Датум објављивања: 28.08.2020

Душан Стојковић: ОКРЕТАЈ ЗАВРТЊА У ПЕСНИШТВУ ПРЕДРАГА БЈЕЛОШЕВИЋА

 

 

 

„ЗАЈЕДНО, СА ЗИДОВИМА“

Издавач Удружење књижевника Републике Српске, Бања Лука, август 2020.

           

         Нова шестоделна песничка збирка Заједно са зидовима (Удружење књижевника Републике Српске, 2020) Предрага Бјелошевића у првом циклусу, „Идући у своју сјенку одјевен“, доноси песме са преломљеним / издробљеним реченицама и стиховима. На такав модел градње стихова песник ће се понекад вратити током своје збирке, а тако ће структуирати  и завршну, четвороделну песму „О пјесми која се понавља у времену“, једину у последњем циклусу књиге названом по њој. Како то у пракси изгледа, илустроваћемо навођењем дела песме „У предворју новога свијета“:

 

         Ни Онај. Који тепао ти је.

         Још јуче.

Да бићеш. И њему на радост.

         Срећи својој. Од њега лично. 

 

         Приведен.

 

         Шта се таквим поступком постиже? Ломљењем језика и реда / хармоније не заговара се хаос. Хаотични свет не да се кристално чистом хармонијом представити. Указује се на очај који је овладао људским живљењем које се претвара у серију грцања. Језик се ломи онако како се сломило само биће. Учињено је то не стога како би се песнички субјекат помирио са поразом, већ како би се изнова човек / песник обићио тако што ће – привидним муцањем – до (ново)откривеног језика да приспе! Раније се Бјелошевић у својим песмама спуштао још дубље, понорније. Његове песме нису се само разграђивале на стихове и њихове сегменте, већ су се и речи „сводиле“ на  слогове, чак и на слова. Слово је доста дуго, као и дадаистима и њиховим делимичним следбеницима – летристима раније, било основна јединица његове поезије.  И сада, и раније, у углавном кратким песмама, песник је нудио лирске блиц снимке, али са метафизичким дрхтајем. Овај, било сасвим видљив, било вешто прикривен, давао им је густину која је један од заштитних знакова песникових песама.

         Реченице су у својим песмама преламали и Мирољуб Тодоровић, Милутин Петровић, Иван Негришорац, Душан Вукајловић и други. Јасмина Лукић је у књизи Друго лице, Прилози читању новијег српског песништва (1985) такву поезију, пишући о другом од споменутих песника, назвала лирском деструкцијом. Употребљавана је, код других тумача поезије, и синтагма лом језика. Градећи песму тако што се језик и синтакса „ломе“, Бјелошевић потцртава основну позицију коју је доделио песничком субјекту своје књиге. Сан није простор у који се побећи може из грубе јаве. Сан се сасвим ојавио. Само романтичари и они песници који су ишли њиховим трагом могли су да помисле како се живот може осанити и како је песма плетисанка. Из сна се излази само тако што се у јаву изнова упада: И кад се расаниш / Поново ћеш стајати. / На страшном тлу стварности („У часу раснутка“). Песник може, и мора, певати само на страшном тлу стварности. Оно је његова земља. Узалудно се сања да се са ње икарски може узнети. Песникова судбина налик је на Сизифову: непрестано гурање исте стене уз брдо, на горе, стрмоглаво јурење за њом, за којим следи поновно „уздизање“. Непрекидна клацкалица попут омче стављене на врат. Чак и поглед је „ухапшен“ пошто небо твога ока. / Постаће ти уско („У часу раснутка“). Иде се животном стазом само Са зидовима. / Испред себе („Ићи“). Онај ко посрне, може се зауставити пред својим јединственим зидом, дочим онај ко не посрне, зид постане: не озида друго или другог, већ се озиди сам. Није препрека себи; препречи се. Само умишљено, зидови се прескакати могу. Како, уосталом, прескочити самог себе? Зид, симболички, представља прелаз из спољног у унутрашњи свет, а зид који опасује простор означава склониште и утробу. Читаву збирку песама, Зидови, посветио му је, на пример, Енес Халиловић.

Једна песма насловљена је „Огледало, у теби“. У њој је реч о одрицању од себе. Не видимо се ми у огледалу, не помаже нам оно да схватимо ко смо, већ нас управо оно, огледало, (о)гледа. Конци смо у његовим „рукама“. Не да нам се да се, макар фиктивно, удвојимо. У животу се, њим – животом, као и у сну, поред себе самог може проћи. Може се живети, чак, и тако што се уопште и не живи. Одсањати властити живот није никаква утеха, јер крај човека може проћи, прохујати, његов јединствени сан („Смисао, у бесмислу“).

