Датум објављивања: 02.03.2021

Душан Стојковић: МУЗИКА ЖИВОТА У ФИЛОСОФЕМАМА РИСТЕ ВАСИЛЕВСКОГ[1]

 

         Ристо Василевски је мисаони песник. Рефлексивност његова песништва прати и његово даноноћно бележење мисли које он различитим књижевно-теоријским одредницама покрива. Пре књиге о којој пишемо штампао је и сличне: Нулто време (2010), Сновиде битка (2012) и Отисци свесног (2014). Упутно је напоредо читати песникове збирке и његове философеме. Друге могу бити нека врста „тумачења“ онога што је у песмама промишљено (о)певано. Василевски посеже за многим одредницама како би именовао оно чиме се у свом мислилу бави. Поред употребљених у овој књизи, користи се и терминима: цртица и паракопа а, послуживши се насловом једне књиге, можемо им придодати и неологизам сновид. У Кључаоници распоред одредница је антиградацијски: иде се од највише ка оној која се на супротном полу налази. Под анотацијама можемо подразумевати „белешке“. Философеме би биле мисли које досежу до философских увида. Афоризми, пак – Бошко Томашевић све присутно у књизи под овај термин, као заједнички, подводи – дефинисани су у Речнику књижевних термина као појам који је „садржајно збијен и мисаоно густ“ који „доноси неку општеважећу, дубоку мисао, досјетку, мудрост, правило или искуство“ коме је „битна изнијансираност мисли и лапидаран али духовит израз“.[2] Уз то, афоризам се разликује од пословице пошто друга доноси општеважећу максиму, дочим је афоризам трагалачка мисао, она која у читаоцима различите асоцијације може да побуди и да их мисаоно пробуди да и они сами покушају да се према ономе што их окружује и ономе што у њима домује одреде. Управо то и Василевски у кратком предговору своје књиге наглашава: „Нека ми не буде замерено што их пуштам да их свако види из неке своје кључаонице, дâ им своју меру и, евентуално их, за себе измени или допуни.“ Читали их онакве какви су написани, мењали их или допуњавали, афоризми Ристе Василевског, у сваком случају, представљају драгоцено сучељавање са оним што нас у животу прати и наводе да се према њему одредимо, прихватајући га, мењајући га или бунећи се против затеченог, уоченог, промишљеног.

         Кључаоница је троделна књига. Најобимнији је њен први део насловљен „Покушај уцелињења“, најкраћи други, горки предах – „Болничке странице“, док се трећи зове „Странице даље“, наговештавајући да се путовање пишчевих мисли, његова духовна авантура, наставља, даљећи се ка новим мисаоним пространствима. Паскал је човека „дефинисао“ као трску која мисли. Василевски то не само зна, него спроводи својим делом у дело.

         Нимало случајно, Бошко Томашевић у ванредном поговору књиге, „Догађај и постајање са темеља тубивствовања или Афористичка спирала о човековој упуштености да се `буде`“, који је темељно књижевно-теоријско промишљање афоризма као мини-књижевног и мини-философског појма, издваја као „тешку мисао“ следећи афоризам писца о којем пише „Све је у кругу уцелињења. Чак и оно што не заслужује да буде, јер га изнутра разара.“ О том афоризму, првом у Кључаоници, веома налик на оне којима се Лудвиг Витгенштајн у својим философским делима служио, Томашевић пише: „Подсећа нас на обећање свеживота у једном Логосу, у једној домајној речи и истовремено је сан за кога се плашимо да се неће обистинити. Ту искаче сабрана моћ певања да би се повукла у мисаону прозу, да би ослободила место и ономе што је завереничко и притајено је.“ Све афористичке књиге Василевског управо и јесу покушај уцелињења и на одређен начин, накнадно, из цитираног, уводног, афоризма, философеме несумњиво, извиру.

         Неколики афоризми – ретки –  запремају по пола стране. Углавном се на једну-две реченице своде.

         Као речи-теме, лајтмотивске у читавој књизи издвајају се: глава, реп, семе, корење, стабло, прошлост, будућност, време, врата, прозор, пакао, живот… Да се уочити како су међу њима и контрастни парови: глава–реп, корење–стабло, врата–прозор и прошлост–будућност.

