Датум објављивања: 24.11.2020

Душица М. Филиповић: СТРЕХА ИЗНАД ТЕМЕНА

 

ПРИЧА

 

 

Ако ми не продаш кућу, има да те зазидам!

 

Куће, као и људи, живе и умиру – тешко или лако, мирно или драматично. Људи, као и куће имају своје видљиво и невидљиво. Зидове, врата, прозоре, кров и стреху; цвеће у вази у којој је вода зелена, неопране судове, паучину и мемлу и мрве од хлеба на кухињском столу. Дакле, и човек и кућа подложни  су немару, кварењу, рђању,  осипању. Али и поправци, промени и расту. Зато човек воли своју кућу исто онако као што воли свој трошан живот. Јер,  како год, човек мора да се скраси под неким кровом, да живи у некој кући, распет између гробова својих и небеса, својих. Она му дође као нека стреха изнад темена, док раширеним рукама које час горе у јари час кисну и дрхте у олуји, страсно грли час мртво час живо спреман да у љубави према сунцу сагори као Икар.

Али ту, под својом  стрехом изнад темена.  

И, као што то често бива да у раскошним и блиставим кућама живе мали-мали људи, исто тако често бива да у малим и трошним кућама испод чијих напуклих камених прагова пробија ка сунцу цвет што га зову колачић или стара љубичица – живе велики-велики људи. Велики живот добија онај чије се биће у тескоби не осипа нити руши, него се среће са бићем целине у само њему видљивој ширини тескобе. На крају, кућа опет надживи човека а човек надживи трошну кућу и себе сама – трошна, ако се живот и кућа претворе у причу. Али прича се не купује. Причом се не тргује. Причу налази онај који зна да прати трагове, хвата снове, бере речи и плеви дане. Идући за једном већ старом, сретох другу кућу и другу причу; уђох у један, а изиђох из два храма.  

 

 

Улазак

Путовање у Метохију било је изнуђено Азриним писмом и без икакве назнаке да би се овде могле срести две удаљене куће и две велике судбине – Злата и Јефка. Долазећи, мислила сам да ће овај град бити само део задатка, пре него што продужим даље, на исток, у Косовско Поморавље. И, као што то често бива у животу, човек снује, Господ уређује. Вихор неки ме понесе и однесе на пут без краја.

Обретох се у Призрену некако бурно, у облаку од небеске пене напуњеним ветром и големом кишом. Уђох у град пометена и расејана – право из своје модерне неурозе, из унесености у ништа, из дана из ког ми биће целини измиче,  ништа надире,  тескоба стешњује, потонуло сабија. Имам само властитост слободе да се наканим, дођем и – док још имам памћења – испуним обећање бојећи се да ме кроз вреву брзих дана заборав не окрене и баци у бујицу.

Азрина мати, покојна Злата, Призренка, наша комшиница, причало се, преверила је кад се удала за Хасана. Кад је умрла, у пунђи пуној тешке, црне косе њени укућани пронашли су крст. Никада нисмо сазнали шта се тачно тог дана десило у њиховој кући, а још мање у тој жени. Крст, испао из косе, а потом избачен на травњак њиховог дворишта, нашла је Симона и донела у нашу кућу. Данас је тај крст око врата једног Француза коме смо кумовали на православном крштењу (али то је посебна прича).  Шест месеци након Златине смрти њен муж Хасан се убио. Кућу су продали. Азру одвели у Калифорнију и тамо удали. За мање од годину дана добра комшијска кућа се затворила. Азра је живела. И писала да је мртва у новој кући коју су пунили гости, увек при добром апетиту. Упалите воштаницу мајци, кад одете на Космет, да се смири и она и ја – писала је Симони. (Симона опет, млада и неискусна, желећи да подели нешто неизрециво из судбина чији смо сведоци били, просипала је њихове животе у писмене задатке из српског језика. Тражила потврду  вредности. Добијала тројке. Није марила. А није се ни мирила. Купило се у њој, дуго, свашта. Док се једног дана није љутито окренула и одлетела у бели свет. Из света који јој је годинама објављивао да је просечна. Али то је, исто, друга прича.)

