Датум објављивања: 23.03.2020

Душко М. Петровић: Прича о „Белом багрему“ и сивој љубави

 

 

 

 

            Било је то у време короне, пре… да не рачунам сад колико је година прошло, али знам да је то био мој први радни дан у животу, и последњи у том хотелу. Директор хотела саопштио је да војска преузма зграду, да ће хотел преуредити за пријем нових болесника, нових заражених, да сви запослени могу да иду својим кућама а ако буде потребе да се неко од њих поново овде ангажује војска ће га позвати и да ће сви запослени примати плату и за време док не раде, па и ја који сам тек примљен на посао. Рекао је и да је добро што имамо само једног госта, гошћу, и да ће она, претпоставља, прећи у неки од хотела који још раде. Пре него смо се ћутке разишли стигао је да нам каже да се чувамо, да не излазимо из куће ако не морамо, да нарочито пазимо на своје старе, да ће држава учинити и чини све што може да нас сачува од ове пошасти; рекао нам је све што смо у претходних десетак дана већ толико пута чули и одлично знали.

            Наредних сат и по седео сам на клупи у парку преко пута хотела и покушавао да нађем пут до себе; мајка и отац у седамдесетим и без гунђања не излазе из стана, а сестра им редовно доноси најмање три пута више него што им треба, а ја тек што сам у том хотелу почео да радим на одржавање компјутера па… Сада не знам, али може бити да сам седећи на тој клупи и само несвесно одлагао повратак кући.

            Кад сам видео да наша последња гошћа излази из хотела, махнуо сам јој да дође, а како је она једнако стајала на тротоару и освртала се, устао сам и дотрчао до ње и док смо стигли до клупе већ сам сазнао да јој је „Дамир јавио да не мере доћи“ по њу, да је „јеб’га, опет!“ и да она сада не зна шта ће.

            – Не знам ни ја – рекао сам док смо седали.

           Гледала ме као да покушава да „прочита спрдам ли се то с њом или сам стварно у сличном „белају“.

           – Не иде ми се кући – објаснио сам.

           – А ја побјегла од куће, с њим у живот; јебем ти живот! Немам чоека, немам пара, ништа немам!

           – Одакле си побегла.

           – Из Мрамора.

           – Из Мраморка!?

           – Није Мраморак, него Мрамор!

           – Мраморак је у Банату.

           – А код Тузле је Мрамор! …Ваљда ја боље знам ђе сам се родл’а.

           – Извини.

           – Ај ти кући.

           – Нећу.

           – Ајд, ајд.

           – Нећу. Хоћу да будем с тобом.

           – Де ако с’ блентав.

          Никад пре нисам срео неког ко тако лако руши не само оне нивоом куртоазности постављене препреке, него чак и оне рекао бих несвесне опрезности у сусрету са неким кога до тада нисмо знали. Да ли ме само радозналост задржала или сам већ био почeо да запливавам у дубоко плаветнило њених очију?

          – Што не идеш?

          – Рекао сам да хоћу да будем с тобом. Како се зовеш?

          – Анђелка, а ти си Петар; чула сам како те једном зовн’о онај цвикераш на портирници.

            Знао сам да не могу да је водим кући; матори би рекао „добро ако ти тако желиш“, али би мајка и сестра подивљале. Ни у наш подрум нисам могао, ни на раван кров солитера, неко би ме видео и пријавио – карантин бих претрпео, али није искључено да би ме и у лудницу стрпали; ако тамо још има места.

            На Звездари смо шетали, шетали и шетали; нисам знао ни шта ја у ствари желим, а тек да сам био свестан стања у којем смо и да сам погледавао где да се склонимо по овим шумарцима и пропланцима, обавезно пре осам увече кад почиње забрана кретања за све осим службених лица, лекара и сестара, војника и полицајаца, па да се још побринем да имамо шта да једемо, пијемо.

            – Она кућа је празна.

            – Можда, а можда ради; то је ресторан, кафана „Бели багрем“.

            – Немаш пара?

            – Имам. Хоћеш да одемо да попијемо нешто?

            – Боље да поједемо, ћевапе ако имају.

            – Имају сигурно, јео сам ту ћевапчиће кад сам…

            – …Био с татом и мамом – наругала ми се.

            – Јест, тако је. Хајдемо.

            Мало потом стајали смо и гледали у празне зграде „Белог багрема“.

