Датум објављивања: 30.08.2021

Дара Радојевић: ЈЕСМО ЛИ РОД?

 

ПИСМА – Извори, Реке и Растоке

 

   Драга Снежо,

        Ех, како ме је твоје писмо помиловало по души… Да, помиловало… Са овим животним искуством више не смем рећи „охрабрило“, јер знам да је живот чудна смеса смисла и бесмисла, доброте и зла, туге и радости…

        Стрепња кад ће се сменити ова стања опомиње да се не опуштам.

       Можда ме је затекло у „рањивом дану“ кад по ко зна који пут трпим неправду, па тај такав дан баца сенку на мој вид духовни.

      Твоје свако писмо је уметност. Здрава уметност. Боже, као да нам је душа иста! Волим што си писмена, паметна, дозреле мисли и прецизне речи. Можда зато што твој хороскопски знак не проговара док тугу ћутањем не преради.

      Мука ми је од уметника „болесника“. Шта ће рећи они људима кад у диму заблуда, незрелости, порочности, траже себе? Понекад ми уметничкије узгледају сељанке што продају јабуке, жена док плете чарапе, обућар и кројач… стварају, не лажу. Истина је уметност сама по себи, јер је чистота.

     О мени? Ех!

     Гледано здравим резоном, кад се одбаце „трице и кучине“ и дубоко загледа у рачве живота, добро сам.

    Деца здрава, добра, лепа, паметна, прави људи и саговорници.

….

   Намерно сам све ово предходно, нормално и најважније, ставила на прво место.

Па шта ме боли? Шта ме тишти? Шта растужује?

Вишак! Вишак љубави у мени! Све своје непријатеље сам стекла вишком љубави. Хтела да угрејем хладне, хтела да утешим уцвељене, да охрабрим несигурне, да подигнем посрнуле, да пробудим успаване… Хтела да разумем неразумљиво… Да освојим неосвојиво… Да опростим неопростиво… Да осветлим затамљено… Х т е л а …

      Ја да променим свет? Пусто незнање!

Хладни остали хладни, уцвељени заљубљени у уцвељеност, несигурни  – ни макац! Посрнули ме одгурнули у страну, неразумљиво остало неразумљиво, неосвојиво показало дубину неосвојивости, праштање ми није опроштено, мрак остао у мраку… Шта се пробудило? Тужно сазнање! Свест да љубав неће ни спасити ни променити свет. Љубав ће спасити само човека, појединца, кроз кога се даје.

      Прошла је кроз мене – то је моја љубав.

      Прошла је кроз тебе  – то је твоја љубав.

Колико је она снажна и искрена, толико је осветлила наше душе. Нас мењала и пролепшавала, нас продубила, избрусила, оснажила. Избистрила се у нама вода – огледало, па зато још ружнијим угледасмо овај свет. Отуда туга…

     Преливање љубави је могуће једино код оних који су се за њу отворили. То је радосно сусретање „истих“.

      А други ће због добронамерности, шарма, утешљивости, сверазумевања и љубави само да те мање мрзе до прве „шансе“ да те мрзе више.

О књижевним клубовима, путовањима, издаваштву и објективности.

… Да није све тако црно, ево „бела страна скитања“:

Свугде се „међу људима“ нађе и неки Човек. Кроз трње и шипражје површних пробих се до цветова правих пријатељстава.

     Тако сад имам једног Ромсока и Јевђа са Романије, Једног Љубишу и Пеђу из Пријепоља, Невену и Зорку из Београда, Рада из Крагујевца, Николу из Билеће, Мирка из Бањалуке и још, још, вредних људи које не бих познавала да није песничког живота.

     Тебе из Ужица! Куд год се окренем неки пријатељ ми маше „истим везом на марамици за сузе“. Албуми су пуни мојих скитачких слика, очи пуне нових предела. Ах, заборавих награде и дипломе! То би неком највиише значило! Ха, ха, ха.                                                                                                                                            Дара

 

.оОо.

 

                      Драги Милораде,                                                                 

                        У мом породичном животу, од петнаестог марта, издешавале су се реалности које и најпосвећенијег песника склањају са стазе поетичног….