Крочивши ногом на калдрму града на Бистрици, салете ме сокак пун уџерица што се се, натрпане једна другој на кркаче, пропињу ка небескоме утврђењу Каљаја што се одасвуд види, укопана у корен неба. Благо узнемирена близином вечности и траговима давних путева који су, долином Дрима везивали Скадар и Јадранско море са Метохијом, призвах себи значај дана у којем стојим, сасвим сама, на темељима античког Теранда. Иако сам се чувала да не упаднем у своје заносе, маштарије и сновиђења  (којима сам, као и свак ко се бави књижевношћу била склона), нешто ми је ипак, мутно и нејасно, па врело и златно, притискало груди и говорило да сам овде давно једном живела. Дисала. Модри облак, који ме пратио и носио одавно, овамо, сустигао ме на том месту, престигао и сручио се свом силином у тесном калдрмисаном сокаку, обливајући, у бујицама, углачане камене басамке подно Каљаје. Била сам мокра, до коже. Нисам знала куд ћу. Лебдела сам у својој тескоби, покисла, најежена, тресући се у нападу грознице као голуждраво птиче. Иако су ми пре поласка на пут рекли да увек могу да се склоним од људи и невремена у неку цркву или у Богословију или у неку српску живу кућу (а у Призрену је од 1999. било више српских разваљених него читавих кућишта и црквишта), доста ми је и стреха, помислих. А куће и стрехе, заморене и меланхоличне, гледале су, кроз завесу од кише у мене празно, рањено.

Сетила сам се моје другарице Раде, са студија. Питала сам се где ли је сада та млада жена са лицем од светла и  кожом од стакла. Нисам знала где је сада и да ли је њена кућа жива или мртва. Као ни кућа моје газдарице из Приштине, из улице Миладина Поповића 17, бака Добринке Дробњаковић. И она је, као и Злата, била Призренка рођењем, и дуго ми тих деведесетих, полупокретна, са тешким ногама пуним неке течности и отока,  само о родном Призрену говорила. (Како сам жалила за оним зубуном, што је трунуо у шкрињи, у влажном приштинском собичку где сам прве године становала. Бог би ми опростио да сам га украла. Овако, остао је, заједно са српском кућом и шкрињом, и нестао.  Али и то је нека друга прича.)

О Златиној кући могла сам само да слутим. Све је сада покрио заборав, нове зграде, куће, улице, нови људи, нови снови. Прошлост је била мрачан и дубок бездан и постојола је само у Симониној далекој и мутној причи. Азра је такође живела истовремено у Калифорнији као недовршена судбина, жива и мртва, и у још једном (којем по реду – не зна се) осујећеном писменом задатку у фолдеру Ране ране. Матис са Златиним крстом око врата у Паризу, а потом негде у Украјини, у потрази за слатким православљем. (Сва та писма, укључујући и очева из прошлог века, из војничких дана, из Приштине, и потом, из прекоманде, у Ђаковицу, пожутела, писана на хартији, са поштанском марком и мутним печатом поште и времена, била су отворене ране мога мозга који је жудео да оздрави тако што ће да стане на њихове тачке, да их спозна и одржи им опело. Једног дана. Што је опет, сасвим друга прича)

С тим мислима о потпричама и њиховим искиданим наративима, промајом у глави и слаповима воде  који су  ме обливали тело, стадох под прву стреху с које, након бурног пљуска, ритмично и шумно, поче да поткашљује млака летња киша. Кроз полуотворена врата капиџика видех, у дубини дворишта, старицу с кратком косом боје пепела у цицаној кућној хаљини посутој ситним плавичастим цветићима што их зову даниноћ, у вуненим чарапама и превезаној кецељи око струка. Њен ужарен и бистар поглед посече ме као мач. Удахнух дубоко и задржах дах. Закорачих. С кораком  и издахом одвоји се и Злата из својих кућних врата, у лакој летњој хаљини прекривеној булкама, па одбегла из своје смрти победнички уђе у родни град. Подвукох се под стреху као покисла ласта. Стресох од успомена. И осмехнух. Она ме претече:  

Сјајна Даница на исток, јаки Бог на помоћ!

Било је отпоздрава, уморног, збуњеног. Не сећам се тачно каквог, али знам да говор није увек израз мишљења, осећања и хтења. А да одговор на говор дајемо некада и несвесно, као што, замишљени, правимо полукружни покрет прутем, по прашини.  Сећам се да ме та старица са косом боје пепела (а можда и трепавица) питала куд ћу по киши, опомињала да се у цркву не иде без мараме, нити  у журби, него да се иде у смирењу, ако мислиш да се спасиш, да се родиш. Тако сам добила прву лекцију. И коначиште. И јутрење. Нови дан у Поткаљаји. А сваки нови дан је нови живот.

