Датум објављивања: 11.02.2020

Душан Стојковић: ПЕСНИЧКИ МЕТЕОРОЛОГ СА САТОМ СТРАВЕ У РУКАМА

(Милоје Дончић, Тетанус, Ревнитељ, Ниш, 2019)

 

         Последње Дончићеве књиге навеле су ме да његову поезију одредим као бомбардерску. Иако делује, и несумњиво јесте, да је та одредница симболистичка, она није само то. Међу савременим српским песницима, он  је једини песник, у друштву са Александром Лукићем, који се не плаши ниједне теме, онај ко изабрано гађа равно у главу. Код њега нема никаквог околишења. Њему нису потребне рукавице, као што ни не носи песничку кравату. Не заобилази оно што је гнојно. Није верист у оном смислу у којем су то били наши песници припадници ове песничке струје. Они су стварност давали у сликама, као да су правили албум са успоменама или снимцима на којима се видела, не ретко – само назирала, непријатна стварност. Ако смо ми као друштво у блату, ако наша стварност ни по чему сјајна није, а није, Дончић је песник који је дубоко у њој и изнутра, из ње саме, он нам емитује слике на којима је она приказана у свој својој наготи и у свој својој грозоти. Важи написано, можда и највише, и за последњу до сада објављену песникову збирку, Тетанус. Није отров у самом њеном наслову, већ, како умесно примећује писац поговора Александар Лукић, он и из њених стихова куља. Не пише Дончић отровну поезију да би читаоце њоме отровао. Напротив, он је сасвим убеђен, и ми с њим то његово уверење у потпуности делимо, како се отровна стварност само отровним песмама излечити може. Доста нам је којекаквих лажних позлата и шупљих шарен-лажа. Потребна је срчана, мушка поезија. Дончић управо такву и нуди. Она садржи једну опасност: када извесно време прође, можда  ће бити потребно да се песме фуснотама снабдеју како би се открило на шта се циљало. Оне ће бити потребне пошто је стварност у којој живимо апсурднија чак и од самог апсурда. Дај Боже да се то збуде, пошто би то значило да смо из овог пакла изашли и да смо се у нормалном свету обрели. Док се то не догоди, драгоцени су нам, ма колико болели, овакви песмо-лекови које нам песник о којем пишемо дарује.      

         Милоје Дончић је прави песник реза. Он не гледа док пише ни лево ни десно, ни уназад. Не гледа ни унапред. У стварности је до гуше. Но, није јој дозволио да га угуши. Свака његова песма је камен читаоцима бачен у лице, у главу. Наша се модерна поезија може, сасвим извесно, већ сада поделити на ону до Дончића и ону коју он, иако сада без правих следбеника (уосталом прави, значајни песници, вредношћу својих стихова и не допуштају да их икоји други прави песник прати), предводи. Ако се још увек није усталило мишљење како је он незаобилазан песник савремене српске поезије, крајње је време да се то прихвати као неспорна чињеница. Дончић који нас освешћује, песник је чије песме треба на душу привијати У извесном смислу, његова песничка мисија налик је на ону коју је својим песмама упражњавао Алекса Шантић.

         Тетанус је петоделна збирка са следећим циклусима: „Сиктомијум“, „Топикон“, „Пола копља“, „Побачај“ и „Носилац партизанске споменице“. Пуна је речи које бисмо могли за непоетске прогласити. Довољно је навести само неколике од њих: институт за комуникацију, комитет, снајперско гнездо, имунитет, надзорник, монитор… Понекад оне „заузимају“ и наслове песама што ћемо илустровати са два примера: „Председнички кандидат“ или „Градски конкурс за културу“. Песник се служи и, потенцијалним, кованицама од којих су неке наново оживеле старинске или из других језика позајмљене речи: Вардарија, добротворијум, думница, Монтенегрини, незнанија, огњољубац, сакривар. Неологистична су и презимена играча и фудбалског судије у песми „Школски турнир у малом фудбалу“.

