Датум објављивања: 20.10.2021

Душан Стојковић: ИЗВРСНИ РОМАН ВРСНОГ ПЕСНИКА


(Срба Игњатовић, Прави живот господина Стајница, Пресинг, Младеновац, 2020)

 

Постоје писци који су се огледали само у једној књижевном жанру. Такви су, на пример, били Бранко Радичевић, Лаза Лазаревић, Радоје Домановић, Милан Ракић, Владислав Петковић Дис, Васко Попа или Добрило Ненадић. Код неких један жанр далеко надсвођује остале којима се успутно, периферно, баве. Такви су, на пример, Јаков Игњатовић, Војислав Илић, Десанка Максимовић, Стеван Раичковић, Адам Пуслојић, али има и оних који су се определили за више књижевних врста. Јован Дучић је био песник, путописац и есејист, Вељко Петровић песник, приповедач и есејист, Владан Десница песник, приповедач, романсијер, драмски писац и есејист. Неки су суштински полифони: Иво Андрић је песник, приповедач, романсијер, путописац, есејист и писац рефлексивних гнома, Милош Црњански песник, приповедач, романсијер, путописац, драмски писац, есејист, мемоарист, Растко Петровић песник, приповедач, романсијер, путописац, драмски писац и есејист, Миодраг Павловић песник, приповедач, романсијер, путописац, драмски писац и есејист…. Притом, споменути писци стварају антологијска дела готово у свим жанровима којих су се латили. Последњој колони могли бисмо придружити и Србу Игњатовића. И он је, готово подједнако успешан, и песник, и приповедач, и романсијер, и есејист, чак и путописац и драмски писац. Када је о полифоним писцима реч, књижевна критика са њима има проблем који, понекад али не тако ретко, решава тако што се опредељује за један сегмент њиховог књижевног посла, и то веома често, и безобразно, управо за онај којем не припада дело о којем пише, те њега проглашава за кључни у опусу проучаваног писца. Чак и када то не напише, понаша се као да се то свакако подразумева. Посебно то важи за писце који још нису стекли статус класика националне књижевности. Тако се, и поред присуства његових песама у поприличном броју наших антологија, не прихвата као неспорна чињеница да је Срба Игњатовић веома значајан песник савремене наше поезије, а Бојана Стојановић Пантовић, у својој антологији наших песама у прози – Српске прозаиде, сасвим заобилази оне које је овај аутор створио.  Прибојавам се како ће се нешто слично догодити и са романом о којем пишемо, а за који сматрамо да представља право освежење када је наша романсијерска продукција у питању.

За писање свог романа Игњатовић се дуго припремао. Претходиле су му збирке кратке прозе Црв у глави (1988), Кад смо сви били Тито и друге приче (1994, 1998, 2008), Ниже и наниже (2005) и Пролазна кућа (2011), као и роман-оглед Како ми је жаба улетела у уста или о самосазнавању (1988). Ипак, Прави живот господина Стајница је, поред тога што је нешто друго, и најбоља прозна књига коју је Срба Игњатовић досад написао. Њу је могао да напише само зрео писац који зна шта жели својим остварењем да постигне и зна, и теоријски и практично, како се то извести дâ. Није налик на књиге других наших прозаика који веома често иду утабаним стазама, понављајући оно што су већ створили други или они сами у претходним својим делима. Њихове књиге су, не ретко, прозна јаја сасвим налик на друга у нашој прозној корпи. Игњатовићева се смешта мимо њих, могло би се рећи и њима уз нос. Како је то писац постигао?