                        …Толико о томе, а само да знаш, песма посвећена мени је баш лепа, а писмо доказује колико је свет повезан и мали, а ипак смо често тако сами…

                        Сами, ваљда што бескрај наших дубина, валере осећања, светле нити продуховљења једва понекад огледнемо у другом човеку… Понекад… А оно тамно постојање светлог у нама чини нас тако усамљеним међу људима.

                        Ја сам, на жалост, дошла већ до тог сазнања да ме, без обзира на велики број пријатеља и познаника, нико никад сагледати неће.

                        Свако ће узимати оно парче из мозаика које се зове „Ја“, које његове очи знају препознати… а слику у целини сагледаће само Господ.

Некад сам мислила да  „богатим се прекомерно и журно,

да руку цветних дођем ти у сретање,

а сада знам да такав не постоји и једно је сигурно

„сви воле букете од мене мање“.

 

                  Поиграх се, ето, мешавином неких мојих стихова и садашњег размишљања.

 Лето навире на моја чула до бола лепо и од лепоте болно и

                                                (препознај своје стихове)

„А само тако ћутим“ и понекад напишем писмо

понекад напишем песму, за ноћ је одболујем,

осванем опет јака и у обичност се обучем,

и кад ме дозива јецај –  ја нећу да га чујем.

                        Ми овде у Милановцу имамо књижевно друштво ЗАПИС,

                        Има нас тридесетак чланова. Објављујемо заједничку књигу ГОД.  Једном годишње одржавамо манифестацију ЗАПИСОВИ ЛИРСКИ КРУГОВИ, најчешћe у октобру. То је врло осмишљено песничко окупљање.

                        Нас седморо смо и чланови УКС. Често путујемо негде поводом књижевног конурса, наравно о свом трошку…

                        Роде се ту пријатељства, виде други предели, мало надахне туђом поезијом, ето, промене мисли, па опет назад у свакодневницу. Колико то утиче на квалитет писања, не знам… можда ипак подстакне и повуче, а можда и наруши наше „благе тишине“ и узме време.

                        Песме ми се повремено појаве у књижевним часописима: Јефимија, Поље, Н.Зора, Багдала… Кажу да је то добро, а мени се чини да ту има пуно ствари „ја теби, ти мени“ па ме не радује посебно. Ко нема новинара, менаџера или критичара свога, њега нема на књижевној сцени.

                         А лепо рече Милован Данојлић у „Н Зори“ „Сви смо ми само кандидати за писце… Тек после смрти наше, ако нас буду прештампавали и читали, бићемо писци.“

                        Но, ми мали и скромни, ни одјеке у једном човеку не смемо занемарити… Један човек један мали свет у себи носи.

                        Одмиче ноћ. Не знам те, али песма твоја рекла те је. Јесмо ли род?  Јесмо, вероватно, из истог цветног дола долутали у овај свет. Зато се храбримо и држимо песмом за песму.

                        Ето, писах по некој унутрашњој музици без намере да оставим утисак. Из душе је и са најбољим жељама.  

                                                                               Дара 

 

 

Момчило Голијанин

ПРЕБИРАЊА   ПО  УСПОМЕНАМА

(О књизи „ПИСМА“ Даре Радојевић)

 

           Сваки напредак има своју цијену. Склони смо да се похвалимо техничким достигнућима, цивилизацијом, да цијенимо тај пређени пут кораком  „од седам миља“. Човјечанство немилосрдно гази напријед, убијеђено да од нас почиње свијет. Заборавља се да су и прије нас постојале цивилизације, да су посстојале вриједности које смо забацили украј.

            Нијесмо ретроградни, не покушавамо, нити прижељкујемо да с се вратимо ни у деветнаести, а поготову не у раније вијекове, али не смијемо са неким игнорисањем гледати на прошлост. Често се сјетим ријечи једног старине, који ми рече: „Мој Дејан читави дан на оној тракторчини ни збори, ни ромори. С ким ће? С оном гвожђушином? А ја сам са својим воловима читави дан ,,причао“ док сам орао или возио на колима. И ово ћу ти рећи. Кад сам као младић хтио да прескочим преко једног зида на моме Звјероти, пао сам с њега и ударио главом о камен. Онесвијетио сам се. Ту сам лежао у бесвијести док ме нијесу укућани нашли. А нашли су ме захваљујући мом Звјероти који се није одмицао  од мене. А данас прегази оном каминчином човјека и побјегне.“

Није дјед против трактора, не би он њега дао ни за волове, ни за свог Звјероту, али се пробуди жал за нечим. За старим.