Улегох. Овако висока, мало погнух главу да не закачим теменом онизак довратак. Кад замном лупи капиџик, нестаде журбе, кише и времена. Ошину ме мирис накишеног цвећа. Раскрили се, од капије у дубину порте, скривена метохијска башча, чиста и светла као девојачко ишчекивање. Отвори ми се, стидно, у висину, којегде сеновита и тајновита као црквиче у планини. Румена, јасна и јарка као прва страст; мазна као девојачко раме. Плаховита као љубоморно женче. Нападоше ме росни капчики са црном круном својим високим тананим стабљикама слепљени уз зид куће; спотакоше ме румене трубице пењалице у премрежју земље и штока улазних врата; праменове мокре косе поткачише ми кактусасте летње леденице ко најежене гране тужне врбе, а три струка кукуруза помало охоло наднета над ситни плавичасти каранфилић у пријатељском повртарском сагласју с пет бокора жараве шиље устакмише се предамном као горде снашке свом снагом увис.

Све је било радознало, живо и спремно да ме помете зелењавом метлом што је расла у башчи, а брала се тек у октобру. Поред вињаге црног, запрепасти ме  жарави лек – крупно и румено змијско гројзе. Можда је, на војни, помислих, овај метохијски лахораст цвет-плаветник нападао као индиго дубок и модар сан Вука Исаковича, или је нека Косовка њиме китила ревер војничког шињела мога оца, те ’68-ме у Ђаковици. Смоква ми се учини, онако распукла од кише, сочна као Дафина кад први пут роди, а слатка и лепљива као Аранђелова уста пуна турских слаткиша. Ни слутила нисам да се ратни и селидбени вихор поиграо и са домаћицом ове куће, колико и са јунацима Црњанског.

Поткаљајска башча ми се можда баш трагом вољеног писца објави као непоновљив укрштај литературе и живота; заносно место за детињско скривање од жилавог врбовог прута и мајчине растрескане папуче која те у лету стиже; за младалачко чаврљање, кикотање и оговарање у летњој јари од које сав ваздух трепти над тобом; за прво неспретно целивање и миловање, од давнина исто, кад узбујају траве; за лако зрело работање и поподневно дремуцкање; за женско патетично сањарење. За мушко речито ћутање. И  за присећање, кад све протутњи и кад већ пијеш диклофенак пред кишу. (Један ме у једној таквој  стигао. Поодавно. Но, овде се то кратко и јасно дефинише: Неје све за казување)

Старица с косом боје пепела поведе ме из башче у кућу. И тада као и сада осетих јасан правац, чист смер. Видех да нарав није грана школске филозофије. Да лица и срца не видиш у шуми електронских жица што ти премрежују теме, бубне опне, очињи вид, сиву мождану масу. Него у ономе што је обично и просто. А да збивање у срцу почиње кад сагнеш главу земљи и прођеш кроз ниска врата. Научила сам тог поподнева и те ноћи да и кад се срце неком нејасном силом брани, судбина се отима и тутка ти туђ живот у руке да га премесиш као тесто, испечеш на ватри свога срца и делиш с другима ко хлеб живота.

Брзо схватих да стара мајка са косом боје пепела живи у својој малој, влажној, накишеној, а од пролетос и рањеној кући у Поткаљаји, старом делу Призрена што мирише на сан. У кући спаљеној, па окрпљеној. Раме уз раме с комшијском, албанском. Али, зна се: свако овде српској мирној и нејакој кући може да извуче уши, опали шамарчину, заврне шију, запуши уста и ослепи очи. А живети се, опет, мора.

А кућа ко кућа –  осредња за овдашње прилике. Нит поголема нит малечка, но онако, што би се рекло, склешита. Таман за један живот и један сан. Да у њој родиш, отхраниш и из ње пустиш децу у свет. После, да дочекаш и испратиш. Да гледаш за њима. Стиснеш срце и – запеваш.  Детињство, девојаштво и младост су, рече, као ластавице лет. Све то само прхне и нестане. А живот, живот, девојче, прође, како да ти кажем, ко да сам на једна врата улегла, на друга искочила. Толико је.

Заиста, толико ли је? Не памти се пролаз између двоја врата, памти се само трен, који траје колико отварање и затварање очију. Питала сам се, да ли ће и ово поподне и ноћ коју ћу провести у овој кући бити налик том трену који пожелех да положим у вечност?

