Датум објављивања: 11.08.2022

Жељка Башановић Марковић: СВЕ ПО РЕДУ

 

 

     Стогови сена мрешкали су се по ораницама као шненокле у топлом млеку. Небо је било тек продужетак те посластице, лако и меко.

      Мојим зеницама пријало је све то. Упијале су боје и осећаје као гладна земља кишу. Нисам се могла одупрети том сладострасти иако можда није било поштено тако брзо тугу поклопити срећом и наставком пређашњег, уобичајеног живота.

      Деда  је био већ стар и тешила сам се мишљу “нек иде само по реду”.

      Село се узнемирило као да нису очекивали његову смрт.

      Задужио је многе, био је као некакав иноватор у пољопривреди, а то сељаци нису заборављали. Помагао је свима који покажу и најмању жељу и вољу да живе од ове наше земље.         

      Мени је све то било далеко, нарочито сад кад га више нема.

      Понећу ове оранице као неразвијени филм и понекад га одмотавати и гледати у хладним норвешким данима кад на улицама не буде никог.

      Јешћу неку другу храну одгојену по најновијој технологији а израслој у туђој земљи, потпомогнуто неком хладном водом са туђег појила.

     Деда, срећом, то никад неће сазнати, јер човек је отишао на време.

     Ипак је најважније да буде све по реду.

     Тако и овај спокој иде ред туге, ред среће ко ред сланине, ред шунке…

      Табла сланине коју сам спаковала у кофер, пробила је хартију у коју сам је увила. Сад на скупој хаљини имам велику масну флеку – да ме сећа на завичајне дане. Ред је ред, и то је у реду.