Сличних примјера је безброј. Данас разговарамо с родбином на свим земаљским просторима, видимо и гледамо оне са којима разговарамо, али… Присјећамо се оних времена кад смо добијали писма писана разним рукописима, сјећамо се мрље која је остала од сузе која је на писмо канула. Колика драж је била у оном окупљању породице док домаћин, или неко млађи  чита писмо. Како смо се као дјеца радовали док смо добијали и показивали новогодишње честитке, како смо се, као дјеца, утркивали ко их је више добио. Или послао. У сјећању су нам миришљаве коверте са насликаним цвијетом. Или срцем. „Често писма иду тамо и овамо, на сваком је срце насликано“. Чујемо и сад тај благи, тај њежни глас који се разлијегао из ријетких, веома ријетких радио-апарата.

Има ли ишта љепше него кад имате пријатеља који вас не заборавља, који то пријатељство чува ушушкано у писмима, разгледницама, чува у звуку телефона, у гласу „с оне стране“, кад вам се јави, или кад му се јавите. Прекрасно је то, али  су само поједине особе, каква је наша кршна и племенита Херцеговка, која је своје младице засадила  у Шумадији, имале тај осјећај, тај дар од Бога да то и сачувају и подаре другима.

Учинила је то ових дана Дара Радојевић, пјесникиња из Горњег Милановца, Херцеговка (ово „Херцеговка“ не смијемо заборавити!) објавивши три књиге Писама, које тако сликовито наслови: Извори, Реке и Растоке. Да, Извори, Реке и Растоке! Рађање идеје, необичне идеје да се сачува преписка, њено укоричење, а онда меандрирање. Разгранавања, Докле све тих поточића, тих младица разгранатог стабла није дотицала. Чија све душа није умивена том благотворном бистром водом и помилована њежном гранчицом богозасађеног стабла!

Речено је да је све свијетло (и лијепо) кад се посматра кроз свијетле наочаре. Све је, по тој логици, оплемењено, узвишено, богоугодно кад то посматра и одсликава племенита душа. А таква је наша пјесникиња. Једно је, ипак, зачуђујуће: како ова поетеса проналази тако племените, тако топле ријечи којима исказује своја осјећања, своју љубав према људима.

 Боже, када би ово човјечанство, овај свијет  био приближан Дариним виђењима! Али, њено животно гесло је да „дар од Бога није дат да га не даривамо и не обрадујемо некога“.

Видљиво је из писама колико топлине око себе шири Дара, колико обогаћује људску душу силним и неисцрпним извором своје племенитости, колико воли људе и колико је вољена. А све је то казано најпоетичнијим језиком.  Оправдано се питамо: шта су њена писма?  Па, пјесме! Колико писама, толико пјесама. Пјесме у прози, у слободном стиху. Она бројним писмима пријатељима, а и оним другима од којих ствара пријатеље, разгранава раскошно стабло љубави, пажње, емотивности. А то дрво је, поновићу по ко зна који пут, ријечи великог Сјенкјевича, љубав. „Љубав је дрво које ниче из срца и не може се ишчупати што се са жилама дрвета неће ишчупати и срце“. Та племенитост, та љубав која вулкански наквасава из њеног срца и у њеним пјесмама, изкоријенила је сав коров који је пратња савременог човјека: злобу, пакост, љубомору, завист… Нема том корову мјеста у Дарином срцу. Ни у Дариним писмила (читај: пјесмама!) јер их је истићило то чисто срце.

Љубав, пренаглашена љубав зна да изазове бол. Тежак, неподношљив. Гријех је издвојити један цвијет из тог букета, али нека ми се не замјери, морам споменути „Сјећања на Добрицу Ерића“. И на пјесму „Када испраћате пјесника“, особену по љепоти и по болу. „Ридам и ја наслоњена на раме колеге Милете Ерића“, каже пјесникиња. У ридању кулминира бол. Отима се контроли. Као што се зна отети и љубав.

