Датум објављивања: 12.08.2020

Драган Милинковић Фимон: ДВЕ ПРИЧЕ

 

 

Мајкина вечера

 

После пуних двадесет година брака, супруга ми је изненада затражила да посетим неку другу жену и изађем с њом у позориште и на вечеру. Волим те, не брини, рекла ми је, али знам да те и она воли и да би била срећна да проведе неко време с тобом.

Та друга жена са којом је моја супруга хтела да  изађем била је моја мајка, која је већ деветнаест година била удовица и живела је сама у другом граду. Нажалост, због пословних обавеза и троје деце на школовању посећивао сам је само повремено.

Kад сам је те ноћи позвао да изађемо у позориште и на вечеру, одмах је нестрпљиво запитала: Шта не ваља, сине? Јесте ли сви добро? Моја мајка је од оних особа које сматрају да су касни вечерњи позиви телефоном знак лоших вести.

Све је у реду, мајко, уверавао сам је, само сам се надао да би нам могло бити пријатно заједно. Сами ти и ја!  Застала је за тренутак, а онда је тихо изговорила: Волела бих то, сине!

Тог петка, када сам након мог посла стигао колима пред њену зграду, био сам мало неровозан. Kад сам ушао у стан, већ ме је чекала у капуту и није било тешко приметити да је и она неровозна због нашег изласка.   

Обукла је свечану хаљину коју је носила на последњој годишњици свога веначања и било је очигледно да је недавно стигла од фризера. Благо нашмикана и са ружом на уснама, из целог њеног бића је избијала анђеоска радост, какву сам само понекад виђао на лицу мојих кћеркица.

Све моје пријатељице су биле импресиониране кад сам им рекла да излазим са мојим сином, саопштила ми је поносно док је улазила у кола. Сутра долазе на колаче код мене да им причам како је било.

Отишли смо у ресторан који сам дуго бирао. Не много популаран нити претерано скуп, али елегантан и пријатан. Kад смо изашли из кола, мајка ме достојанствено узела испод руке, како то чине изузетне даме сигурне у себе.

Сели смо, а ја сам узео јеловник и почео наглас да читам. Наглашавао сам само оно што сам знао да би јој се могло допасти. Завршивши са читањем пређела, подигао сам очи и видео мајку нетрмице загледану у мене. На уснама јој је лебдео носталгичан осмех.

Док си био мали, морала сам да ти прочитам сваку ставку из менија, рекла је. Е па, мајко, сад  је време да се опустиш и дозволиш мени да ти читам, одговорих јој.

Kад смо стигли у њен стан, погледала ме је у очи и казала: Волела бих поново да изађем са тобом, сине. Али под условом да је тебе изведем на вечеру. Прихватио сам.

Kаква је била вечера, питала ме је моја супруга чекајући будна да се вратим. Врло лепа. Много лепша него што сам могао и да замислим, одговорио сам.

Само недељу дана касније моја мајка је умрла од можданог удара. То се догодило тако нагло да није било времена ни за покушај да јој се помогне.

Након пар дана, стигло је писмо из ресторана у коме смо мајка и ја вечерали. У прилогу је била потврда о отвореној резервацији и извршеној уплати. На посебном листићу мама је написала:

Извини сине, морала сам платим рачун унапред. Нисам била сигурна да ћу моћи да будем с тобом.  Али свеједно, уплата је за двоје. За тебе и твоју мудру супругу. Никад нећеш знати шта ми је она вечера значила.

Волим те, радости мајкина.

 

 

 

Капетан Милош

 

Милош је био сасвим сигуран да неће ићи на очеву сахрану. Након седам година у Легији странаца, ово му је био први одмор и дошао је само да види мајку. Чим је крочио у башту испред куће, поново му се вратио сав бес и презир према оцу. Ту су се најчешће препирали, након очевих честих пијанстава и Милошевих бежања од куће. Ближе капији да их мајка не чује, али и да би кроз њу утекао када отац постане насилан.  