Видех једно, и видех сва њена  јутра до позне јесени, кад са једном средњом путном торбом иде ћерки у јужну Србију, да претера зиму. И док три годишња доба имају уједначен ритам, то једно зимско, доноси брзо старење. С пролећним повратком у Призрен, време радосно мирује. Не стари се. Ни са осамдесет два лета. Него живи:  јутри у кући пуној сунца, кише или ветра или мешавине њине и заједно с њима устаје. Умива крмељиве старачке очи чајем од камилице, изговара брзо и шапатом који дели време Пољкинину молитву с кратким одсецањевм даха при свакој целини, па излази да пред кућом смете брлог што је нанео ветар, развукли пси и мачке бацио пред порту неко немаран или журби склон. Сметена порта не оставља места подсмеху. Сметен брлог отвара ти чис’ пут. Чис’ дан. Размрдава руке. Отвара шаке. Мете се широком метлом што се сади у башчи, бере на јесен и суши под тремом, а потом врзује у сноп. Мете се тако што се попрска водом, да не веје прашина и да метла лако ваљушка опалу шуму, суве поломљене гранчице, опале воћкице, пикавце  и разне модерне артије и пластичне кесе. Ваља ускупити и оно што се види оно што се не види. Да не заруди образ. Може неко да сврати. Кућа мора да је отворена. За свакога. Па и за мене. Чиста порта ти је ко чисто срце. А немаш лепше на овај свет од чисто срце.

Онда доручкује. Некад само зелена љута паприка, окренута једном-двапут на рингли електричног шпорета – ако има струје – или чешће још попара од бајатог хлеба и млека разблаженог водом. Попара је добра ако хлеб није буђав – након реновирања (које је стигло пошто се ова кућа марта 2004. године претворила један црни угарак) подове и зидове напада влага која леди стопала, меси и гњечи час грло час груди, а болну јој грбу на леђима повија наниже, као опака сила која вуче њен последњи пољубац земљи.

Одмах ми би јасно да је ово само једна од милион дугих прича које нико никад није чуо нити ће чути, откинута из срца старице у киши и метохијској магли. И ноћи.

И  док се танушни  прамичак вреле кафе пушећи губио у висну, поче у овој рањеној али живој поткаљајској кући да се збива пред мојим очима дело живога живота.  Видех да све што постоји око мене, проналази и обликује изнова оно што већ постоји у мени. Видех да свако од нас почиње свој живот као у некој ноћи, окружен обливен неким нејасним полусветлом из којег трепере мутне звезде. Некад нам се учини да нас засипа живи источник, некад да к нама сукља пламен самог пакла. Између та два опречна и нејасна сјаја, у земаљском сумраку, где се тама час згушњава, час разређује, где они наизглед беспомоћни без опажаја своје изложености болу и смрти не траже, али налазе узвишено, стојимо ми: некуд пошли, никуд стигли.  Покисли, слуђени, зачуђени. Кад сред снажних бујица које нас лудо даве и ломе сретнемо живо обасјање на земљи, буди се у нама жудња да се с њим стопимо у чистоти и пространству вечности. Буди се жеља за попуњавањем празнине. За пуњењем белине. За речима којима ћемо озарити и разиграти непрекидност сопствених унутрашњих прелаза и превирања.

Видех, бачена у свет свом топлином срца ова стара мајка гледа ход људи у крупним и ситним корацима. Одмерава својим кораком и дели стране света својим оком. Учини ми се да у том оку и њој, целој, живе неке променљиве везе одстојања делова и њихове јачине због чега се често заноси и придржава о ствари у кући, довратак, брезу у порти или топли јужни зид своје рањене куће. Иако каже да јој се вид мути и видик магли, она ипак препознаје путању у којој се привидно спајају небо и површина земље, небо и ивица крова, зид куће Првог Комшије и стреха њене влажне, накишене куће.  Види своју стазу, јасно. Од и до кућних врата.

Гледајући је, учини ми се да је то све само путања њених суза које магле поглед (у старих људи очи су често замућене беличастом копреном која личи на сузу сваког часа спремну да се спусти низ лице)  и да јој се зато све стално некако прелива: кућа је час чврстих, час лабавих контура, а небо је пресеца оштром сенком комшијске куће што сече део зида и стрехе. Тачно изнад темена. Некад јој се, опет, причињава да је небо близу као магловит облак над ивицом крова. Отуд јој родна кућа наликује некој разливеној млечној токи што плута између плаветнила неба, зеленог острвца њеног унутрашњег дворишта попрсканог бокорима разнобојног цвећа и камених призренских уличица што воде Каљаји.