         (Потенцијални) неологизми које налазимо у књизи су: небоглед, пљувац, пљух, пљуваштво, постпеван, птицопевац, раснутак, хракотинар.

         Једна од кључних речи-тема је мрак: Бесмисао што дебља. Као мрак („Смисао у бесмислу“), тврдим мраком сопства[1] („О ријечима, новог смисла“), Слика мрака наше звездане историје / све је јаснија („Вријеме је“), Молим мрак / да се повуче из дана / који је окупирао („Молим мрак“), мрак је најсигурније мјесто за живот („Ефес је мртав – Ефес је жив“), Мрак се ушушкао око мене. Мрак се ушушкао и око вас („О пјесми која се понавља у времену“). Треба издвојити и песму „Мрак, пријесто“ у којем овај надмоћно се шири око стола и шкрипи кроз окно цичи из хола. Једнако важи и за тишину: мртвим погледом тишине („Како Господе, поново да станем пред себе“), тишином погледа („Пјесма чортановачка“), рјечити говор тишине (Исто; чист парадокс), звијезду тишине („О пјесми која се понавља у времену“). Као што је мрак, синестезијски, одредио као тврд, песник је то учинио и са небом у песмама „Звијезда Гомионице“ и „Ефес је мртав – Ефес је жив“.

         Синтагме за којима песник посеже метафоричке (персонификоване често) су сасвим: У саксији грудног коша („О души, пјесме“), омча љепоте („Она је пјесма, она је вријеме пјесме“; још један од многобројних оксиморона), ноћну ружу неба („Вријеме је“), у црној постељи града („Који хрче“), прашину свога сна („Исто), образи ноћи (Исто), лазурни дрхтај неба („Пјесма чортановачка“), ријека вјетра („Док Иртиш једнако тече“), пијавице идеја (Исто), душо пјесме („Скривачу“), азбуку воде (Исто), свјетлосни свлак („Небо има очи“), очи ноћи („Брезовим душама“), уснама… капија („Ода граду), ријеци… душе (Исто), плач кошница (Срце има право на ријеч око на сљепило на висину“), орао погледа („О пјесми која се понавља у времену“).

         Исто важи и за, експресивне и експресионистичке, песничке слике: садашња деца непогрешиво падају / у наше звијезде на снијегу („Године“), тандрчу федери свијета („Док Иртиш једнако тече“), Умирао сам више пута само у пјесми никад / ваљда зато што је пјесма као и душа бесмртна („Пјесма о искуству умирања“), Сиједо је вријеме а срце још предиво тка („Срце има право на ријеч, око на сљепило и висину“), циче звона („Звијезда Гомионице“), из била ватрене стијене времена („Скривачу“), „Небо има очи“ (наслов песме). Спомињемо и једну оксиморонску: у радости удеса постојања („О пјесми која се понавља у времену“). 

         Песничка слика присутна у песми „Врата“: А када једнога дана / пронађеш таква врата на која се улази / са свјетлошћу на раменима / чиниће ти се као да су одувијек / за тебе била отворена, асоцира, с тим што је наглавачке окренута, на чувену параболу „Пред законом“ која се налази у Кафкином Процесу за коју неки тумачи овог знаменитог дела тврде како је срце читавог романа.

         Песник је сасвим избрисао међе које деле спољашње од унутрашњег: спољашње се у унутрашњем шћућури, унутрашње се оспољи. Звезде се настане у нама. Ево доказа: Ноћ долази из нас и из даљине („Гледам ноћ како долази“), Ноћ сабира иверје дана / у сну палимо ивер по ивер / пламен се разуздано шири дубином нашег унутрашњег бића („Који хрче“), звездане ноћи нутарње („Драган Колунџија“), река хучи дубинама људског понора („Ишчекујући јутро“).

         Апострофирање (и себе, и других, и Господа) један је од најчешћих стилистичких поступка којима се у збирци прибегава.

         Поетичка песма „О ријечима, новог смисла“ има и следеће стихове: Настањујући пјесму. Ријеч се удаљила. / Од основног смисла. Добила виши смисао. / Постала је слика. Мисли њеног творца. / […] / Ријеч у пјесми је све. Њени поетички ставови сасвим су експлицитни. Исто важи и за онај који сусрећемо у песми „Други начин“: Само други начин само други начин / нема премца у изгледу лијепог / којим желио би свијету да се обраћаш. Синтагмом „други начин“ песник оцртава издвојено, особено, друго место које је себи одредио међу савременим нашим песницима.