Придев прави у наслову твори онеобичавање јер тешко би се могло очекивати да је могуће описати, изузев метафорички, нечији живот који такав не би био. Све описано у роману слива се у опис живота књижевног јунака који је сасвим обичан, суштински промашен иако овај тога није свестан или, у најмању руку, барем нипошто не жели да свестан буде. У роману имамо само три „искорака“, прилично битна, од онога што би се на реално, реалистичко могло свести. Наведимо их. Први се односи на јунаково презиме. Оно је презиме с грешком које, симболички, упућује на то како је и сам јунак јунак с грешком (пошто већина компјутера није имала слово ћ, то је условило измену последњег гласа у презимену овог средовечног, дежмекастог јунака који је био службеник намибијске банке у неименованом –  по свему судећи, ипак, Београду – граду): не живи живот, већ пролази покрај њега. Други говори о „обрту“ после смрти мајке јединог Стајницовог, краткотрајног, пријатеља: „После мајчине смрти син је примакао телефон некадашњој њеној постељи, прилегао и ту се скотурио као велика ларва. Кад би га познаници и пријатељи називали, међу њима и господин Стајниц, нашли би се у чуду: с друге стране је до њих допирао глас неке старе госпође испресецан јецајима, придављен до гушења, готово ропац умирућег“ (стр, 139). Ово место и иначе је, могући, искорак из радње романа која прати само оно у чему учествује или о чему размишља једини прави лик Игњатовићевог остварења. Треће, и највеће, оно је, на самом крају романа, када се изненада преминули јунак, директоровом вољом, камуфлира (да ли и премеће?) у Деда Мраза и, као такав, краси празнични излог банке.

Роман има мото узет из Света као воља и представа великог песимистичког философа Артура Шопенхауера: „Људи су само привидно вођени спреда, а у ствари они су гурани страга.“ Оно што је заправо речено (и то очигледан симболички набој има) јесте: човек нема вођу који га покреће, већ господара који га тера. У сваком случају, није свој: слободне акције сасвим је лишен. То и јесте оно што јунака романа на најбољи могући начин осликава. Лик је без лица и наличја. Велика људска празнина. Не јестовање већ нијење. Не живи, већ се продева кроз живот, вођен силама на које нимало не утиче.

Нису то једини примери онеобичавања, особеног семантичког „померања“. Књига која се налази као „приручни подметач“ на његовом столу и коју ретко кад листа састоји се од самих празних страница (као што њега у правом животу нема, тако ни она не поседује ниједно једино словце); сан који га мори „путнички је сан… сањан у наставцима“ (он, који иначе не воли да путује и то и не чини, „путовањима“ у овим сновима, ма колико непријатним, надокнађује заобиђено у реалном животу, те се сан указује као некаква надокнада онога у шта се током живота није ни кренуло; када гласа, чини то тако што заокружује име оног кандидата које му се по звуку допада, а не нађе ли таквог, у кутију убацује празан листић.  

Роман (могли бисмо га окрстити као новелистички роман, али и као збирку, помало камуфлираних, есеја) се састоји од сто фрагмената / „прича“. Последња је означена као епилог, а њој претходи „слика“ јунаковог сна која је визуелна прича унутар романа. Прави живот господина Стајница се, по свом композиционом устројству, надовезује на чувену Дантеову Божанствену комедију чија три дела имају сто певања. Срба Игњатовић је у својој поеми Десети круг има стваралачки одазив на ово врхунско дело светске књижевности. Као да је његова поема наследила и „продужила“ Дантеово деветокружно структуирање пакла, чистилишта и раја. Нормално, Стајниц, сасвим обичан, поприлично безличан, лик, ни по чему није налик на Дантеовог „путника“ који се оностранјем креће.

У поговору романа, насловљеном „Антрополошки песимизам Србе Игњатовића“, Бранко Стојановић виспрено уочава: „Зато што су нумеричка поглавља овог књижевног дела писана у различитим наративним формама – у распону од цртице, дневничког записа, сведијалога, портрета или кратког, ефектног есеја – она се, стога, могу читати и као мање, засебне наративне јединице, које се уливају у већу прозну целину, са вишеаспектно сугерисаним ликом господина Стајница“ (151).

Неколико прича дато је у наставцима (в. стр, 25–27, 67–68, 77–81, 119–122, 129–132). Најдужа ,међу њима пет делова / фрагмената романа запрема.    

Игњатовић (карактеристично је то и за његову поезију, другу прозу и есејистику) посеже за старинским речима и речничким конструкцијама а не преза ни од творбе, условних, неологизама: арлаук, деренџати се, друготипац, друмарош, друмити, друсла, изгибија, крупалија, мргуда, перјати напоље, перуцкање, подновити се, правце (прилог), пријашко, причач, простаћ, раздесити се, срондати се, сурдукавање, табанлија, ходац, човац, шаљукати се. Имамо и директно обраћање писца читаоцима са, на пример, „чуј!“ или „Алај смо се убрзали!“ Писац веома често свог јунака као нашег јунака одређује, увлачећи тако у игру и читаоце свог романсијерског штива.

