Датум објављивања: 20.01.2022

Данило Јокановић: ДОК СЕ МОЋНА СКЕЛА ДИЖЕ У НЕБЕСА

 

 

УТЕШНА ПЕСМА

 

У нову кућу уграђујем

циглу камен креч

у ову песму

реч по реч

 

Понекад ми се учини

да ћу уз оба здања

моћи да се тешим

да сањам

 

да ћу до краја зиме

уз њих да се грејем

да плачем играм певам

да се смејем

 

да ће уз песму и сузе

заносе и уздисаје

да се буде ко некад

и да се траје

 

 

 

 

КУЋА НИЈЕ ДОМ

 

Дом чине и кућа и људи у кући –

и у њима љубав и Бог Свемогући

 

Ако си већ кућу почео од крова

темеље би моро подићи од снова

 

а да би јој осмех задржо на лицу

нека сваки прозор гледа на улицу

 

нека на вратима ако мора брава

буде нека што се сама откључава

 

Нек по прозорима сунце жеже бије

нека твоја кућа пуни батерије

 

да при крају дана док се сумрак хвата

сама сине лампа код улазних врата

 

Неимарске славе ни сад ниси свестан

док се моћна скела диже у Небеса

 

Временом си спозно да кућа није дом

па сад просто не знаш шта да радиш с њом

 

 

 

 

ОВДЕ

 

(с обе стране Дрине)

 

Овде се умире од ножа и пушке.

(Ми за друге не знамо болести.)

Једино још пушци, руке мушке,

Прилазе ко жени и као невести.

 

Овде и Свевишњи тумара и лута,

Клеца и посрће, база згариштима…

Овде већ одавно нема другог пута –

Из века се у век стиже рововима.

 

 

 

 

НЕИМАРИ

 

            Слободану Мићу Рајовићу

 

Кад сањају неимари

жене су на граду куле

а прозори мале чари

с којих су се осмехнуле

 

Када љубе неимари

креч и малтер пољубаца

на хиљаду других ствари

сенку баца

 

Још њихове прве жеље

зидане су у темеље

па би сад и мало наде

по врх свега да уграде

 

Зидало се без предаха

Страх се није мого скрити

да ће ипак све то виле

преко ноћи порушити