Датум објављивања: 31.03.2020

Димитрије Јовановић: ПЕСМЕ И СЕЋАЊЕ НА БРАНИСЛАВА ПЕТРОВИЋА

 

 

 

 

                Ноћ ова летња сети ме оне давне ноћи летње када су крај Мораве два задивљена дечака слушала хор зрикаваца који је надјачавао дах реке утапајући се у сјај звезда. Месец се заклонио иза зеленила храстова и врба на часак провирујући да би нас погледао како у наивном заносу чујемо оно чега у ствари нема. Не постоји хор зрикаваца, сваки од њих пева своју песму и потпуно је независтан од других певача који то исто чине. Музичка лепота неусаглашених звукова зрикаваца без инструмената и диригента сведочи о моћима природе да хиљаде различитости  усклади.

                То су још могли старогрчки трагичари и Шекспир.

                Такав је био и живот Бранислава Петровића, музика његових песама показује такву различитост да када се чују у исто време свака пева за себе па постаје хорска. Хиљаде тонова се усагласе у најфинији склад.

                Хорска музика песама настала је захваљујући дубини мисли у стиховима и хармонији њиховој. Ту је филозофија запевала на један нов начин и мало ко је то приметио, још мање их је у хорски израженој лепоти уживало разумевајући је.

                Бранислав Петровић се радовао и туговао због сваког порођеног стиха, толико тихо, да ни они који су музику и мисао његових песама сагледали, то најважније, то потврђивање песме и њено хорско деловање, нису ни приметили.

               Од оца смртника и мајке смртне у Бјелуши покрај Ужица 1937. године рођен је смртник којега су назвали Браниславом и који се на позив Мораве у Мршинце доселио. Ту настаје песник који је склад шумова Моравиних таласа са обале њене, у дивне ноћи летње ослушкивао. Чуо их и разумео, па му је Морава због тог разумевања песме складала.

                Чуо сам га када је говорио да је Орфејеву лиру слушао на обали Мораве, да га је испод храста како спава видео, толико уморан да није приметио да му је он, Бранислав Петровић, лиру узео. Додавао би да сада  сам Орфеј долази у летње вечери тихе да крај Мораве његову музику задивљено слуша.

                И када је Бранчило отишао тамо где ће бесмртан бити, виђао сам Орфеја како крај Мораве лута ону лиру тражећи. Знам да тамо где је отишао лиру понео није, и још знам да је однео оно што је однео да уз приче са баба Иконијом ракијице гуцне.

 

И НИКОГА БИТИ НЕЋЕ

                                  Браниславу Петровићу

Ако још неко од људи

Или богова

Тако запева

Славуј ће се постидети

Своје песме

И никога бити неће

 

Да се са Тобом

Натпева.

 

ДА ДАРУЈЕ ЧОВЕКУ

                            Браниславу Петровићу

по мирису

познати пчелу

и

у њој цвет

и

у пчели

напор њен

да дарује човеку

сину човековом

жени његовој

и породу њеном

мед

 

по мирису

познати љубичицу

и

у љубичици

пчелу

и

у њој

напор њен

да дарује човеку

сину човековом

жени његовј

и породу њеном

љубав