Читав живот Стајницов скуп је општих места, више прави не-живот неголи живот сам. У роман су укључене и „збркане успомене“ из детињства. Постоје ствари из ранијег живота нашег јунака које су сасвим заобиђене и сасвим је јасно како су оне, намерно „прескочене“ у сећању и исповедању читаоцима, управо оне које су и условиле да његов живот толико, и тако, промашен буде. Мајка је, на пример, желела да он буде пијанист. Ударала је његовом главом о зид.

Но, ипак, Стајницов „портрет“ се психолошки сенчи: не улази никада у лифт који је за њега мртвачки сандук, чини му се да улицама врве трудне жене, политичари које гледа на тв екрану види, и доживљава, као кловнове, носи непрестанце у џепу мали дечји компас и заварава се како га овај сигурношћу дарује, гајећи страхопоштовање према писцима, убеђен је да живи песници једноставно, не постоје, када види неког усамљеног човека празног погледа помисли како би било лепо ћутати са њим, слаже се с мишљу Милоша Земана да су људи „само плесан на површини планете“… 

Писац „закључује“: „Када би какав виспрени аналитик, научник по позвању, био толико докон да господина Стајница подвргне нечем налик на спектралну анализу, сва је прилика да би изнашао сијасет којекаквих мрљица што потпуно нарушавају илузију људског монолита. Чињеница је, међутим, да за таквим поступком нема никакве потребе: наш јунак се не претвара, не глуми изузетак нити умишља да је било шта мимо онога што заиста јесте. Другим речима, нити шта крије, нити, старински казано, има потребу да се тиме дичи“ (57). Наводимо шта је на вербалној равни „старинско“ у цитираним реченицама: докон, изнаћи, сијасет, потреба за дичењем.  

Ретке су асоцијације на писце и књижевне јунаке. Тако, на пример, Стајниц мисли да ће се на улицама, следећи Нервала који је на повоцу од свиле шетао јастога париским улицама – појавити људи који ће водити алигаторе или питоне, а себе замишља као шетача корњаче маторке с Галапагоса; нека жена саветује човека која шутира пса да поменуту радњу изведе каишићем (асоцијација је то на Ничеа који се психички сломио на торинској улици када је уочио човека који је бесомучно шибао коња); одјек Костићеве песме „Међу јавом и мед сном“ налазимо у јунаковом обраћању властитом ослабелом срцу са „срце моје самохрано“ што је цитат преузет из ње; зурење у случајне сапутнике у јавном превозу, посебно у њихове недостатке, далека је асоцијација на „јунака“ чувених Стилских вежби Рејмона Кеноа; овај скромни банкарски чиновник далеки је, али сасвим антиподни, „сродник“ чувеног Кафкиног Јозефа К-а.

Да је живот који наш јунак води ситан, узак, показује нам и велика учесталост деминутива. Не умањује се њима само оно што постоји око њега, и у њему, већ он, користећи их, као да ништавилу тепа.

Иронично, наш јунак размишља о самачком венчању, оном којем, по неком чланку, прибегавају жене у Јужној Кореји замишљајући како су се удале за саме себе. Једанпут месечно, хигијенски, онанише. Иако не поседује неко знање, понекад га захвати „умни сврабеж“ (43) и тада себи поставља многа питања а одговори до којих стиже нипошто умни нису. Честе су дијалошке партије у роману који је пред нама.

Крај деведесетосмог поглавља: „Закључак: наш јунак није саздан по мери Кантовог система. / А ти?“ (142)

Следе прича о чудном, узнемирујућем сну, слика тог сна и епилог који нас обавештава како је наш јунак умро напрасно на свом радном месту иза шалтера а директор филијале банке, да не пропадне празник њему, банчиним службеницима и корисницима, нареди да се његово мртво тело костимира и налофра као Деда Мраз и смести у излог банке. Под нога ове лутке находи се реклама „са нама нема изненађења“. Парадоксално, изненађење није ни то што је човек, који је у животу био лутак, као лутак и окончао свој живот. Остаје питање коме је он, као Деда Мраз, срећу донео. Себи ју је читавог живота само одузимао.  Узалудно је помишљао како би се, балоном налик на оне о којима Жил Верн пише, у небо могао узнети. Колико и земља, небо му је једнако далеко. По логици ствари, можда чак и даље.