Датум објављивања: 23.03.2021

Душица М. Филиповић: МИЛОВАЊЕ ВРЕМЕНА

 

 

“Рекли су ми, Париз треба да ме запали”, писао је Црњански двадесетих година прошлог века. Век цео за њим, недељу дана мој човек и ја разгледамо овај чудесни град. 

Трећег дана улазимо у Лувр. Мојим оком: уметност и лепота, разврат и декаденција, бука и бес. На више од шездесет хиљада метара квадратних, кроз преко тридесет пет хиљада изложених експоната. Гледамо, дишемо, ћутимо. Па опет ћутимо. 

Коме успева да похрани толико уметничких дела на једном месту?

Чудесна Персија, Асирија, Вавилон, Египат – као слив моћних река узима ти глас, потапа те и враћа, немог, назад. 

Нападају ме мисли о уметности, које су сад излишне.

“Уметност не понавља видљиво, она чини видљивим” – писао је Кле. Настављамо да пролазимо и пролазимо, кроз видљиво и невидљиво.

У једној од галерија чујемо гласни шапат, па јецај, па опет шапат. Мирни човек стоји сам, пред зидом. Моли се. Плаче. Повлачим се и наслањам раменима на дубоки зид улазне собе. Сви посетиоци су иза мене. Окамењени. Он је сам пред вековима порекла, имена. Зид учитава код. „Експонате не дирати руком“ – не чује ум. Руку његову води срце, док плућа претварају дисање у равномеран уздах, потом у аритмичан јецај. Најзад у горки плач. Рука се спушта храбро. Нико ни да се помери, нити да се приближи. Чекамо аларм. 

Његова војска, његово бојно поље, његове боје и небеса. Тиркиз његових предака, окер далеких стена, смисао пута, снова – све је ту, тако близу и тако далеко. Нема аларма да се огласи. Моћ технике поништна је руком која милује време. У центру уметничког призора није дело, него човек. Он.

Не дишем. Лувр треба да ме сломи у Асирији, Персији, Вавилону, Египту. Париз треба да ме запали у Лувру. Да осетим све, пре него што нестанем, на Космету. Очи су ми огромне, влажне.  Сузе гасе очни пожар. 

Тихи жамор туриста обилази мене са руком на грудима које се надимају, женски уплакану на довратку собе у којој овај Ирачанин, Египћанин, шта ли, ко ли, јеца над отетом лепотом своје отаџбине. Женске сузе, мушка туга. Као Тумуз, незнанац постаје господар плача, градитељ зида моје приче, тихи сведок прекрађе лепоте. 

Док светлост и топлина тиркиза и окера обликују призор, Онај Рођен У Дане Жетве Лубеница Па Окупан У Тмини Тешког И Слатког Косова тихо, преко мог рамена, шкљоцну једном, двапут. Пред Зидом Плача, над миловањем времена. Да остане светлопис путописа, хлеб за језик  ове приче. Човек обриса сузе и оде даље, кораком своје земље.

Не каже ли Фојербах да је разумевању слике потребна столица? Због чега столица? – пита се Кле. Да уморне ноге не би сметале духу. 

После више од годину дана, седох. Тело је одморно, ништа не омета мој поглед, ништа не ремети мој дах. Ни уздах. Где је сада онај човек? Кога је и шта је све тога дана још видео у свом отетом зиду? Ко се њега, човека који се од плача зајадио, и није застидео, још сећа? Где  је сада његов живот? Где сам ја, сви ми, са ранама? Треба ли призору слика, слици реч и могу ли наставити свој живот одвојено?

Лувр је величанствен, али човек што јеца над отетом лепотом величанственији, тиши.  

Он је један од нас што се с душом растаје пред неким парчетом теракоте, пред неком винчанском минијатуром, гамзиградским топлим каменом, Симонидиним ископаним очима,  руменим груменом Ђавоље вароши, ајасофијском Богомајком иза тканине која се мрешка. Један од нас, неком другом граду, у некој другој земљи, негде далеко, у будућности… 

Видела сам тога дана много. И много запамтила. И много заборавила. Доброг човека у Зиду Плача нисам. Ни његово миловање времена. Касније, уз једно парче тиркиза и окера, стала сам, да видим колико сам мала. И ту ме је стигло. Више од уметности.

Нису ми рекли да Лувр треба да ме сломи у Асирији, Персији. У Вавилону, Египту. Ни да ће Париз да ме запали, у Лувру.  

Ако је реч пламен, а писање чувар ватре онда – јесте.

***

Лувр

Фото: Саша Филиповић,