Песник, међутим, у песми „Критичарима пјесме“ поручује како су му ови, готово једнообразно, замерали због херметичности певаног. У збирци која је пред вама песник им је, на први поглед, учинио велики уступак. Али, на други поглед, то нипошто није тако. Хуго Фридрих, у својој знаменитој Структури модерне лирике, пише: „Модерна лирика сили језик на парадоксални задатак да смисао истовремено изриче и скрива. Затамњеност је постала општи естетички принцип. Управо она песму прекомерно издваја из уобичајене саопштавајуће функције језика, како би је одржавала у неком треперењу којим она више измиче но што се приближава.“ Додаје како „тамност пребива и у садржајима и у стилистичким средствима.“ Пример за херметичног песника Фридриху је Ђузепе Унгарети. Оно што немачки теоретичар књижевности примећује на основу његове лирике, могли бисмо веома лако открити и када је Бјелошевићево песништво у питању. У многим његовим песма појављује се песма, као мање или више, прикривени „јунак“. Нимало случајно, он се задржава на чувеној новели Окретај завртња Хенрија Џејмса, уз опаску како су критичари њу доводили у везу с његовим песмама, начином њихове градње. Несумњива је симболика наслова Џејмсова остварења која се лепо, и сасвим прецизно, да применити на оно што је поетички наум песника о којем пишемо.

Симболичка замена за песника у овој збирци је, никакве сумње нема, камен.[2] Видимо то у ванредној песми „Луди камен“:

 

Ја стојим на лудом камену и пјевам

сигуран сам да пјевам

мислим да пјевам

убијеђен сам у то.

[…]

Изаћи ћу из себе на тренутак

Вријеме је да мој луди камен удахне свјежег ваздуха

И да га потом бацим што даље испред себе.

Пјевање са лудог камена није као пјевање са брда

Са лудог камена се пјева изнутра и увис.

 

У песми „Гледам ноћ како долази“ песник пева: Само камен стоји између нас и ноћи / једнако упија наше пјесме и крикове у хладно било сопства. Сопство које овде с каменом симбиотички сраста, појављује се, лајтмотивски, још у неколиким стиховима: тврдим мраком сопства („О ријечима, новог смисла“), мрак сопства („Како Господе, поново да станем пред тебе“), из мрачне сјенке прашњавог сопства („Право на говор“), у подивљалом океану сопства („У потрази за собом“).

Иронична / саркастична песма је „Право на говор“.

У збирци је неколико сонета. Неримован  је „Пјесма чортановачка“,а римовани су: „Звијезда Гомионице“, „Човјек пахуља, враћа се“, „Драган Колунџија“ и „Небо има очи“.

Постоји константна звучност у Бјелошевићевим песмама. Поред праве риме која није претерано честа, налази се и унутрашња. Доминирају, међутим, алитерације и асонанце.

Песник, који је и врстан преводилац са руског, у збирци цитира стихове неколиких руских песника: Николаја Гумиљова, Велимира Хлебњикова, Беле Ахмадулине, Булута Окуџаве, Александра Кушнера, али и оне чији је творац чувени румунски песник Марин Сореску.

Песме четвртог циклуса, „Вријеме, са уточишта“, могу се назвати „путописним“. Нпр. оне о Москви или Јужном Сибиру.

У онима које је песник збрао у петом циклусу, „Поновни сусрет, свијест о кући“, песник подноси рачун о својим песничким прецима. Некима су песме посвећене: „Скривачу“ Васку Попи, „Опис смрти“ Давиду Албахарију, „Иде облак“ Ђури Дамјановићу, „Небо има очи“ Николи Гузијану, „Лутке“ Славчу Маленову, а неки су јунаци у њима: Петар Кочић, Збигњев Херберт, Алекса Шантић (заправо, чувена његова Емина), Лаза Костић, Драган Колунџија, Хорхе Луис Борхес.

         Ова збирка посве различитих песама, повезаних истом стожерном идејом, лирски отисак мрклине живљења и тишине која је претходница смрти, али и светлосних одблесака, налик је на више малих кутија унутар једне мале кутије.

         Предраг Бјелошевић се већ одавно разликује од готово свих савремених српских песника: док они гранају – ако то уопште чине на прави начин – свој песнички опус у ширину, умножавајући збирке, дотле он продире у дубину лирског. Чино то и више него успешно.                                                                                      

Предраг Бјелошевић

ПАДАЊЕ, УЗДИЗАЊЕ

Падање. Само падање. Уздиже.

