Датум објављивања: 23.01.2021

Жељка Башановић Марковић: ТУЂЕ ЖЕНЕ И ПОШТЕЊЕ

 

 

Судбина

 

Митар је био ратно сироче, и не само ратно, био је животно сироче.

Никад се није женио нити је имао потомке.

Самоћу коју су му други наметнули, вешто је одржавао током  живота.

Тврдио је да је то судбина, бежао од признања да људи кад крену погрешним путем посегну за изговором званим судбина.

Често је правио шале на свој рачун и причао да му је једном друг из војске неки Босанац из Кључа рекао: “Жени се Митре да те има ко саранит’….”

Смејао се грохотом кад год би причао ту анегдоту,  а само је он знао колико су га болеле те речи и како је сваке ноћи сањао сопствену сахрану на којој никога није било, па је морао устати и сам себе закопати.

 

Трампа

Попила је шаку таблета. Све оне ситне, розе.

Мислила је биће јој лепше, сретније, боље.

Пробудила се у још горем расположењу, испраног желуца у оронулој болничкој соби.

Нико није дошао по њу.

Сама ће отићи кући. Оној истој кући у којој се радовала смрти.

Окреће главу и погледа старицу у кревету поред.

Старица молећиво  гледа у њену живост.Очи  јој сијају на самрти више него њој на спасењу.

Једној се живи а зна да умире, другој се умире а зна да ће живети.

Кад би се само могле  трампити.

Знало би се ко ће први.

 

 Ловачка прича 

Зима у зору. Велики снег са брда на излазу из града. Ловци спремни к’о запете пушке. 

Данас је лов на вепре. Тачан број нас је, више од два а мање од пет. Четворица у касним педесетим са већ поодмаклим стомацима који крче пут.

 “Ја нећу да пуцам!”, каже Драгоје. 

“Чисто вам правим друштво да вас буде тачно”. Идемо без пса. Сами смо се и родили. 

Имамо сачмаре наше другарице. Нас тројица смо помало љути на Драгоја к’о да га неко пушком тера у лов… 

Ћутимо и њушимо трагове. Пада ми на памет да је баш добро што смо љути па мање причамо. Позната је ствар да се дивља свиња лови чекањем. 

Није потрајало дуго, кад Драгоје угледа траг у снегу и одмах поче да паметује… 

Те женка је, те стара две или три године , те није много тешка… Умало је фалило и днк анализу да нам издекламује. Почесмо се кајати што пођосмо у лов, али сви онако ћутке, у себи. 

Било како било нема назад без свиње. Сетих се оне народне: ”За добру свињу нема лоше помије” 

Вала баш смо крмци, помислих. Живимо у чопору и ми и дивље свиње, имамо исто социолошко становиште. Нeдуго затим шушну нешто у грму на дну стрмине. Драгоје први опали сачмару… 

Беше баш велика крмача! Ћутке смо је товарили гледајући јој папке, упоређујући траг који смо видели. 

На прегледу ветеринара у сеоској задрузи рекоше да има и трихинелу и свињску кугу. 

Сва тројица опет се острвисмо на Драгоја… 

Па што не рече по трагу да је болесна, би нам некако драго да сву немоћ проспемо по њему. 

Важно је да имамо кривца, за вепра ко још мари.

 

Прича о поштењу

Био једном један млади човек. Живео је скромно и честито.

Веровао у Бога, ишао у цркву, постио кад треба, поштовао и старије и младе. 

Учио, радио, стицао озбиљно знање.

А опет, имао је непријатеље. Многи га нису волели.

Замерали су му поштење. Звали га лажовом, јер они нису веровали да тако нешто може да постоји.

Медиокритети не верују у доброту.

Младић се није освртао. Гледао је да ничим не изазива пажњу масе.

Живео свој скромни живот и ако занемаримо ове који су га понекад мрко гледали и подбадали, живео је срећно у свом свету.

Једнога дана он одлучи да оде у локалну кафану као и сви остали млади људи.

Желео је да прослави свој рођендан, а пошто није имао друштва отишао је сам.

На улазу је већ видео како та идеја није била добра. 

Мук у кафани био је најречитији поздрав.

Био је баш утучен. Повукао се у своју собу у породичној кући својих родитеља.

По читав дан је учио и читао разне књиге од научних до оних о културама многих народа.

Цео свет обишао је тим књигама. То му је била утеха и окриље од целог света.

А онда је освануо дан пријемног испита.

Локални мангупи задиркивали су га још на улици.

– Штреберу, јеси ли све научио!?- викали су за њим.

Није се освртао, правећи се да ништа не чује.

На испиту урадио је све задатке и пустио цедуљу са решењима свима из своје групе.

Сви су положили са највећим успехом.

Настао је прави хаос.

Наставничко веће хтело је да поништи испит јер су сви имали максималан број поена.

Знали су да нешто није у реду и да је у питању нека подвала.

На послетку ипак одлучише да оставе како јесте. Ионако се свако могао уписати тамо где припада због целокупних бодова током школовања.

Млади човек постаде звезда преко ноћи.

Штитили су га сви локални мангупи. Глас се брзо ширио тако да је респект имао и код озбиљних уличних момака.

Никада није био, не можда срећнији, али засигурно мирнији. Прича се да су му слали најлепше девојке из краја да изађе са њима.

Одбијао је, јер је знао да то није његова заслуга.

Једино што је желео да га сви оставе на миру.

Није губио тло под ногама.

Поштење га је као робијашка кугла окачена о зглоб увек вукла на земљу.

Велики је терет поштење, мислили су  људи.

Не може човек ни да узлети кад хоће.

И опет, су они исти без поштења били срећни..

Могли су полетети од лакоће.

Лаки као перо.

 

Туђа жена

Док трептајем ока пресеца мисао између мене и ње, имам времена да помислим како је идеална за мене.

Руком размахује дим цигарете који јој сузи око.

Не, она није лепа она је права жена.

И док је идеализујем до ситних делова,  ни о чему другом не могу да мислим.

Помало шушка док прича и криви врат на лево, али тој јој тако симпатично стоји.

Мислим да сам престао да дишем колико сам се концентрисао на оно што говори, а опет ништа не разумем.

Све страхујем да се не одам ако ми постави неко питање.

А очи, очи су јој као море далеко од обала.Чисто, бистро, плаво.

Танка кошуља поскакује у пределу груди док живо гестикулира рукама.

Таман кад уљуљкан почнем да верујем да све ово није сан зазвони јој телефон.

Муж пита кад ћу кући, каже ми преко гутљаја кафе.

Од  тог тренутка почињем да слушам.

Бацим кришом понеки поглед и на лепе прекрштене ноге у најлон чарапи.

Јер  жена воли  помно да се слуша још кад је овако лепа а туђа не буде ни тешко.

Одједном, сетим се моје жене па мислим да ли и она седи са неким тако туђа?!