Датум објављивања: 08.05.2022

Жељка Башановић Марковић: РОДНА ГРУДА

 

 

     Снег је пао на све што му се нашло на путу од неба до земље. На дрвене заклоне, започете куће и дрвену грађу која је вирила са тек изливених плоча спратова.

     Јеле су отежалих грана хрлиле земљи која се сада већ од снега није видела….

     Слике су промицале у мусавом стаклу аутобуса док сам погледом тражио познату кућу.

     Кад сам је коначно угледао, осмех ми је обгрлио читаво лице и образе, инстинктивно махнух руком као да ће ме неко видети у овом прљавом аутобусу који јури до станице недалеко од моје родне куће.

     Када ногом дотакох тло осетих ону земљу која ме је отхранила како се под снегом угиба у влази. Притиснух ногом јаче као да сам желео да је осетим преко дебелог ђона зимске ципеле. Ужурбано кренух ка кући, док ми је из ноздрва куљала пара врућег даха. Једва сам чекао да стигнем до прага и загрлим мајку која ме је увек очекивала сузних очију и топлих дланова. Грлила би ме дуго а мене би било помало стид да јој се препустим у том загрљају као дете, а већ сам одрастао мушкарац пун снаге и пркоса.

     -Добро је мајко, добро! – прозборио бих ухвативши је за рамена и благо гурајући да седне на отоман крај шпорета са кога се пушила сарма и тек испечена погача. Ни један елитни  ресторан у ком сам био, а било их је сијасет, није имао тај укус хране као ова у забитом планинском селу. Мајка би ме жељно нуткала и гледала суздржавајући се да ме помилује по коси, упијајући моју слику за неке дане кад ме не буде овде.

     -Имаш седе на слепоочницама – рекла би ми, али ти то даје неку зрелост и лепоту правог делије.

     Сетих се тога док сам петљао око зарђале браве закључане, напуштене куће, док засигурно нисам био ни налик више оном делији.

     Кућа беше пуна хладноће од дугог не ложења, и једно парче зида уз врата се беше одвалило.То је било зидано од блата и сламе и није одолевало времену као данашњи материјали.

     Нашао сам у дворишту ђубровник и метлу да почистим, али и даље ми је све бивало страно и хладно.

     Погледах на сат и видех да тек за два сата имам следећи аутобус.

     Седох у кут собе по први пут свестан да родитељски дом не чине зидови, ни цели ни окрњени, већ оџак који се дими и неко ко те једва чека без обзира шта си у животу створио.

     Недостајала ми је мајка и сад бих је без стида загрлио кад би се којим чудом појавила. Скинух фотографију са зида, стару много деценија у изгуљеном металном раму и убацих је у унутрашњи џеп капута.

     Остатак времена провео сам на станици узастопце извирујући за кривином одакле сам очекивао аутобус.

     На ону страну где некада беше моја родна кућа више нисам смео да погледам, упорно стискајући онај рам у џепу уз себе.

     То је био мој дом, најзад сам схватио али ми је рам од стискања пукао и исекао шаку.

     Тргнух руку из које је текла крв и капала на прљав станични под. Опет ме би срамота да извадим ону слику из џепа од људи сабијених у чекаоници.

     Али да сам је извадио, сигуран сам да би ми се мајка са фотографије насмејала, топло и утешно као онда када ме је чекала.

     Склопио сам очи док је аутобус одлазио од моје куће и нисам више гледао крајолик кроз прозор, нека туга је уступила место стиду.

     Срећом, заборав ће све прогутати заједно са мном. Мирно сам заспао.