Међу српским песницима издвајају се Александра Ристовић, Љубомир Симовић и, посебно, Милован Данојлић као они који прсино комуницирају с природом, другују с биљкама и животињама. Придружује им се и Милоје Дончић чије су песме препуне флоронима и зоонима.  Сусрећемо се у њима, на пример, са кромпиром, тетовцем, гроздом, маком, шљивом, лимуном, платаном, бадемом удовцем… Још је шире животињско царство унутар којег су: свитац, пијавица, свилена буба, паук воајер, ровац-инжењер, беле глисте, мравље самице, црв градитељ, лептири камени, комарац император, слепи миш, змија, сврака, сова, кобац, мачка, кер, слепо куче, камила

Дончићеве синтагме максимално су искошене: исцурелог мора („Добротворијум“), заклани олук („Олук“), киселих звезда („Ванредни оброк за Јосифа Бродског“). Још више то важи за сасвим онеобичене, метафоричне и црнохуморне, песничке слике које су препуниле његове песме: Секундне пољупце глава / катетерско зауставља црево („Дубл са хендикепом“), Хумка ти се на трулој гондоли њише („Ванредни оброк за Јосифа Бродског“), На сату страве казаљку слепу врти / кнез пленумски, овлашћени секундант / смрти („Бројчаник страве“), Радиоктивна љуљка успављује бебу. / Империјални се шири задах (Исто), Над уљем речним напукли се њишу / небодери (Исто), У бубњу лажи богиња правде / секачем за купус пресеца корнете (Исто), мотика му жмига („Мотика ноћног вратара“), Око шанка мувље звезде зује („Обед инжењера Савовића“). Међу њима откривамо праве шок-слике попут: Застава кијавица / Грб избацује секрет („Вардарија“), као и оне које се оксимороном граде попут Ка светом паду пењу се монтенегрини („Монтенегрини“) или им је хумор у језгру попут: пужевих / гарсоњера звук („Олук“). 

Песник у своје песме, поред античких Ерида, Орфеја, Ноја, уводи и Милену Павловић Барили, Јосифа Бродског, Мила Ломпара, Џулијана Асанжа. Јунаци су му и савременици, људи из народа чији се презимена и надимци наводе. Довољно је присетити се, на пример, мајстора Гере. Основно опевано могли бисмо назвати орвеловским после Орвела. Да би се оно улило у песме било је потребно да се – и песник је управо то и учинио – посегне за иронијом и сатиричним сенчењем. Мало је, не ретко, изобличено тако што се преметнуло у велико. Изведен је и обрнут процес. Нашли смо се тако у бошовски заошијаном свету. Актуално је задобило димензију свеопштег. Да би се песмама лечило, потребно је било утврдити дијагнозу. Дончићеве кратке, до пуцања збијене, концентроване, песме болнички су лист из којег се она дâ ишчитати. Ружном песник се успротивљује великом звучношћу, оствареном, пре свега, римом, рефренским стиховима, алитерацијама и асонанцама.

Издвајамо две песме: „Оцењивач поезије“ и „Портрет главне уреднице“. Обе цитирамо из цела. Најпре, прву:

 

Он је огроман, строг, познат и јак,

за слепце врховни је бог.

У врећи за спавање носи свој фрак,

свог ученика тајни је ђак.

Десно од врата има свој сто,

на столу запечаћена кригла,

награђује књигу шупљу и глатку

као преградна цигла,

у новчанику галеб, у њему жреб,

у жребу игла.

Поданички је добро поткован,

у хороскопу и изван њега дупли је ован.

 

Потом, другу:

 

         Испод шминке јој претходних

         директора гробови,

         У недрима самица словослагача,

         у сваком зубу скривену камеру носи,

         кез њен видео – надзор,

         ноздрве – шпијунке у покрету.

         После колегијума извештај у

         четири ока.

         Њена се колена туку са плочицама.

 

         Намера нам је да тако покажемо у чему је особеност и вредност Дончићеве поезије која, за разлику од вишекратно награђиване и пречесто необјективно тумачене, званично тобож најзначајније наше актуалне поезије – ведри и облачи на нашем песничком небу. Мало ли је?