С годинама које су пролетале као птице лет, басамци родне Поткаљаје постали су стрми и оштри као јатагани за њене уморне ноге и отежала плећа. Њима се, кад се крене наниже, силази до пијаце и пење навише – кад се упути Цркви Светог Спаса. Самотница овог поткаљјског коначишта на својој уској козјој стази стално прелази границу између успона на горе и силаска на доле, између цркве и пијаце, између онога што се воли и жели и онога што се може. Тежак старачки ход у чијим се чланцима накупља вода, болна погрбљена леђа и млечно беласање лица живе у тајном савезу с ведрином и благошћу онога што се воли. На начин како се мора.

Презими зиму код кћерке у Нишу. То јој је њена двострука судбина замрсила: да одлази с ластама и враћа се, с њима. Зна она, исто што је знао и Вук Исакович: кад одлазиш, памти шта остављаш; кад се враћаш, гледај шта ћеш наћи… Кад оде у Ниш из своје Каљаје – осећа се као стара прељубница. Лежи у туђем кревету и чека миловање зоре, загушљиве, без јутарње плавети. Тамо, у Србији као да је у усвојена у својој  земљи. Шта њој треба – само своја кућа, свој кревет. A кад се врати, кад пукне пролеће – ето је под својом стрехом: везе, плете, дарује оно мало комшија што је остало, пуловерима огрће монашка плећа. Пензијица мала, aли довољна. Дан и комад. То је мерка за сваког човека. Ко му је крив што је проклет, па вазда иште. Још. Још.  

Озимус, пре поласка, пред кућом, Први Комшија је пресрео: Ако ми не продаш кућу, има да те зазидам! Пролетос, кад се вратила и улегла у прохладне груди свога дома, окренула се једном, двапут. Заљуљала. И пала.  

Кад се освестила, лежала је у својој кући-ћелији. У кући-гробу. Жива зазидана. Ноћ, тама и смрт у пролећно јутро. Врата балконска што воде на двориште, изваљена, отвор зазидан сивим блоковима, а та иста врата – наслоњена на унутрашњи зид куће. Остављена у кући. Врата у кујни, до креденца. Ишчупана врата, као ишчупано срце. У које гледа, жива.

Да могу да уђем у твоју главу, Први Комшија, кад у кућу не смем, питала бих те:  што си јој зазидао врата? Ова што гледају на баштиче, мило и слатко. А ти би ми реко: Има друга врата. Улазна врата. Доста су јој једна врата. Шта ће јој двоја врата? Да нас гледа у наше?  А чије је оно што кажеш да је твоје, ако није наше?

Што су ти сметала њена врата? Скромна, мирна, посустала од година и немања мушке руке. Врата избијена, изваљена, истргнута из загрљаја штока који их уоквирује, откинута из зида; врата проласка у баштиче мило и слатко. Врата отпад. Врата експонат. Врата. Врата. Једна у свету целом.

Комшија, ниси однео врата. Нити распарчао, за потпалу. Нити отео и пресадио на своју кућу. Забога, коме требају стара врата? Ко је ћакнут да пресади туђа врата? Комшија, а што си јој оставио врата која више не воде ни у башчу, нити икуда?

Мислиш: нека гледа у врата. Нек’ се сећа куда је пролазила, излазила. Нек’ ноћу по сећању пође кроз врата у башчу да удахне. Нека је сачека зид. Нек прође кроз зид. Нека падне ко свећа, Комшија. Нека не устане. Нека нестане. Нека је надживе врата. Нека  зид упије крв брзо као малтер боју… нека .. нека… се претвори у флеку или фреску. А ти ћеш, Први Комшија, прекречити исто и флеку и фреску.

