Датум објављивања: 25.01.2022

Дара Радојевић: КАКО ЈЕ УМРЛА НАША ЉУБАВ

 

 

 

 

Прво су умрла наша умилна имена,

поживеше кратко, седам година,

и тек  што у школу пођоше

погинуше у једној нашој свађи…

 

Ми, кукавице,

ни на сахрану отишли нисмо…

Правили смо се да су још  жива,

носили то са прећутаним стидом

као злочин кад се скрива,

али  никада их више ни са тугом

 не изговорисмо једно другом.

 

________

Спаде са љубави наше

први свлак.

                 ____________

 

 

 

 

После пуно година

нашла сам душе њихове

шћућурене у једном писму…

Како су ме само гледале

те анђеоске очи имена наших ,

два сирочета, с колико бола…

 

Рекоше да тражим

два мала на брегу гроба,

над чијим главама  се листа

необичан споменик од писма.

 

Да месец о задушницама

 њима пали свеће,

 пчеле расађују пољско цвеће у пролеће,

и на нечем негде пише:

Овде почивају невина имена

рођена од анђеоског,

а погинула од човечијег

у човеку…

 

 

После,

идосмо на гробље

ђутке, руку под руку,

далеки као два небеска пола,

носећи пуну котарицу бола

прекривену шареном крпом…

 

Ја сам клечала,

 вадећи бол по бол

и постављала по малим хумкама.

 Точила из срца сузе

у шољице од опалог жира…

Ти ништа пробао ниси,

стајао си непомичан,

 везан у чвор

сопственог немира

и гледао како

бол по бол

опет скупљам и у котарицу враћам.

Знао си да си крив

за њихов кратак век…

 

 

После смо се опет

као две змије

 у новим кошуљицама срели…

Дуго смо се упознавали,

сумњама палацали

док се нисмо  уплели,

али имали смо отровне зубе

иза усана што се љубе…

 Само мали шушањ у трави

ако запрети, ако нас прене,

 тај отров крене …

 

Живели  под камењем, у рупама,

приљубљени преживљавали зиме,

с пролећа јурили

пуни непознате снаге,

изводили најлепши плес

на позорници од траве,

за бубе, за птице, за мраве,

ко зна за кога…

 

 

После аплауза невиних руку

биљака, сунца и дрвећа

у страху да нас не поквари срећа

опет се отиснусмо  стрмоглавице

изневеривши бубе и птице

изгризосмо отровом усне,

порубисмо горчином руб

и у сред лета

у њиви сунцокрета

не жалећи отрова

жртвовасмо  зуб  за зуб!

 

_________

Спаде са љубави наше

и други свлак…

                        __________

 

 

Навикнути на све,

нашта се нико још навикао није

постадосмо неотровне змије,

задивљени чудаци…

Добисмо нове шаре

неке друге,

прилагодљиве на среће и туге,

промене времена,

годишња  доба,

на невидљиво земаљско било…

 

Залутасмо у непознато,

нађосмо путеве и места

којима још нико пролазио није,

проговорисмо новим језиком

зачараним дивљином

маштом се изместисмо из краја,

спојисмо неспојиво,

два завичаја

и прогласисмо нови

поднебесни неки

у коме смо се угледали

одмах по рођењу,

само што нисмо знали

шта смо, јесмо ли род

или сенке једно другом

на путу дугом

одрастања у облаку,

из кога тек треба да се

у виду плахе кише

сручимо међу људе…

 

Као луди истраживачи

свих граница у себи

идосмо и идосмо

зарастајући у косу,

а нокти нам порастоше

тако дивље,тако оштри,

да учинисмо невиђено људило

испитујући границе бола

у једној свађи

заорасмо једно по другом

тако дубоко

 осветивши се ,,око за око,,

_________

Спаде са наше љубави

 трећи свлак…

                        ___________

 

Схвативши шта смо урадили,

постадосмо 

лепи инвалиди,

задовољни што се

и на једно око види,

скоро као на оба…

 

Ондах су се наше очи

од  напрезања измениле…

Моје добило моћ

да види широко и широко,

а твоје се изоштрило

да види дубоко и дубоко,

и далеко у назад

и далеко у напред

цео један век…

 

Гледајући једном

у правцу који ме прозва ширином

по трагу чудног

пророчанског сна,

смотрих те

тек као тачку црну

на крају краја видика…

И још једна тачка?

Беше то болна слика

која ми се муњевито врати

и у срце заби попут мача

неко крај тебе корача…

 

_______

Спаде са љубави наше

последњи свлак…

              _________

 

 

Препукох као дрво

када га погоди гром!

Исуках повоје рукe

да се утегнем и прерастем,

једва увезах прсте у чвор…

Калемим здравље на бол

али се калем не прима,

не беше у мени више сока

да зарасте рана дубока,

руке ме болом болеше,

нестаде снаге у прстима,

развезаше се чворови,

предвојих се на пола.

 

Али се чудо догоди,

слете ми анђео на раме,

светим ме духом пољуби

опет се цела пробудих,

на оба ока прогледах!