Датум објављивања: 08.11.2020

др Рајко Срдић: ХИЛАНДАР И ДРУГЕ ПЈЕСМЕ

 

 

ЦРКВЕНА        

                

Ту је некад храм Божији био,

Са далека гледан под небеском капом,

Вјековао тако поштован и мио,

Служио је вјерном, вољен био сваком.

 

Поред њега шума липа миришљавих

И храстова моћних у дугоме низу,

А у самој порти извор гргољиви,

Свакој жедној души надохват, близу.

 

Онда стиже вријеме кад владаше злоба

И занијеми звоно са витког звоника

И оживе једно тешко, мучно доба,

Скрнаве се фреске Светих мученика.

 

На том мјесту данас ничег више није,

Сјећања на прошлост, сад ни њега нема,

Само жедан путник наврати да пије

Са извора који се зове Црквена.

 

 

ЗАПУСТЈЕЛИ ХРАМ     

 

Године се у вјекове стачу,

Вријеме пише по мрамору шаре,

Светитељи са зидова плачу

Над судбином богомоље старе.

 

Крај ријечице испод Пастирева

Светом храму свијећа догорјева.

Сад је црква Апостола Петра

Дом самоћи и јауку вјетра.

 

Кров иструо, шљеме на под пало,

Свуд около шикара и звијери,

Јасно звоно без гласа остало

И не поју у њој калуђери.

 

Кад последњи монах скупи ствари

И крст часни са трпезе узе,

Чудна свјетлост иконе озари,

На лицу им скамењене сузе.

 

 

СЈЕЋАЊЕ

 

Јутро је, пред кућом липа расцвјетана,

Сто и клупа под њом још и данас стоје,

Ту је прошла моја младост разиграна,

Ту сам момкоање оставио своје.

 

Мало даље орах раширио гране

И сеоска кола под њим тихо труну

И све ме то сјећа на дјетињства дане

И дира у души ону танку струну.

 

У праскозор видим како отац иде

Сав мокар од росе са грана и траве,

Из шешира бијеле печурке се виде

Личи и на свеца наше крсне славе.

 

 

СТАРА КУЋА                

  

Још стојиш сама к’о да неког чекаш

Са далеког пута и даљине нијеме,

Узалудно дане у године слажеш,

За те све је стало, само мили вријеме.

 

Стара родна кућо, мили топли доме,

Личиш ми на гнијездо одлетјелих птића

Кад у позну јесен вјетрови га ломе,

Пуног мокрог перја и опалог лишћа.

 

О, како смо некад сви хрлили теби,

Како нас је вукла снага родног прага

Са ког нас је мајка поздрављала срећна :

”Добро дошла кући, дјецо наша драга.”

 

А сад кад ти дођем, поиздаље станем,

Успомене нагло почну да се роје,

Храбрости и снаге немам да погледам

У два слијепа ока, у прозоре твоје.

 

 

ХИЛАНДАР

 

Трепери у мени дух твојих вјекова

Тамјана и воска копрена мириса,

Обукла у вјечност патину кровова

И врхове твојих витких кипариса.

 

У срцу ми палиш кандило спокоја

И груди ми грије њгова топлина,

Мирише ми миртом цијела душа моја

Причешћена хљебом и светошћу вина.

 

Испод твога свода благошћу се појим,

Од погледа твојих светитеља смјерних

Сад та благост искри из зјеница мојих

К’о из сваке душе Спаситељу вјерних.

 

 

ПОТОЧАРА     

                

Ћутиш испод врба што ти крију лице,

Покривена лишћем опалим са грана,

Маховина буја по камену твоме,

Покрива ожиљке од времена давна.

 

Капљице са витла одавно не лете

Са сунчевим зраком да исплету дугу

И не пјева жрвањ вјечну пјесму сјете,

Застао заувијек у последњем кругу.

 

Тако ћу ти и ја, поточаро стара,

Заборављен и сам, а у туђем крају,

Заспати заувијек кад срце уморно

У посљедњем своме стане откуцају.

 

 

ДОМАЈА

 

Увијек си ми души оно што си била,

Онај мелем благи свим мукама мојим,

Остао сам жељан топлог твога крила,

У мислима на те живим и постојим.

 

Твоји су ми пути и све стазе твоје

Увијек пред очима и увијек ме воде,

Ја на њима срећем најмилије моје

И бескрајну радост искрене слободе

 

Село моје драго, премили мој куте,

Моја њиво родна, хладни мој изворе,

Радостан ти љубим родитељске скуте

Док ме срећног буде твоје плаве зоре.

 

 

МАЈЦИ     

                       

Знам да си ми сама крај огњишта, мајко,

Жар на њему чуваш нашега племена

И праг трошне куће у којој одавно

Сем тебе и туге никога и нема.

 

О чему ли мислиш у самоћи, мајко,

Док с огњишта сјенке по изби ти круже,

Питаш ли се, мила, гдје су деца твоја

И кога у свијету мјесто тебе служе.

 

Тугуј, стара моја, сви смо те издали

Кад пођосмо у свијет тражећ’ своју срећу,

Остависмо тебе нејаку и саму

Да чуваш и палиш наше славе свијећу.

 

Свјесни смо да вријеме неумитно тече

И да ће дан доћи и с њим црне вијести

И, да није Бога, био бих без наде

На ономе свијету да ћемо се срести.

 

 

МОШТАНИЦА

 

Пред тобом стојим, скрушено се молим,

Гледам твоје боре каменога лица,

Тражим гдје то пише колико си пута

Била света црква или коњушница.

 

Слушам твоје звоно сред козарских коса

Како ехо шаље ка долини Уне,

Слушам да препознам онај позив свети

Што запали ватру Пецијине буне.

 

Испод твога крова све зидови голи

Ал’ на њима свако позна свеца свога,

Јер душмани нису избрисати могли

Православној души распетога Бога.

 

Моштанице света, мученице српска,

Све су наше душе у борама твојим,

И овога трена на камену твоме

Тражим мјесто души док пред тобом стојим.

 

 

ПРОЉЕЋЕ         

             

У воћњаку нашем забјелеле ранке

Па позвале пчеле на гозбу и пиће,

На лахору плешу њишући огранке

К’о лепезу шире своје младо лишће.

 

Прољетни се валцер игра у воћару,

Оркестар славуја у такту ин виво

Изводи арију познату и стару,

Кос у црном фраку диригује живо.

 

Прољеже шеретски смијешежи се блиста,

Просипајућ’ смијехом из ластиног гнијезда,

Својом цвијетном руком преко неба чиста

Милионе ситних треперавих звијезда.

 

 

ПОМРАЧИНА                

 

Залази мјесец иза мога села,

Урања у море тамних густих јела,

Звијезде се небом око њега јате,

Уморних путника на починак прате.

 

Ноћ је пала тешка на наше ћувике,

Црним својим плаштом сакрива видике,

Село мирно спава као вечним санком,

Чека спас у сунцу, јутром и уранком.

 

Нигдје гласа, зова ни црвркута птица,

Црна помрчина као да се свети

Свему што свијетли, гласа или пјева,

Сад му језа хладне помрачине пријети.