Из нових рукописа српских песника: ВЕСЕЛИН МИШНИЋ

 

ВРАГУ СЕ НЕ МОГУ ЗУБИ ИЗБРОЈАТИ

Ништавилом као поседом

свако уме да се размеће

и  сви путеви воде у нигдину

Врагу се не могу зуби избројати

Послушај овај савет сине

јер другог неће бити

истрошило се моје време за причу

твој отац ме упорно дозива

 

Немој да се куражиш

Ниси ти још за војну спреман

Баци копље у трње

или се трњем огрни

Бодље могу лековите бити

 

Мене тек приспелог за прво шишање

Ове речи мајке не додирују

Имам дрвеног коња из куће

Треба да га оседлам

и укротим

диваљ је тај мој дрвени коњић

нема поткова

и мојим ногама се креће

 

Млечним зуб се препустио јабуци

Онај којим сам могао и канап да прегризем

И нокте нарасле да кидам

Иако сам знао да то није лепо

И да су маказе за такве ствари измишљене

Тај зуб чувам урока ради

док другу заменски не израсте

 

Помало се стидим јер ми се причињава

да је због овог угриза пуног глади

и жеђи коју сокови плода изазивају

због халапљивости моје неумерене

Пресушио је извор

извише наше куће

 

За све постоји решење

Теши ме мајка

 

Оца ионако нема да бунар копа

 

 

ЈОШ ПОНЕШТО О ГАТКАМА И БАЈАЊУ

 

У црнини

Увек у црнини

моја мајка

лебди изнад шаховских поља

као утварни приказ доплутао из вечности

зауставља се на бели оквир

бездушне празнине

 

Ништа нема у рукама

Ни вретено

ни клупко у којем је умотана чежња

за мојим оцем

за одбеглом младошћу

за просутим млеком незаборава

нема у рукама моје мајке

поклона

који сам жељно очекивао

 

Све је кренуло наопако

Пупчаник те умало није придавио

наопако си из моје утробе изашао

били су то трагови

нечијег незамисливог греха

остављеног и теби у наслеђе

мој безгрешни сине

 

Знам и ја понешто о гаткама

и бајању

Све су то злослутна знамења

о којима се не говори

Фртаљ стрепње умиљава се злу

или се и ова моја туга

и ове хладне ноћи

наискап испија

као горчина

 

Толико сам тога хтела да ти кажем

Читај мало из мојих очију

У њима је тајна пролазности

Мат ће уследити у неколико потеза

 

Мућни главом сине

Каже

Ионако је празна

 

 

 

 

МОЈА МАЈКА ОПОНАША ПАДАВИЧАРА

 

 

Црно бела фигура моје мајке

на шаховском пољу

опонаша падавичара

Или је болест гризодушја

сасвим узела под своје скуте

Ја се у овој маскаради прерушавања

годишњих доба

ионако ништа не питам

 

Моја мајка има нечујан ход

И ситне кораке као куртизана

Када се уклони са шаховске табле

Како то са пионима бива

претвара се у краљицу

мада је круну ионако

негде у својој глави затурила

 

Или је склонила у шпајзу са зимницом

У некој тегли пуној соли

да позлата макар до сутона траје

где ионако чува непотребне ствари

и два писма од оца

пре него се утопио

 

 

ПТИЦАМА ТАМЕ ТРЕБА ВЕРОВАТИ

 

Мајка је решила да крене даље

Болест је узела маха

Лек је у надању каже

Другог начина нема

И још понешто за наук ми оставља

и чини се

задовољна у сенаторијум одлази

 

Мене

моју нерођену браћу

и сестре које се неће удавати

оставља вранама на чување

Јер птицама таме треба веровати

 

Ја и моја нерођена браћа

И сестре које је машта неговала

безимене додуше

ни браћа нису имена имала

и не треба именовати оно чега нема

Навикли смо се на ове птице мрака

Гавранови по навици

наврате с времена на време

не доносе дарове из света

само се кликтајем огласе

дошли су у извидницу

мало небом круже

и оду

 

Остале птице су неповратно одлетеле

На њих се нисмо могли ослонити

и нису била никада вредне чуваркуће

Уосталом то мене

моју непостојећу браћу и сестре

много не забрињава

Свака птица своме јату лети

и ово су речи моје мајке

 

Имамо ми змију за такве ствари

да нас чува од напасника

од нас самих

која је од постања у темељима нашег дома

своје гнездо свила

 

 

 

ОПОРТУНИЗАМ ПУНОГЛАВАЦА

 

 За длаку смо се мимоишли

писало је тестаменту

мада је било у других знакова пролазности

 

Опортунизам пуноглаваца

исушује бару

и локвање тера у бесомучни бег

а ни родама није било свеједно

вратиле су се текућим обавезама

успорене резигнације

 

Испред прага нероткиње

освануо је празан завежљај

мада је она набавила колевку

и купила повоје за бебу

Дуго је слушала плач детета

у птичјем гнезду на димњаку куће

хтела је на своју руку на кров да се пење

Мирисало је на позну јесен

коју је највила безвољност скакаваца

Само су пчеле по навици

облетале стабљике увелог цвећа

трагајући за медом

 

У оном гнезду

плач детињи се и даље чуо

мада су роде

одавно одлетеле

 

 

/Писано марта месеца 2019 године/