         Кључаоница је пуна правих афоризама који се на лепо уочену мисао своде. Они се могу, условно говорећи, разврстати у неколико подврста. Постоје, на пример, психолошки којима се човек изнутра „портретише“: „Говорећи о другима, човек готово увек мисли и говори о себи“, „Много је учитеља који су заборавили децу у себи, а васпитавају другу децу“, „Удаљавајући се од себе, свако тражи другог у себи“; они који имају критичку димензију: „Право лице неких људи види се тек када им се приђе с леђа!“, „Зао човек, да би неког удаљио од себе најпре га привуче к себи“, „Они који се стално држе за реп прошлих ствари, не виде куда их води глава која гледа у будућност“, „Туђим алатом се не праве своја деца“, „Живот је депонија пролазних ствари. И у тој депонији најбоље се сналазе најгори!“, „У одбијању истраге о трговини људским органима – неки су толико срчани као да у њима куцају туђа срца“, „Људи су се, наводно попели на Месец. Шта су тамо видели и срели, може се закључити по томе што им није пало на памет да то поново учине!“; философски: „Садашњост је временски океан из којег се прошлост излива а будућност улива…“, „Праве домете  могућег, увек одређује немогуће!“, „Најтеже је тачку ставити иза себе“, „Живети! Али, живети!“; чисто афористички: „Да би била потпуна тајна, ни тајна не сме да зна за себе“, „Не постоје бесмртници. Постоје само они који у смрти дуже трају“, „Најбољи је почетак, коме се уопште не види крај“, „Живети сам је – крајња нужда“, „Свако се клупко око неког језгра намотава. И што се више намотава, од свог се језгра удаљава“, „Нема праве трагедије, без властитог учешћа у њој!“, „Живети с неким поред себе је живети најмање два живота“; оксиморонски: „За многе људе, пакао је рајско место“; хуморни: „Онога ко нема главу, не треба пуштати да безглаво јури“; гноме: „Једино праве врлине не робују себи“, „Народ који води туђа рука, увек плаћа својом главом“, „Слепе народе, увек воде туђе продужене руке“, „И зао дух се боји горега од себе“…

         Уочили смо и афоризме које бисмо могли одредити, ма колико то парадоксално звучало, као лирске мисли (њихов главни „јунак“ су крила) које се, такође, могу на неколике подкатегорије разврстати: „Праве снове сања само будан човек“, „Све што врхуни мора да има корен. Јер без њега, виси у ваздуху“, „Једини непогрешиви ловац, је анђео смрти“, „У тренутку гашења светла, мрак изгледа већи него што стварно јесте!“, „Са мостова и кровова не скачу људи, већ њихов очај!“, „Што је радост већа, више се од ње болује!“, „Једино смрт нема сенку. Јер иза себе остави све црно“, „Нада нема крила, али непрестано лети“, „Можда само зато што немају крила, људи највише лете!“, „Мада само нађе крила, злу не треба допустити да лете“, „Сањаним крилима, не треба летети изван сна“, „Чим прохода, човек је једном ногом на земљи, другом на небу“, „За све, па и за смрт, треба узети залет!“, „Мада осећа ритам, музику живота нико не чује“, „Белина припада свима. Али највише за њом жуди – црно.“ Саму есенцију лирског откривамо у синтагми снег времена и следећим философемама: „Чему позлате и палате у које нико не улази, или се у њима нико не осећа сигурним и слободним? Шта су оне за кућерке из којих се, чак и кроз прозор, извија дим, а унутра пуним плућима дише – живот!“, „Срце трчи испред главе, често се због тога покаје“, „Људске судбине су честице које развејава ветар времена.“ У неким афоризмима присутне су унутрашње риме: „У бити – нико никог не сме убити!“, „Нема мира без претходног немира, нити немира без претходног мира“, „И мртве душе, живе ствари руше.“ Има и оних чију звучну раван потцртавају алитерације и асонанце: „Рушења се највише боје рушитељи!“, „Много славе, не заслужују салве“, „Свако може бити свој – само на своме“, „Нико нечији не може бити ничији!“

         Философеме Ристе Василевског књижевни су откуцаји ритма живота, ритма осећања и ритма мисли. Права духовна крила која читаоцима омогућују лет неоткривеним пространствима.

 

[1] Ристо Василевски, Кључаоница: философеме, афоризми, анотације, Арка, Смедерево, 2021.

[2] Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1985, стр. 4. (Одредницу написао Јоже Погачник.)