Дама међу друговима

Мирјана Ојданић: ПОЗОРИШТЕ НА КАРТУ ВИШЕ (2)

 

 

Госпођа Мира Траиловић била је дама, међу друговима, у сред социјализма. Мада су чак и другови у то доба, некако више личили на господу, него ови данашњи „господини тајкуни“. Мислим на седамдесете године прошлог века, у Београду, каквога се ја сећам. Читала сам негде да је као 20-годишња спикерка 1944. у Радио Београд Мира ишла, на посао, после полицијског часа, под оружаном пратњом У капуту од ћебета, које је добила у радију. Умела је, дакле, да се прилагоди ситуацији, што се видело и много касније кад сам је упознала, када је већ била Управница Атељеа 212, Директорка БИТЕФ-а и предавала је радио режију на ФДУ.

Кажу да је била једина директорка која није никад ушла у комунистичку партију. Али што рече Србијанка Турајлић: „Ако си хтео да будеш директор обично си морао у партију, али портир није морао.“ Данас, на жалост не можеш бити ни портир ако ниси нечији члан.

Радио режија била је практично курс, учила се годину дана, пети и шести семестар, само по два часа недељно. У то време ФДУ је већ био на НБГД (који је још био пешчана пустиња) али ми смо на часове долазили у Атеље 212, у Мирину управничку канцеларију. Не бих рекла да је то било баш сваке недеље али кад је било, био је то за нас празник. Увек је била презаузета, често је телефонирала, на разним језицима, дуго смо је чекали а ипак смо имали утисак да се ето дружимо са њом. Не знам како је то постизала. Можда тиме, што је била потпуно непосредна, отворена, млада духом, а имала је и поверења у нас. Дала би нам нпр задатак да драматизујемо нешто за радио, штагод хоћемо, била је стварно уверена да ми то знамо, на основу свог талента, мада нисмо имали појма. Али кад ти неко тако верује, потрудиш се, научиш, да би заслужио то поверење.

Мислим да је ово била највећа предност и вредност Факултета драмских уметности. Тамо су врло поштовали студенте и веровали су у нас. Ако си успео да се упишеш, значи да си добар, ми смо овде да ти развијамо таленат. Били смо личности, а не бројке. Гледали су нас као светлу будућност наше земље а не као будућност Немачке, Омана, Кувајта или Азербејџана.

Могли смо да уђемо на испит из Естетике код професора Милана Дамњановића кроз прозор и он би некако сматрао да је то оригинално, а не да смо ми безобразне будале.

Тако би нас и гђа Мира послала, ако је то што смо спремили ишта ваљало, послала би нас у радио да снимамо. Што смо могли радити без искуства, јер су тамо били професионалци, којима ниси морао да објашњаваш њихов посао. Што је још важније, тамо смо могли уживо да радимо са најбољим глумцима које у театру, и ако би нам и дали режију, не бисмо добили ни кад на врби засврби. Радио је још био институција од прворазредног значаја за земљу, али тамо редитељ није био превише важан па су могли да раде студенти са звездама, што је било драгоцено и једнима и другима.

Тешко се додуше могла увести било каква новотарија. Сећам се колико сам састанчила са уредницима док сам се изборила да ми у Фуенте Овехуни, Лопе де Веге, свира ансамбл Ренесанс за које они још нису били ни чули. Једва се изборих, али се после свима допао тај оригинални звук средњег века у драми. Термине за снимање добијали смо, због глумаца, у нормално радно време, али смо за монтажу добијали увек неке фуј-термине пре зоре и сл. Монтирамо пар сати па после још мртав уморан слушаш то што си са монтажером урадио, све из почетка. Сећам се како сам једном рекла: „Јој што би било сјајно кад бисмо сад ово могли убрзано да пребацимо на чисту траку“ Монтажер ме је погледао сажаљиво као дебила и рекао ауторитативно: „ То никад неће моћи! Све мора да тече у реалном времену!“ Данас пребацимо целу драму, читав филм, или симфонију, једним потезом компјутерског миша. Еј, животе! Осим, дакле улаза у Радио, имали смо улаз у Атеље 212, за који се тражила карта више, радили су тапкароши.

Знам ово поуздано јер је једном мом другу, европском карате  прваку неки тапкарош испред Атељеа 212, нудио месечни хонорар, да га европски првак чува од зле конкуренције, док он тамо тапка карте. Запамтила сам то јер је понуда месечног хонорара за бодигарда од тапкароша испред Арељеа била већа, само мало али већа, од мог хонорара за режију Волтеровог Кандида на Сцени у подруму истог тог Атељеа 212.

Поврх уласка у Атеље имали смо пролаз и на представе Битефа, које смо морали да одгледамо као школски задатак, али не знам како бисмо то изводили да смо куповали карте…

На неком давном Битефу гледала сам Шекспирову комедију Укроћена горопад, протумачену као драма о насиљу над женама. Било је врло уверљиво… Још се сећам једне сцене кад муж силује жену, на столу, а отац (или брат?) је држи, да се не одбрани. Језиво. Играна је у бившој Евангелистичкој цркви на Бајлоновој пијаци, где су биле радионице Позоришта Бошко Буха. Можда се још тада Мири био допао тај простор? После су те радионице исељене у привремене Вермахтове гараже у Дунавској улици, а Мира је у цркви убрзо отворила Битеф театар.

Једном сам питала професора Беловића: – Зашто је Битеф тако некако неуједначен? Од фантастичних професионалних представа, сјајних уметника, па до неких небулозних аматерских ногатања и дахтања. И професор ми је рекао: – Те, које су ти сјајне доведе Мира из великих светских театара, а ове друге пробере Јоца по подрумима и таванима.

Иначе, Мира је знала да је тај њен Битеф практично рупа у гвозденој завеси, која служи томе да се Исток и Запад сретну и да се међусобно осмотре, али је успела да из те у основи политичке чињенице, извуче све што се могло за театарску уметност. Много сам волела тај Мирин Атеље 212 . Не само зато што је имао сјајне глумце и представе, што је био најмодернији, а и ми смо били нови… него, кад данас хоћу да знам зашто смо га волели више од свих осталих театара мислим да је то било зато што су се некако тамо сви међусобно волели. То је био театар игре и они су се стално играли.

Није да није било сукоба, сећам се једне Мирине генералне пробе на којој су се радници вукли по сцени као лешеви. Мира се није наљутила (ко што бих ја нпр.) него је гласно поручила две гајбе пива и они су – продисали. Беше то радничка држава, морао си мало да их корумпираш. Радници су били доста јефтини, али ни близу толико џабе као данас. Та дивна међуљудска љубав у Атељеу почела је да се гаси, мислим, током реконструкције, после Мириног одласка, а коначно одкад нема ни Муција Драшкића. Сигурно се и данас неки људи тамо воле, али то мени више не изгледа као театар игре и љубави.

По Мири Траиловић данас се зове мали, најчешће прљави сквер код Бајлонијеве пијаце, испред Битеф театра. (Слава није здрава!)

Катедру Радио режије данас држи наш колега са класе (дошао је на нашу класу на трећој години, из војске) Славко Татић, који је о радију научио много више од нас, од свог оца глумца Дарка Татића.