Датум објављивања: 13.04.2021

Видак М. Масловарић: ЛИТЕРАРНО ДОСЕЗАЊЕ СУБЛИМНОСТИ

 

 

ЗАПИСАНО УЗ СЛОВАЧКО ИЗДАЊЕ РОМАНА  ЛАЈАЊЕ НА ЗВЕЗДЕ МИЛОВАНА ВИТЕЗОВИЋА

                    После четрдесет и четири године и тридесет и три издања (28 на српском језику, два на словеначком, једном на македонском и потоњем учињеном током 2020 године на словачком језику) роман ЛАЈАЊЕ НА ЗВЕЗДЕ Милована Витезовића је наглашено видљив и то је могуће објаснити неколиким значајностима које га држе актуелним у нимало упоредниом времену настанка (у другој половини двадесетог века) са овим које живе садашњa матуранти; будући да ништа више није исто. Свако у својој генерацији дописује понеку особеност сазревања која јих чини посебним колико и ону о којој Милован Витезовић слови у овој вешто структурисаној – може се рећи јединственој прозној исказници у нашој књижевности.

                   Љубитељи стваралаштва Милована Витезовића сведочиће, да и у другим књижевним остварењима он разлистава изузетну способност у погледу структурисања читве галерије ликова, у овој прози оних  највидљивијих у генерацији, опредмећује им сваки покрет,  додир, поглед, изговорено или прећутано а речено очима, да поседује особену духовну вештину којом у само неколико речи или реченица даје заначења која читаоца уводе у токове збивања и чине га учесником и сведоком до потоње реченице.    

                   Наравно, о животу младих, бунтовних, заљубљених и одљубљених, успешних и мање успешних, био је и биће утомљен велики број садржаја у другим књижевностима те и у нашој књижевној баштини, али је роман ЛАЈАЊЕ НА ЗВЕЗДЕ Милована Витезовића по густом преплету збивања у животу негдањих школараца, њиховом вешто изнијансираном карактеризацијом, умрежавњем ликова педагога који се нису бавили само образовним, већ и васпитним радом, тада још увек организованим у складу са традицијом, ововременом читаоцу добар подстицај за разумевање цивилизацијских промена које су нас увеле у савремену стварност и у знатној мери  учиниле нас актерима догађаја  што се непрестано смењују тешко схватљивом брзином, и удаљавају нас од најдрагоценијег – исконске љубави и међуљудске блискости у најширем смислу. Притом, неупитно је у којој мери су ликови и догађаји у овој прози веродостојни или  измаштани, јер захваљујући вештини наратора који их окупља на неком имагинарном просценијуму они делују сасвим аутентично и заиграни су у складу са временом које је њихово и које живе пуним пућима, без обавезе школских полицајаца да бдију над њиховим животима.

                   Говорити о веродостојности актера, месту догађања, и неколиким другим одређењима инкорпорираним у суштост приче о средњошколским данима, дакле, колико из временске перспективе у којој је настајало ово прозно дело, (време Витезовићев младоти), толико и са ове временске дистанце, ирелевантно је. Важно је антиципирати неспорност чињеница да је у свим бившим генерацијама доиста било небројених анегдота везаних за живот средњошколаца, њихових професора и родитеља, али оно што чини разлику јесте губитак најдрагоценијег – васпитног обрасца и битно измењене комуникације просветних радника и ученика, па се приповест Милована Витезовића у роману ЛАЈАЊЕ НА ЗВЕЗДЕ сада може саживљавати као бајковити образац у коме јесте било несташлука, али не и суровог смањивања лика наставника, улоге родитеља у процесу одрастања њихове деце, знатног деградирања улоге породице и друштвеног окружења у ком се, нажалост, сада више пажње поклања решавању последица а мање узроцима њиховог настанка.                  

                   Његовом вештом нарацијом у овој прози оличена је младост давног времена, стасала у другачијем друштвеном амбијенту, по образовно културном обрасцу другачије искуствености, са непрестаном надом у изгледност напредице,  која се доиста и догађала, све до потпуног растемељења социјалног окружња што је, као последицу, условило појаву читавих низова ригидности – међуљудско удаљавање, вршњачко вербално и физичко насиље, дивљање на друштвеним мрежама, до реализовања наставног процеса без непосредне – живе комуникације наставника и ученика, одсуства међусобног вршњачког дружења и промоције ријалити програма у којима се приказују непрестана сукобљавања сваког са сваким.

                   Бежање са часова није измислила генерација матураната о којој слови Милован Витезовић, било их је и пре, професора особењака, „задрибанда и закерала“, пре свега у погледу начина преношења знања, оцењивања, успостављања дисциплине – било је и раније, али је јединствено обликована прича Милована Витезовића са његовом достојанственом духовитошћу успела да скрене пажњу на чињеницу да је (тамо где постоје интелектуалне величине) час могуће одржати пред “стрељачким водом”, на трибинама фудбалског стадиона, на периферији било којег места у провинцији, у престоном граду, или у данима потпуног опуштања током матурске екскурзије, када постоји објективна могућност губљења контроле над буром младалачких емоција која се у таквим околностима неизоставно догађа.

                   Захваљујући изузетној вештини приповедања у којој нема горчине, зависти, нетрпељивости, последица због изговореног или прећутаног, нема мржње и кајања, нема суревњивости, баналности, нити склоности да се деградира иједна у читавом корпусу заиграних личности, Милован Витезовић је у литерарном смислу свим актерима подарио све потребно да буду подједнако видљиви, блиски и одвећ стварни.                   

                   Ваља још поменути и јединствену структуру дијалога – мајсторски згуснутог, без падова који би смањивали читалачку температуру, њихову брзину, лаку изменљивост, без „рестлова“ који би ометали јединственост његовог тока. Та особеност Витезовићеве прозе посебно је занимљива на местима где се развија дијалог наставника и ученика у ком, додуше, има покушаја „доскока“, али не на начин који успорава његову динамику, нити има тенденцију опонирања порукама добијеним на часу или на неком другом месту, чак и онда када су и једни и други случајно суочени на „погрешном“ месту – у кафани, рецимо.

                   Заједнички именитељ овој прози  представља преплет младалачког узноса у љубави, другарства, живљења у другачијем друштвеном окружењу коме је, како каже Франц Кафка „младост била срећна због способности да види лепоту. Свако ко успева да сачува ту способност никада неће остарити“. Захваљујући великом литерарном искуству Милована Витезовића и његовој изузетној способности да то разуме, актери романа ЛАЈАЊЕ НА ЗВЕЗДЕ сачували су своју јувенилност до дана дањег.

__________

Књигу је превео Мартин Пребуђила, а објављена је – уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије – у издању Друштва словачких писаца, Братислава и Computech, Београд. 

__________

 

Извор: “Књижевне новине” бр, 1304-1305, стр. 20; година 2021.