Датум објављивања: 15.10.2021

Видак М. Масловарић: АУТЕНТИЧНА ИСПОВЕСТ О СИМПТОМИМА ДРУШТВЕНЕ ДЕГЕНЕРАЦИЈЕ

 

  • О РОМАНУ „БРИСЕЛСКИ ДВОЈНИК ТОМИСЛАВА  КРСМАНОВИЋА

                  

         Роман БРИСЕЛСКИ ДВОЈНИК Томислава Крсмановића пре би се могао разумети као дневничко исповедни наратив, него као провизоријум, или узгредно литерарно сажимање животног садржаја распоређеног од првог дана септембра 1965. године до последњег дана октобра 1994. године, дакле од почетка првих поратних криза и трагања за решењима која би поправила бројне дефиците због којих је дошло до раскорака између негдањих обећања о бољем животу и сурове реалности у којој је већ био актуелан наговештај будуће пропасти заједничке државе.

         Крсмановићева проживљена мукотрпност, трагања за животом какав је требало да буде, а не какав је доиста био, представља окосницу казивања о ходу по ивици друштвене маргине и стању често паранормалнe  стварности, посебице од оног тренутка када је из једне од иних обданица у његов живот ушао двојник –  лик са његовим оличјем како би му живот и јавно појављивање учинио тескобним и деградирао његов свеколики напор да отиснут у свет пронађе живот о коме је у раним данима маштао.

         Притом, читаоци су у прилици да прате његово проницљиво разумевање непрестаног поратног нарастања бирократије, социјалних неједнакости, унутарњих тензија због самовлашћа и труда олигарха да сачувају стечене привилегије и положаје сопственог приватног и јавног живота, не слутећи којом брзином их „неко гура у погрешном правцу“.

         Неизмаштаним описом симптома друштвене дегенерације и сопственог душевног стања у које га увoди непрестано присуство двојника, Крсмановић вешто структурише низове заплета о узнемиравајућим психолошким стањима у којима је мимовољно истовремено и посматрач и протагониста – заточеник реалног и надреалног, агресивног и екстравертног, налик јунаку романа Двојник, и генијалног Фјодора М. Достојевског.

         Томислав Крсмановић на супстанцијалан начин транслатира читаоцу лично виђење догађаја који су га као и многе током шесдесетих година прошлог века запутили по иним просторима где се нажалост, и поред другачје утемељених система вредности, многима те и њему, бар у почетку, нису испунила жељена ишчекивања. Шта више, сусрети са „Југовићима“ који су суочени са промашајима зацељење тражили у сумњивим  југо-ресторанима, железничким станицама где је најјача емоција била везана за повратак на место почетка, или у црквама где су се сабирали сви промашаји обескућених – онеспокојавајући и устопни. Отуда би се ово прозно саопштавање Томислава Крсмановића у неколиком смислу могло читати и као хроника о личном и колективном трагању за давно погубљеним ситницама и крупницама које помно и неодступно обликују појединачни и колективни амбијент у коме неко живи, а неком се чини да живи, будући да је лишен могућности да му у неком континууму  буде обелодањена та заблуда.

         Митолошки обрасци по којима функционишу усудни простори из којих је Крсмановић, као и небројени из његове генерације, затумарао светом и сном трагајући за другим и другачијим, неодвојиви су од његове суштости, од његовог разумевања објективности и критеријума који су га водили кроз време добитака и губитака, кроз несмирајност допрли и до времена садашњег, у коме су ригидни обрасци међуљудске комуникације, нажалост, “нaпредовали” у односу на давне дане када је започињао свој младалачки сан. Дакле, небројени догађаји у распону од његових првих спознаја о збивањима у стварном свету, до самосуочења са осећањем извесне изопштености – са привидом лишавањем могућности утицаја на животне токове, нису били ни налик онима виђеним у младалачкој пројекцији будућег живота и ту, рекло би се, почиње аутентичан исповедни ток у коме је вeштим замахом инкорпорирао догађаје, времешним читаоцима одвећ добро познате, попут оног који је до њега допро путем радио таласа о смени врло блиског и надасве моћног сарадника председника СФР – Јосип Броза, или пак, али само у фрагментима, неколика закључивања о активностима антисрпске емиграције, која је у то време била итекако видљива. Сегменти тог казивања, утисак је читаоца, подсећају на део пролошког слова и структуру казивања у роману ЉУДИ СА ЧЕТИРИ ПРСТА Миодрага Булатовића. Крсмановић, међутим, зa разлику од њега, на остензиван начин шири своју исповедност на  контекст политичких и неких других догађаја који су потресали њихове савременике. Ту, пре свега мислим на његове запажаје о наговештају шестодневних израелско арапских сукоба средином 1967.године – историјски гледано и до дана дањег нерешених, а онда и догађаје који су наредне 1968. године кулминирали уласком трупа Варшавског пакта у Чекословачку. Већ је знано шта је та година значила и у политичком животу наше земље – у смислу студентско радничке побуне, после које ништа више није било исто. То је у Крсмановићевом „странствовању“ у Белгији био период у коме је његов „двојник“ „све више постајао његова опсесија, његов „алтер его“,  његова „ноћна мора“ која у знатној мери представља окосницу психолошког уобличавања романа БРИСЕЛСКИ ДВОЈНИК.

         Крсмановићеви сусрети са албанском емиграцијом нису постранични сегменти у овој прози. Напротив, они у неколиком смислу представљају значајан и саставни део његових реминисценција из периода бриселског живота, његов непрестани социјус, устопник његових страхова, његове стигме  – реалне или не, али свакако свеприсутне. У неколиким слојевима романа читаоци ће запазити његове запитаности, на које, утисак је, не добија валидне одговоре, без обзира на његову често наглашену ретроспективност из које би му, за очекивање је,  неки поновљени обрасци интерног и екстерног сазнања помогли при доношењу значајнијих одлука или бољег разумевања стварности: рецимо – зашто би га неко мрзео; зашто је политика толико сурова и лишена сентименталности; зашто његова сапутница Ани ни после четири године заједничког живота не успева да  реагује на очекивани начин при доношењу неких значајних одлука; зашто се негде дубоко у њему стани помисао да би било реалније да на његове подухвате она другачије реагује; зашто је његов „двојних“ истовремено и његов мучитељ; шта ће га сачекати када се врати у земљу и којекојих још запитаности на које није добио одговор – могуће је ни до дана дањег?

Нема никакве дилеме – Томислав Крсмановић је у ову прозу умрежио и значајне антрополошке (филозофске, анатомске, психолошке, социолошке)  нити које га чврсто везују за догађаје у којима је био сведок и жртва, не ретко и мимовољни учесник чија је искуственост касније била драгоцена у његовом чињењу унутар Покрета за заштиту људских права, чији био један од оснивача и пружаоца помоћи пострадалима у поратној домовини, нарочито у времену када је узбујало повређивање људског достојанства и не ретко чињена злоупотреба психијатрије у разрачуну са неистомишљеницима. Једна од жртава таквих прогона био је и сам Томислав Крсмановић.

 Судећи по овој вешто структурисаној прозној исказници могло би се закључити да је Томислав Крсмановић био бунтовник са разлогом, а колико га је то током живота коштало, верујем да ће у сабирању учињеног, или неучињеног он сам то најбоље проценити и коначно доћи до одговора – ко је у догађајима о којима слови био победник а ко поражени.