Датум објављивања: 14.03.2022

Владимир Ћалић: ВАЗДУХ, ЗЕМЉА, ВАТРА И ВОДА

 

 

ОСТРВО

 

Таласи што хране твоје корене,

Модри су од бола, слани од суза…

Кљешта њихова, као медуза,

Стискају обале, за патњу створене.

 

Са врха твога, додирујем песак.

Замишљам: плаже пуне јаука…

Уловљене душе у мрежу паука…

Чамац… ковчег… о море тресак!

 

 Опела… тишину… песму, па сан…

Војника како брије изборане образе…

Док гледа у води мртве одразе,

Што доносе зору и чекани дан.

 

 

БИЛИ СМО

 

Били смо све! Сви елементи.

Ваздух, земља, ватра и вода.

Били смо робија и слобода.

Час проклети, а час свети…

 

Били смо спој двеју река,

Од ког настају снажне бујице.

Каткад наличје, а каткад лице,

Ђавола, анђела и човека.

 

Били смо пожар, што снове пали.

И твоје, и моје, и туђе, и наше.

Калуп смо били, што нигде не паше.

Ал` никад ситни, никад мали…

 

Били смо свашта. Што би крили?

Онај двојац што је једно.

Мало безобразно, па мало чедно…

И све и ништа, и баш смо… били.

 

 

ШУМА УТВАРА

 

Ето… Залута и ти у ту шуму,

Колевку разобличених силуета.

Знам, нема путоказа као на друму,

Нити знакова за стране света…

 

Охоле утваре те наводе да луташ

Кроз пакосну маглу, стазом ка понору…

Са перфидним циљем: да прогуташ

Себе и понос – ноћну им мору…

 

Обамрлим прстима вуку те за рукав…

Савете шапћу, уз прећутну жељу

Да постанеш и ти дволичан, лукав…

И да ти, к`о месо, душу самељу…

 

Ако се предаш, ако те сатру,

Немуштим језиком даћеш им завет!

Славиће гласно, уз логорску ватру,

Јер тада си њихов! Постајеш авет…