, настаје нова прича за борбу против празнине и усијане рутине, настаје нова прича  као отпор против устаљених дана и уверења о пропадљивости  свега  што постоји, настаје нова прича да би заварала  смрт и заборав…и тај стални труд, та стална игра, то је Симорово свакодневно чишћење ципела!

  У трену, бацам цвеће које су ми дали гимназијалци, гурам ташну у руке моје мале домороткиње која  тек планира да осваја свет и почињем да трчим између камених седишта према дну амфитеатра, трчим без освртања на њене повике:

    – Пазите, клизав је камен…нема рукохвата, пазите!

– Не брини! Не брини! – одговарам јој у брзини на свом језику, на бакином језику, на било ком језику, јер су сви неважни у односу на непобедиве слике, и сви су слабашни у односу на језик времена. А језик времена су заправо опет слике, али не ове које затичемо  као материјалне остатке, већ слике које у односу са њима градимо сами! Оно што очи виде, наравно, никад није довољно  убедљиво!