Душко М. Петровић: ПОСЛЕ ОСАМДЕСЕТ ДАНА
Песму о реци лековитој као Реч
казао сам с моста над слапом Крупе
у дан Светог Петра Дабробосанског,
који је (историјо, памти) пред силом злом
одбио да се склони у Србију;
изабрао је да пострада
са својим родом православним,
с народом чији је пастир, мирополит био.
Топле песме о водама
казали су с моста на Крупи
сви песници с којима сам делио
то хладно вече и хук слапа
низ који су стихови наши,
у пластичној боци – као да смо на пустом
острву Слова и Смисла –
кренули у Врбас, па у Саву и Дунав потом.
Данас,
у дан Светог Александра Невског,
који је (историјо, знаш) био храбри
војсковођа Свете Русије
и мудри заштитник православља,
осамдесет дана после трена
у ком су наше песме,
пуне историје и зебње, кренуле на пут,
обезнађен питам: јесу ли стигле до Црног мора
и, ако јесу, јесу ли још у боци
или су се по води и соли расуле?
Ако су расуте, молим те, Свети Невски,
и тебе, Дабробосански с њим,
учините да моја песма о српској реци
пристане данас уз руски Крим.
Србија, Београд, Врачар, 6. децембра 2019.