Величина пјесника је у скромности. Великим људима је гордост страна. И Дара показује величину у тој скромности, у потреби да сваког узвиси, да поетске и људске вриједности оних којима пише, надреди својим вриједностима. Даро, то је неправда према себи. Не видим ја данас снажнији извор пјесничке љубави од твога извора. Но, очито, ти не можеш контролисати извор емоција. Ни снагу љубави која еманира из тебе. Ко ли може контролисати бол за сестром („Сестри Гари“)! Но, и тај бол је побијеђен јер „ја у смрт више / не  верујем“. Ако се такав бол уопште може побиједити..

 Стара је истина, колико је старо и човјечанство, да је најинтезивнија, најснажнија сестринска љубав. Према брату, или према сестри, свеједно.

„Сестри Гари“ је пјесма бола, незаборава, али и поруке  да смрт није могла истргнути драго биће из срца и  душе, меку руку („Осећам, ево, руку ти меку / у души мојој“), ни глас њен који пјесникиња чује, ни око јој ( („И око твоје /  кроз моје гледа“).Снага силне љубави побјеђује смрт, не допушта тој црној гошћи да истргне сестру из сестринског загрљаја. А онај   коме се откида комад срца, има разумијевања и за бол других, што је видљиво из писама Зорки. То су тренуци када пјесникиња  „плаче песмом , или пева сузом“. Уосталом, сви ми имамо тренутке слабости, малаксалости душе, сјету , жал за нечим. Колико само сјете има у уздаху да „само од мог рода/ доћи ми неће//нико ни овог Никољдана“. Али, зна она обавезе родбине на селу, зна удаљеност и не замјера.

Често се, нажалост, на љубав не узвраћа љубављу. Напротив: „Све своје непријатеље  сам стекла вишком љубави“, каже пјесникиња.. Је ли то она стара истина да ти пријатељ може све опростити  само не може успјех. А тај Дарин успјех је многима сметао. Али, важно је да није правим пријатељима. А њих пјесникиња има међу себи равнима.. Ту их, рече , и треба тражити. И шекспировски чврстим ланцима везати за себе. Тих „ланаца“ Дара има. То је љубав. Љубав и пјесме/писма су теме њених разговора . Писама.

Нажалост, чешће смо окружени мржњом него љубављу, чешће „подметањем ноге“ него пружањем руке. Много не знају да је неупоредиво више радости у давању него у тражењу, много више кад је длан испружене руке окренут надоље, него нагоре.

А завист?

„Завист рађа немање, људи немају културу, немају потребу да окрену очи ка лепом…Да бих опстала, развила сам нове особине: шаљивост, прихватање различитости, глумљење обичности, дивљење просечности, ћутање уместо оштрих речи, стрпљење да слушам  досадне приче, понизност пред онима  што немају слуха за склад и ред, јер неспоразуми са „недовршеним људима“ (Чувај се сујете! Не дозволи тој злобници и лукавици да повири на врата твог чистог срца!) имају стотине репова, који саплићу дух и узимају енергију, а ништа не поправљају“ (стр. 12/ 3).

Поред наглашене емотивности, изузетног језичког богатства, ријетко виђеног у књижевности, Дара понекад у тим својим Писмима/ пјесмама, које су својеврсне исповијести душе, пробија оквире монолошког и препушта се дијалошкој форми. „Плете“ разговор са пријатељимљ којима пише, погађа њихове мисли и жеље, како би их она испунила. Дивно је, дирљиво и болно те врсте „Огледалце о Ранкићу.

 Јасно, не само о њему.

Неки од пријатеља који пишу Дари пореде њену поезију са Десанкаом. Разумљиво, не стављају их у исту раван, али пред Даром је живот. По истој тој логици и без „поравнања“ могла би се Писма Даре Радојевић поредити са путописним  Исидориним Писмима из Норвешке. Тамо се „забојила нова боја“,  овамо се „заљубила нова љубав“.

Нека се шире и боје и љубави, нека се рађају српске поетесе-Десанке, Исидоре, Даре, Милице… Њихове доброте нас оплемењују.