Датум објављивања: 08.11.2020

Душан Стојковић: СТИХОВИ О ДУШИ ПЕСНИКОВЕ КУЋЕ

 

(Дејан Богојевић, Гранични превоји песме, Пресинг, Младеновац, 2019)

 

         Богојевић и током последњих година наставља да нас дарује песничким збиркама. После књига Туробна ноћ. Магма (2017), Мочваре, чекрк (2018) и Твоје давне речи. Бела пут (са Пером Зупцем, 2019), појавила се ова коју пишемо. Не рачунајући оне у којима је штампао своје хаикуе (било их је девет), ово је његова тридесет и прва збирка, ако им прибројимо и оне које су на страним језицима објављене. Не знам у српској поезији ниједног савременог песника који их је објавио више. Важи то и за наше песнике ранијих времена. То показује како Богојевић непрестано пише, чак толико да вероватно и он сам може да повуче знак једнакости између писања и дисања. Но, то значи, прибележимо и то, да се многе његове збирке не ишчитавају ваљано, под условом да се читају уопште и да ће будући књижевни критичари, ако се и када се над поезију овог песника надвију, имати пуне руке посла. Што није прочитан како ваља и вреднован како треба последица је делимично и тог песничког водопада који непрекидно штедро залива своје потенцијалне читаоце. Они у принципу читају мало, не желе да се удубе у прочитано, као ни да уложе напор да би га схватили како треба. Али, песник не може другојачије и ту се ништа променити не да. На читаоцима и критичарима је да се, макар мало, одлење.

         Гранични превоји песме књига су коју чини серија малих књига. Наш песник је већ уобичајио да нам као на некој трпези понуди најразличитије сорте свог певања са неисказаном поруком да свако изволи шта воли. У збирци је дуга елегија „Разговор с мајком“ којом се она отвара, прегршт хаику песама – „Булијаде“, четири песме са посветама, неколико кратких (углавном октава) астрофичних песама, као и прегршт љубавних песама које се окончавају, као и цела књига, десетоделном љубавном мини поемом „Пољубићу њене бутине испод вреле хаљине“. Био је проблем одржати понуђено на окупу и не дозволити му да се распе у различитим правцима и песник се потрудио то да изведе. Одлучио се за два везивна елемента: елегичној песми, исповедној, једној од најбољих у  књизи, свакако најличнијој у његовом опусу, „Разговор с мајком“, посвећеној преминулој мајци, криком оданих синовљевих срца и душе, којом се књига „отвара“, кореспондира песма „Оцу“ у којој се овај јавља као главни „јунак“. Породични свемир нашег песника открива тако две своје централне осовине: једну која је изгубљена, осим у сећању и љубави која не трне, и другу која се, у очевом лику пред очима сина полако гаси. Оно што их повезује, нормално, фигура је сина. У овом троуглу, јунакиња је, сем у непрекидним сећањима блиских, смрћу прогутана, отац живи тако што се мислима и осећањима везује за оно што је прошло, а син себе доживљава као некога коме је тешко да живи. „Кључна“ песма збирке, прва међу њеним корицама, и тим местом и дужином повлашћена, писана једнако душом као и пером, синовљеву позицију психолошки подробно оцртава. Син је тај који, ошраштајући се са мајком преко слике која се на њеном надгробном споменику налази, може да устврди како се, растајући се (привремено) са њом, у исти мах и са собом растаје. Оцу, сапатнику у болу, обраћа се, градацијски, тврдњом како сад лако други могу да ме нађу / Сам себе не могу да пронађем, за чим следи трећи степен градације: Каткад се и не препознајем. Но, ова песма излази из сфере реалног освајајући метафоричке просторе који се, својом узнешеношћу, и у метафизичке преобраћају: Моја душа није кућа / Моја душа је стих који тражим / И кога нећу никада наћи, односно: Ти си мој једини завичај.

         Одавно већ Дејан Богојевић у истим књигама покрива песнички простор који припада традиционалном и онај који се уклапа у (нео)авангардно певање. Одавно већ он је постао песник између. Онај који подједнако успешно броди и над једним и над другим лирским понором не упадајући ни у један. Он, веома често, и у оквиру појединачних песама, ма колико оне биле кратке и згуснуте, има неколике лирске рукавце који напоредо теку, супротстављајући се, подупирући се, омогућујући међусобно упоређивање, а да то нипошто јединственост самих песама не угрожава.

         Основна реч-тема читаве збирке је сан. Она учествује и у творби два (потенцијална) неологизма: звездоснови и сновоспев.

         Песник је, као и увек, мајстор за стварање метафоричких синтагми:  ужегла сећања душе („Разговор с мајком“), отежали стихови („Отежали стихови“), река репатица („Река репатица…“), дрхтаји буке („Дрхтаји буке“), помамне гелендере („Пољубићу твоје бутине испод вреле хаљине, 10).  

         Песничке слике су динамичке, хиперболичне, хуморне, овлашно симболичне: Моји прсти поигравају / Убио сам јутро у оку / По граничним превојима песме / Срушио сам планине и равнице („Седељка“), Вичем стихове / И даље гутам њен језик („Да мој бег“), Прелети малокрвних пахуљица („Као риме“), Орахов лист сушим на прозору / Да не изађу риме (Исто), Тешко дишем тешко пишем („Тешко дишем тешко пишем“), Између очева и синова / Постоји причљива тишина („Оцу“), Наше сенке су истоветне / Наше мисли широке (Исто), Без радости / Свет је туђ („Нема урушавања“), Хоћу те пресну као карфиол кељ келерабу („Пољубићу њене бутине испод вреле хаљине, 3“).

         Најизразитија је апострофа девојчице у песми „Пољубићу њене бутине испод вреле хаљине“.

         Звучну раван потцртавају асонанце, алитерације и унутрашње риме: Време је бреме: збир туга / У сред туге црна дуга („Разговор с мајком“), Времена су ледена (Исто), Осим осаме / Осам језера („Нема интиме“), језе језера („Предах сред сна“).

         Песма „Решио сам“ отпочиње стихом Освануо је претходни дан, а окончава се оним који гласи Утихнуо је будући дан. Пред нама је, индиректна, варијација стихова о амалгамисању прошлости, садашњости и будућности у жижну тачку, присутних у Четири квартета Томаса Стернс Елиота.  

         Нове хаику песме Дејана Богојевића – читав циклус „Булијада“ – овај пут је, пре свега, на звучним играма заснован што ћу илустровати навођењем четири примера:

 

         вејавица

         вртлог вртоглавица

         врт

 

         памти

         пламти

         плам

 

         у праву

         увек

         употребе

 

         споро се буде

         остављене

          риме

 

         Своју поетику песник овај пут подастире метафорички: Читам твоје песме да би мој стих преживео („Разговор с мајком“) и Ти си обликовала моју поетику… („Пољубићу њене бутине испод вреле хаљине“, 6). Најексплицитнија је поетичка слика у којој се говори о чврстој вези песникове поетике и еротике: Свакој песми је потребна брутална игра речи / Брутално вођење љубави и поетских слика / Крварење симбола и знакова („Пољубићу њене бутине испод вреле хаљине, 5“) Разграната песма у којој се она налази из далека је у дослуху са чувеном „Ханом“ Оскара Давича.

         Гранични превоји песме Дејана Богојевића, ишчитају ли се пажљиво, никако нису само једна у низу песникових збирки. У питању је књига која заслужује да се запамти и која ће се – никакве сумње нема – и памтити.