Мртва уста не говоре. Е, мој Први Комшија…

Видим, све иде брзо и лако, зидарски искусно: цвиле шарке истргнутих жалузина док траје јуриш на прозор, на шток; одрубљени дрвени оквири падају и откидају главе младом цвећу и зеленој трави, стакла дрхте и претварају се у срчу, цигла по цигла потом пуни прозорски оквир а човек који зазиђује губи лик, сенку и одраз лицем ка зиду. За то време извађене кућевне очи мачују се с месечином, падају у младу пролећну траву. Касапе цветове. Позлеђују свеже ране. (Ново цвеће које ме дочекало данас каже ми да ништа не умире на овом свету.) У понору своје замисли откидач врата и прозора на кући старице са косом боје пепела бива ускомешана сенка. Потом, у једном наглом покрету, у сили и страсти зазиђивања, нешто му крцну у леђима, и, нагињући се ка мистрији, искриви се и укочи. Изгледало је као да се скаменио. Окамењен, доврши зизид и леже у постељу. Од тога дана, Први Комшија је имао тешкоћа да стоји право.

Три дана лелујала  је стара мајка око врата као свећа на ветру. Крстила се. Плакала. Онда се попела на спрат. У ћелију.  Без прозора. Тада није пала. Само је клекла, прекрстила се, прошаптала: У име оца, дај ми Боже памет и Сина да знам све о Богу, и Светога да претрпим сваку невољу, несрећу, бол, жалост, тугу, увреду, болест и смрт, духа да волим сваког ко мене воли и ко ме не воли. Амин. Нека тако буде.

Две године тако старица гледа у своја врата као у подстанара. У дубок мрак дворишта над којим стражаре два комшијска прозора као два мрка ока вука, залази одважно, без страха.

Прича ми тако, наизменично, час с овог, час с оног краја. Прича и тумачи, место мене допуњује. Каже, где се зец окоти, тамо иде да липше. Тако је благословено.  Па гледа ка вратима којих има – а нема. Не уздише. Него дише: Да зна човек где ће погинути не би тамо ни ишао. А  једном ти је погинути. И кад паднеш – падаш у гроб. Цело Косово ти је гроб. Свети гроб у који је све закопано. До васкрсења.

Питала сам је како се то трпи.

Рекла је: То се не трпи, него живи.

 

Повечерје

Када се у кретању према људском допре до извесног прага иза кога кретање или враћање уназад више није могућно, онда онај који означава полаже право да одабере најтананије облике, пречишћене и сложене и стави их читаоцу на увид. И он постаје видљив у избору видљивога за друге.

А то не може бити ништа друго до врата. Мртва, бледа и светла, однекуд чудесно светла – гледала су ме у предвечерје ноћи у којој законачих и не усних. За кваку излизану и ексерчиће нехајно пободене којекуда по целој спољној страни врата, висиле су закачени плетени украси: чипке, гајтани, реске, кићанке, а понајвише  чарапчики – минијатурни плетени привесци с метохијском шаром, величине палца – што се понављају, као дан, у свим својим преплетима: светлине и тамнине имале су своје нијансе, геометријски изломљене метохијске линије, румене и љупке, закривљене и кукичасте а преламале су се у ритму смерних и монашких, безбројних крстића што се ломећи понављају кроз бескрајну косметску шару што сада поиграва весело у мом будном оку. У кући на коју се устремило комшијско око, помирено ми је те вечери говорила: Било је и биће дана без очињега вида. Само, камен ће остати камен, а срце ће остати жар. 

 Вечерале смо попару на води.

Киша је, након кратког затишја, падала целе ноћи. Сливала се бујица жуте воде, од ћерпича. Законачила сам у кући без врата, у соби без прозора, крај прозора кога више нема. У  кући што је до јуче била оката и мила, сада ослепљена. Мајка је дисала дубоко и равномерно као планина што је припитомила дивљу звер. Мртва, бледа и светла однекуд чудесно светла врата –  гледала су ме у ноћи у којој законачих и не усних.

Као што сунчев сјај надилази сјај камења и звезда тако и мркла ноћ што се љуља у овој раскошној лађи са једрима надуваним уздахом распетим по зидовима, надилази сан о несрећи. Ова мила кућа што пламти под кандилом као звезда у ноћи постаје узвишенија од заноса приповедача. Слободна од закона зида о који звонко бије срце у жудњи да искочи на сокак, уснула мајка у мојим рукама без хартије, оловке и тастатуре сву ноћ, окретна и чила, плеше на брезовој грани, љуља летњу у леденицу у порти, спремна у ваздух се одметне, као пловка отисне низ Бистрицу, па устремљена правим леђима са крилима од лахора успне увис до Цркве Светог Спаса. Пратећи је у даху сна осетих како туга мирно пролази крај мене и отиче као река, у ноћи. Оно ново и живо што се угнездило у срце струји из њених прозеблих костију кроз моје, разведрава ми чело и бије неком непознатом радошћу као клатно у зидном сату њене  куће:  тик-так; тик-так; тик-так, так… так…так…

 

        Бдење

И као што тајну ткања откривају само прсти ткаље, тако и немир ноћни открива бледило лица и тамни колутови испод очију.

