Датум објављивања: 05.05.2021

Дара Радојевић: ЗА НОВ ПОЧЕТАК

 

Кришке

 

Сечем се на кришке

и дајем драгим људима.

Хоће ли ми само нож

остати у корену срца,

или ће свака кришка

имати по једно срце?

 

 

Напиши ми песму

 

Напиши ми песму,

рекао си,

пуну сока, мириса, боја,

пуну воћа и биља,

пуну сунца и таме,

пуну сенки,

младу као трава,

мирисну као дуња,

зрелу као крушка,

пуну као клас,

тајновиту као нар.

 

Напиши ми песму,

рекао си,

живу, прворођену,

нимало мудру,

која са хуком извире,

раздаје  се и растаче,

пенушаву, белу,

нека прска као слап,

под који ћу се подвући,

и стајати, стајати,

док ме сву не испуни

твојом чистом душом.

 

 

Питање

 

Да ли је то нескромност,

да ли гордост,

да ли године

прикупљају крхотине

покушавајући свему

разбијеном

дати  смисао?

 

Шта је то

што нас тера

на непрекидно

душевно врење?

Да ли све то

да би се неки стих

написао,

да ли туга,

да ли старење?

 

Где је ту мера?

Где капија?

Где катанац за неспокоје?

Где је ту вера

да свако доба

има боје,

можда јесење,

можда мирне,

патинасте,

с видљивим трагом

пређеног пута…

 

А ја се питам

куд срце лута

и зашто оне зелене

заувек заробише

баш мене?

 

Жао ми да нешто вене,

жао ми да вене…

 

 

Кажи нешто утешно

                                                               

                                     Матији Бећковићу

Кажи ми

нешто утешно,

Ти,

као страдалник стари,

препечен болом

који не може

да остари,

већ се омлађује

у сећању,

пролећем озелени,

а у лето процвета

та рана,

та ружа бола,

најтрновитијег

цвета…

 

Где је лек?

 

Кажи ми нешто утешно

јер ме преплави страх,

јер ме потопи кал,

отројани грубост,

глупост уврши пласт.

А ја сам

Још неовршена,

непожњевена пшеница,

дрхтави у пољу клас… 

 

 

Ткање

 

Када смо неке давне јесени

 спремали пређу за шарене ћилиме наших живота,

 бојили је у живе боје за најлепше шаре,

а основу затезали до пуцања,

да буде стреловита кад се уведе у нити,

нисмо ни погледали на ћилиме старе…

Где су?

Да није жижак нашао дом у сандуку вечитих ствари?

 

 Ћилим по ћилим,

 мало по мало, ткало се ткало…

Некад сву зиму без одмора,

и шарало се и певало се и разбој био крај прозора,

толико зима…

Толико пређе кроз прсте пређе,

толико шара у очи стаде,

толико снаге од сна украде…

Мало по мало, ткало се ткало,

али се живот изаткао…

 

А ми навикли на ту пређу,

прсти нам траже зевак и цеви,

али се клупчад умрсила

 испод разбоја нашег живота,

нека нам вуна неопредена,

пређа нам остала код бојара,

жижак напада брдила стара,

ко ће нам цеви намотати?,

али се чини још ће се ткати…

Ткаће се, ткати…

 

Изнеси ћилиме сунчани дане,

пред лептире те јарке шаре,

пред очи моје простри се, дуго,

хоћу да гледам дуго, дуго,

мој животе све твоје боје,

да проналазим у шарама

сузе ђинђуву што се сјаји,

парчиће срца, осмехе, снове,

да пружим ову чворнату руку

младој утканој у цветове…

 

Има ћилима, није мало,

мој животе ткало се ткало…

 

 

Пола

 

Носим венац од цветног шара

около душе пуне бола,

и знам да све што би ми могао дати,

то је од нечег великог пола…

 

Пола времена, пола снова,

пола јаве и пола жеља,

пола тајни, пола маштања,

пола суза, пола весеља…

 

Пола дана, пола живота,

пола страхова, пола наде,

пола те имам, врати ми пола

од оног што ми те круни и краде…

 

Ја желим да ме, ко вихор дигне,

нешто цело, целовито,

да се држим за крило птице

и видим оно тајновито,

у врховима духа скрито…

 

 

Пређа

 

Ја наше дане

исплетем, па опарам.

Пређу увек

у клупко смотам

за нов почетак…

 

Не желим џемпер

у коме куца

моје изношено срце…