На тој истој капији га је последњи пут видео пре осам година када је напустио кућу и отишао код друга у Француску. Било је то само неколико месеци од дана када је отац донео кући своју тек рођену ванбрачну кћерку. „Ово је моје месо и моја крв. Мајка јој је умрла на порођају и нема никога да брине о њој“ рекао је кратко отац. Мајка је немо зурила у девојчицу, онда је узела у наручје, погледала оца право у очи и тихо прозборила: „Девојчица ће имати мајку, а ти више немаш жену.“

Тако је и било. Отац је наставио да се опија и све више да прогања Милоша. Уходио га је, малтретирао пред друговима, сачекивао на капији, вређао и често покушавао да га удари. Тог јутра, када се Милош враћао кући, отац га је напао испред капије и ударио га припремљеном батином, коју му је Милош отео и њоме замахнуо на избезумљеног оца. Уместо ударца, само га је одгурнуо и завитлао батину преко ограде.

Одједном, као да се изненада отрезнио, отац му је рекао мирним гласом: “Напустио си школу, само се скиташ, ништа не радиш, једеш хлеб који ниси заслужио. Ова је моја кућа и ти од сада овде више не припадаш. Имаш пола сата да се спакујеш и одеш.  Али тихо, да не пробудиш мајку и сестру!“ Мало касније Милош је изашао са торбом у руци, још једном провирио кроз прозор у мајкину собу и заувек напустио очеву кућу.

„Знали смо да ће бити нешто од тебе“, скоро да су понављали исту реченицу рођаци и комшије који су долазили на саучешће. „Диван ти је син, Марија. Пљунути отац“, говориле су тетке и ујаци. Милош је беснео у себи због таквих поређења, али се све време пристојно смешкао – као што доликује тридесетогодишњем шармантном нареднику Француске легије странаца. Једино му није било јасно откуда су многи од придошлих имали његову фотографију у униформи, коју су поносно показивали.

„Мама, ја не могу ићи на сахрану, разуми ме!“ поновио је ужурбаној мајци, али је она и овога пута прећутала његове речи. „Јелена, где си? Јеленааа, јеси ли се пресвукла?“ довикала је из ходника. „Иди молим те види где ти је сестра. Боже, како је тврдоглава. И реци јој да обуће ону нову плаву хаљину.“ Милош је, као и увек, одмах послушао мајку и кренуо уз степениште ка собама. Јелена је седела на поду испред врата и зурила у своје босе ноге. Сео је поред ње и радознало посматрао ту лепу и помало тиху девојчицу. Полагано је схваћао да он заиста има сестрицу.

Изненада га је повела за руку и рекла: „Ово је твоја соба, а ја спавам у твом кревету“. И пре него што је стигао било шта да каже, Јелена је наставила: „Била је увек закључана, али кад сам пошла у школу, тата ми је прво дозволио да овде учим. Само да не дирам твоје ствари, стално ме упозоравао. Ево видиш да ништа нисам дирала“ рекла је поносно, не испуштајући братовљеву руку. И заиста, све је било исто како је оставио када је давно отишао. Чак је и заборављени упаљач стајао на истом месту.

„Тата ми је стално говорио да имам великог брата који ће да ме чува.  Свима је показивао твоју слику. Направио је пуно копија и делио их свима који су питали за тебе. Тата је често плакао када сам му тајно читала пињма која си слао мами. Говорио је да си ти један важан човек. И да ћеш бити капетан. И да ћеш ми причати где си све путовао“ није престајала да прича Милошева сестрица. „Јеси ли ти, бато, много важан човек?“

Милош је чврсто загрлио своју сестрицу, окренувши главу у страну да не би видела сузе у његовим очима. „Хвала ти, Јецо, пуно ти хвала што си чувала моје ствари. И што си тати читала моја писма. Наравно, причаћу ти разне занимљиве приче, обећавам!“ рекао је свечано и нежно је пољубио у косицу. „А сада брзо да се пресвучеш и обучеш ону нову плаву хаљину, како ти је рекла наша мама. Морамо да будемо лепи на татиној сахрани“.