Врата која нису водила више у двориште, отписана и остављена, наслоњена на унутрашњи зид куће, имала са да подсећају на истргнуће. Стара мајка није имала снаге да их изнесе, баци, претвори у дрва за потпалу… Учинила је оно што је могла и умела: обукла их у ћилим кићеног лица који је рука њена страчка младом главом  руковедала. Док се о брави откинутих врата – заједно са кључем који више нити откључава нити закључава ову скровиту српску кућу – њихао сасушени  оклоп корњаче-жељке (који је моја мисао читала као спору и непоколебљиву упорност да се испуни пустош и напуни празнина), схватих да с порастом опасности расте и оно спасоносно. Невидљиво, а опипљиво. А она је љубави, још, имала.

Целе ноћи кретала сам се између два зазида: прозора на спрату и врата у приземљу. Ни сада се не сећам да ли сам сањала или сам стварно силазила из слепе собе до слепих врата, удисала мемљиве зидове и додиривала предмете у мраку не бих ли опипала облик смрти и упила тај невидљиви тон зла. А врата су, накићена поентлесом, поњавицама, рескама и плетеним чарапчикима искакала пред мене као пајац у лудој игри веселих шара. Две године плетења, кукичања, вежења, преко седам стотина ноћи и дана… Кићанке су се кикотале, чипке шепуриле, реске трескале као некада око бокова жена у свекрвином колу. Свуд је расла снага мирна и страсна. Младост призренску сам видела, царске прангије како бију о свадбама и ударају бесно у облаке; гиздаве невесте што сијају као суво злато, па сунцокрет-дукат-погачу како се ломи над главом младе снашке. Ципелчики у које се меће парица па се трипут окрећу, као сунце. Где жена згази,  златник да звекеће, еј, сунце да сија!

Помислих да сам скренула.

У ромору кише и ветра, у кући  откинутих па зазиданих врата и прозора, под звездама које се не виде, горела сам у грозници, као жар.

А већ сутра отићи ћу из овог града, из ове куће са нафором из Цркве Светог Спаса. Отићи ћу и понећу једну ноћну песму у коју падају капи кише, са стрехе. Да запевам, кад клонем, над изгубљеним телом изнад себе:

Ај у Призр-е-е-е-е- нуууу, и-спод Поткаљаје,

Ај живи са-а-а-а- амаааа Јефа Младенова,

Еј, Јефа Младено-о-ва.

 Ај живи са-а-а-а-ама Је-фка Поткаља-а-а-јка…

…у кући песме, између углачаног камена и небеса…

Ај да сачува корени давнине,

 еј да са чува корене старине.

 Еј да се чују звона Светог Спаса.

 Ај да се чују песме из Призрена,

 еј да се чују песме призренлијске.

 Ај из Призре-е-е-е-на, е-сна-фскога града

 Еј из Призре-е-е-ена-а-а,

 Ду-ша-новог ца-а-а-а-рства….

Заиста, видех и чух – човеково  је оно у срцу што је. И да ће живети само онај ко победи тежину. Чија је песма лакша од тела, мекша  од пене. А живот? Па нек иде! Како рече стара мајка, вода нек носи, срце нек саставља!

Учини ми се, умрећу.

 

Јутрење

Јутро је било опточено маглом. Пођосмо цркви, наштесрце, уз камење поткаљајско, таласасто, засејано, меком свилом векова и ветрова вајано и глачано. Куће су нас пресретале обрасле пролећним зеленилом, оронуле од ветра, воде и самоће. Сапирући магли лик а страху глас пела сам се на врх призренског брда, пратећи сенку старе мајке – коју нисам успевала ни да стигнем, а камоли у њу да станем. Док се сунце помањало и тмасте облаке млечне магле својим мачевима секло, а повијено тело старице продужавало, тањило и исправљало полагано се претварајући у ђакометијевски танану нит што се у светлост претапа, самеравала сам однос светлог и тамног, који је постајао видљив само у покрету. Осетих да ходам тромим сном, у сунцу од ћилибара залазећи у сенку ретких грана.