            На оној главној је великим словима било написано само „Бели“ и на крају тог зида последње слово речи багрем. На оној мањој згради се још мало препознавало: „Ресторан домаће“ без речи „кухиње“. Кренуо сам десно и видео да је и оно код баште девастирано, поразбијано, покрадено, а кад се окренух према тераси на којој смо некад – кад сам оно „био с татом и мамом“ – уживали у посматрању Дунава, приметио сам како Анђелка на врху степеништа завирује има ли кога иза зида, на тераси. Пошао сам горе и попевши се видео да је већ била скинула јакну и спустила је преко ранца на поду, мајицу је једним потезом свукла преко главе и узела да по њој тражи нешто; мрава, паука… Имала је дивне груди, ни мале, ни велике; мој другар Младен је за такве увек говорио „таман за моју руку“. Тресла је ту своју мајицу, тресла, па поново по њој тражила тог неког опасног малог дрзника, а ја стајао и ћутао све док се није обукла и мирно рекла:

           – Имам у ранцу прашке шунке и мало љеба.

           – Ако хоћеш да останемо овде, хајде да одемо да купимо још хране, и нешто да пијемо?

           – Добра идеја. Ајд ти то купи, а ја ћу се мало сунчати. Тако радим сваке год’не, ‘вако у прољеће узмем прву боју, подлогу за љето… Оћеш ипак да узмеш мало прашке?

            – Идем. Брзо ћу.

            Та продавница није више тамо, па да не објашњавам каква је и где је била, али на ред од скоро сто метара никад нећу заборавити. Сви су били мирни и стрпљиви, између сваког од нас било је око метар празног простора, а поред реда је шетао војник са маском на лицу и кажипрстом на обарачу дуге аутоматске пушке. Купио сам толико да би и петочлана породица могла десет дана да безбедно живи и ћути. На путу до „Белог багрема“, иако узбрдо, ишао сам лако и брзо, смишљајући како да је запросим. Прво ћу да је замолим да устане и онда ћу да јој се наклоним и свечано кажем како сам одлучио да цео живот проведем са њом те да је молим, најлепше молим да се уда за мене. Био сам смислио и шта ћу после рећи оцу и мајци, па потом и сестри, и како им нећу дозволити да ми ишта, ишта приговоре.

            Пењући се уз степенице које воде до терасе „Белог багрема“ и, сад сам већ у то био сто одсто сигуран, моје драге позовем је и, како се није одазвала, пожурим и опет зовем. Није била на тераси. Спустио сам оне ствари и окретао се око себе, скоро луд, а сигурно дубоко рањен. Као да ми је нешто големо и јако, као да је гвоздено, ишчупало утробу, сву без остатка… Да ли је то сан или се овај свет, овај сурови свет заиста тако немилосрдно обрачунава са мном – ако сам икад, игде и ишта скривио?

            Стајао сам и мислио да ли је онај Дамир однекуд дошао и одвео је или је сама отишла верујући да ми је на сметњи, или је… Чујем како се неко пење уз степенице.

            – Анђелка! – викнем.

            – Немој да се дерњаш – рече човек који је, видевши да идем према њему, стао, окренуо се и пошао низ степенице.

             Ишао за њим и готово се плашио да га упитам зна ли где је она. Кад смо изашли мирно је рекао да је то сада опасна зграда.

            – Видео сам вас кад сте прошли поред моје куће, кад сте долазили, али сам видео и кад су њу мигранти, ма! исламски ратници, тукли…

            Није ми дозволио да крикнем, био је бржи и запретио ми:

            – Мууук! Ни реч! Одвели су је негде, не знам и не смем да знам где. Ни ти нећеш и несмеш да знаш. За петнест минута почиње полицијски час, немаш времена да стигнеш до куће таман да овде иза шуме станујеш, а не можеш ни код мене у кућу. Дошао сам да бар тебе отмем од њих… Они ће сад да се врате, јер неки у „Багрему“ и спавају. Спусти се доле до стадиона, прислони се уз неки зид и ћути, а ујутро полако кући.

            Тако је и било.

            Ником ово нисам, а не бих ни садa вама испричао да није ове епидемије. Оно је била корона и у свету је тада умрло много, много старих људи, а сад је, кажу, неки вирус scopulusis и стигао је из свемира, помињу камен…

 

У Београду, 2. фебруара 2043.