Господе. Колико си пута пао.

Да би се тако високо.

Изнад свих и свега.

Уздигао.

 

 

У ЧАСУ РАСНУТКА

 

И кад се расаниш.

Поново ћеш стајати.

На страшном тлу стварности.

 

Све ће око тебе бити исто.

 

Нечији остварен сан.

Кроз живот ће да те води.

Али небо твога ока.

Постаће ти уско.

 

Кретање друмом.

Досадно и споро.

Јер ти би желио. Све.

Брже. А више.

 

Сад.

 

Јер ти би хтио. Историју

будућности. Спознати.

Што разраста се.

И теби у инат. Бљеска.

Из искре твога.

Сниваног искуства.

 

 

ИЋИ

 

Идемо. Заједно. Са зидовима.

Испред себе.

 

Ко посрне. Још има изгледа.

Да ће дижући се. Поново.

Поносно. Или уплакан посве.

Пред свој јединствени зид стати.

 

Ко не посрне. Постаће зид.

Штит и препрека. Истовремено.

За оне који долазе. Иза нас.

Као у сумрак. Искуства.

 

Ко не посрне. Постаће зид.

И за све оне. Који нас наивно.

Зинулих уста слиједе.

 

Мислећи. Да зидове смо.

Само због њих. Који долазе.

Прескочили.

 

Надајући се. Да све.

Што прескочено је.

Прије њих.

Неће морати и сами. Да прескачу.

 

 

ГОДИНЕ

 

Шта се промијенило

да ли је снијег прљавији

ко су та дјеца на пољани

 

Што непогрешиво падају

у наше звијезде на снијегу

и веселе се веселе се

као ми некад

 

Окрећеш главу на другу страну

поново видиш себе гдје

лижеш оне исте леденице

о којима је пјевала пјесма

 

И страх те наједном ко некад

да њених стихова сјенка

пашће на вјештачки бијељено тло

неспремно да прими толики

излив емоција

 

А новембар је и благодет

већ засипа с неба

идеш и склањаш се од свјетла

сјенком бјелини да не сметаш*

 

Шта се промијенило

да ли је снијег прљавији

или је зјеница ока

харајућ око себе чаролију живота

испуњена до краја

 

                                    * Стихови Беле Ахмадуљине

 

 

 

ВРИЈЕМЕ ЈЕ

 

Видљиви предјели гасну у очима

дежурни бози припремају се за бдијење

изнад заспале свијести дана

 

Вријеме је за вечерњу тоалету

зубе треба припремити за пјесму

ослободити хранљивих препрека

ставити лептир машну на наго тијело

и спремно дочекати час властитог раснутка

 

Писати поезију

 

Све будуће у власти је пјесме

која се најави кад инстинктно наћулиш уши

утихнеш ионако утишано дисање

ослониш на мачје шапе – облачиће од нерава

          постанеш спреман за брзе муње горућих ријечи

нутарњи говор мистичне ријеке

на чијем лицу таласи испирају преостале снове

а заведени рибари без осјећаја за вријеме

из барки на киши бацају мреже изнад глава

ријечних немани алергичних на бућкање

и таласање само њихове воде

 

Час за ноћну ружу неба долази сам по себи

као и слика заљубљених који час веселе се

у љубавној игри час грцају у сузама за првим

изгубљеним Плавим балоном* као дјеца

или крепке бакице што смјешкајући се

одмотавају стварну чаролију доживљеног

из клупка свога нестварног живота

 

Ту смо онда и ми – заведени поезијом

вријеме и виђено преодијевамо у пјесму

а себе поуздано не видимо

ни међу онима што животом распламсавају ноћ

ни међу онима који смрћу граде ведрији дан

ни међу онима који  вјерују

у наше измаштане брижне богове

што уживају у својим недокучивим рајским сферама

          обилато се хранећи мрвицама нашег страха

 

Ноћ пада

По уклесаним линијама живота на длану

све дубља и бесмисленија

 

Слика мрака наше звјездане историје

све је јаснија

и као да се и ноћ утапа у мраку

надмене људске цивилизације

     

                                           *    Плави балон: Пјесма Булата Окуџаве

 

 

[1] И у песми „Како Господе, поново да станем пред тебе“ налазимо поново мрак сопства.

[2] Камен симболише стабилност, трајност, бесмртност, вечност, али и статичан „окамењен“, живот. Камен за којег се песник определио означен је као луди