Опасне улице мирно преслишаше страх  у мени, док разоружано пођох дишући равномерно за старицом с косом боје пепела ка највишем успону,  спремна да се стопим са зазлателом наранџом сунца. Схватих, од магловитог сванућа и росне траве сметене порте, преко развалина српских напуштених кућа, расклиматаних вратница и сломљених стакала, каскада стрмих степеница, травуљина у дубини дворишта, топота коња, звекета мачева и укупне наизменичне страшне хуке ратова и весеља што их овај град памти, да је ради једног човека и једне душе потребно видети многе градове, улећи у многе куће. Пољубити свака врата, свако окно, сваку стреху. Волети невидљиво. И до смрти се љубави враћати. У многе душе. У многе очи. Заплакати горко и страшно, насмејати се звонко и кликтаво и нацртати нешто, некад и невешто, што се лако, испрва, не види. Претопити сав свет, сав видик, све речи, у восак једне свеће и пустити да их светлост носи.

 Овде, где сам јуче дошла и мислила да ништа не познајем и не разумем, моје је постало оно што ми је витком стрелом ноћи проболо срце. Док је упаљена воштаница пламтела у прохладној и полумрачној Цркви Светог Спаса, а кошчата рука скупљала охлађене капи воска што су капале у песак палионице, видех Златин лик. Мењајући веру и страну света у сили времена тај лик нит је старио нит ружњао, осим што је, пламеном воштанице, с тајном крста у гаравој пунђи, тога јутра сагорела њена мрка и тужна душа.

Запамтих Призрен као нешто зрачно и бистро: румене и модре камене уличице што хуче и грме подземним бесом векова, коначиште над којим плодни дажд пљушти и севају муње натапајући острвце расцветалих грана, густих и дугих, спрам моје слабе и покисле косе; истргнута, па накићена метохијска врата болно ослоњена на унутрашњи зид куће и два слепа прозорска оквира напуњена кривим циглама, па зазидана; запамтих и старачке руке пуне набреклих жила које ми спремају постељу у коју полажем време и живот за крвоток ове приче. Приче без покрета. За живот куће без врата и прозора. За време које ће бити моћнији скулптор и од речи и од камена. Јер, како рече стара мати,  Бог зида и кад руши. И кад други руше. Знадох: само ће стара мајка остати, зазидана, и слободна, с ону страну видљивог, у савезу са ведрином и благошћу. Њен дах и глас подрхтаваће, стално, у опстанку.

Наднесена над градом српских краљева, полетех над узбурканим морем румених кровова. Грлећи Призрен свих његових и својих доба, причала је јасно, ко што би реко свак, јак, на било којој страни света: да рат кида и пара, а она плете и наставља, па саставља. Рекла је, милујући руком масивни топ на врху Каљаје, да су  војске створене зато да освајају и да разарају. А човек да поправља и подиже. Кад је Каљаја горела 1999. и 2004. срце јој је спржено, али је остала жива. И још, рекла је, да је срце као ласта – лети тамо где је топло. И Поткаљаја, и њена рањена кућа, све то некуд иде, лети, лети… У топло, у живо. У моје срце. Да је не заборавим. Да запишем. Али да прво гледам своју кућу, човека. Децу. Да опет свратим, да се вратим. И запамтим: ни кап воде се не губи, само се мења…

Онда ме пољуби у чело. Тај целов у разливеном осветљењу јутра као жиг од воска запечати коначиште и зазида слике стрехе, башче, куће без врата и прозора и речи, да не излете пре времена. Повијена над невидљивом раком коју мирно чека, а сасвим права у басамцима и цветовима своје башче, стајаће увек пред својом кућом, под стрехом изнад темена. С теменом, у небесима. Спремна на скок увис, да би нас, опружене и дремљиве, отргла, у лебдење. Једна, једина, жива зазидана: наша стара мајка – Јефка Поткаљајка!

 

Излазак

Касније, у прљавом аутобусу, што ме лагано померао ка истоку, вадећи из џепа свог пролећног мантила папирне марамице, напипах нешто топло и меко: малени привезак – плетене чарапице с меохијском шаром и један сомотски цветак, што га зову стара љубичица. У мојим рукама отвори се живот, заливен капима кише са стрехе, кићен и топал, као врт, довека. Што је ноћ сплела, дан да не распара.

          – Докле? – упита кондуктер, без нагласка, с оловком, спремном, на блокчету одштампаних возних карата.

         – Рекла је … Ни кап воде се не губи, само се мења

         – Молим?

         – До Гњилана. Повратну.