Душко М. Петровић: ПОСЛЕ ОСАМДЕСЕТ ДАНА

 

 

Песму о реци лековитој као Реч

казао сам с моста над слапом Крупе

у дан Светог Петра Дабробосанског,

који је (историјо, памти) пред силом злом

одбио да се склони у Србију; 

изабрао је да пострада

са својим родом православним,

с народом чији је пастир, мирополит био.

 

Топле песме о водама 

казали су с моста на Крупи

сви песници с којима сам делио

то хладно вече и хук слапа

низ који су стихови наши,

у пластичној боци – као да смо на пустом

острву Слова и Смисла –

кренули у Врбас, па у Саву и Дунав потом.

 

Данас,

у дан Светог Александра Невског,

који је (историјо, знаш) био храбри

војсковођа Свете Русије

и мудри заштитник православља,

осамдесет дана после трена

у ком су наше песме,

пуне историје и зебње, кренуле на пут,

обезнађен питам: јесу ли стигле до Црног мора

и, ако јесу, јесу ли још у боци

или су се по води и соли расуле?

 

Ако су расуте, молим те, Свети Невски,

и тебе, Дабробосански с њим,

учините да моја песма о српској реци

пристане данас уз руски Крим.

 

 

Србија, Београд, Врачар, 6. децембра 2019.