Датум објављивања: 26.10.2021

Жељка Башановић: ПРЕД ГОМИЛОМ НЕОПРАНИХ СУДОВА

 

 

Ин вино веритас

Тај виноград био је ушушкан као тек рођено дете. Међу шпалиром крушака, јабука и смокава. Ни један ветар није му могао прићи, остао би задржан у крошњама јабука као код какве страже. Грожђе је те године родило, крупно и лепо. Као млада девојка којој груди стоје збијено и чврсто ко пуце. Свако зрно пресијавало се на сунцу као калеидоскоп будућег вина; вина које ће да храни, негује али и да лудује. Какав је серум крви, такво је и вино. Он стоји у хладу и посматра. Ако је шест стотина зрна довољно за једну боцу, колико ће боца вина имати овај виноград незахвално је рећи. Али му се очни капци мрдају на горе као да мрмља какву молитву небу. Тодор је пре свега мудар трговац. Биће добра берба, зна то за сигурно. 

Затворио је очи на тренутак кад га мисао разбуди. „Црни Тодоре!!!“, викну га Милунка…“Поједе ти оно кљусе онол’ко редова чокота.“ 

Сећао се тог догађаја к’о јуче да се збио. Од тад његовом вину равног нема. Болесног лечи, бесног смирује а све обично весели. Његов магарац као да је био послат да учини добро дело кад је обрстио пола винограда. 

Од те бербе купио је још три винограда, додуше не велика, али вино никада није било питко као са овог. Сви мисле да је то због ружа на крају винограда, али Тодор зна да то није истина. Као што зна да нема доброг вина ако се не рекламира. 

Легенда каже, а Тодор шапуће, да се девојка обесила због несрећне љубави и да ју је породица да заташка срамоту сахранила у том винограду. 

Тодор, нит признаје нит негира, само понекад каже „У вину је истина.“ „У реклами је спас.“, прошапуће више онако за себе.

 

 

Циганче

Мали црнпурасти дечак свирао је  виолину у препуној задимљеној кафани.

Новчанице су по њему и око њега али он се не обазире на то. Свира влашко коло и понеле су га емоције ко зна где. Чергарима мисли увек иду мимо тела и свега опипљивог. Зарађеном новцу највише ће се обрадовати његови родитељи тек нешто старији од њега. Комотно би могли бити другари..

И то је нормално у њиховој енклави.

Гледам му лице и те још буцмасте образе који не дозвољавају да лице поприми обличје младића него се увек враћа на детињи одраз.

Кроз косу му цури зној и низ врат одлази неким својим путем.

Свира добро, можда би неки стручњак рекао да и фалшира али погађа ону танану нит код људи и они бесомучно играју и певају не питајући колико кошта. За кафану је то таленат и добро свирање.

Он ионако не машта да свира у филхармнији а колико зарађује може бити да ови из филхармоније пређу у кафану…

Неки се потукоше код врата и престаде музика. Брзим и спретним покретима сакупио је разбацане новчанице и измакавши руљи изашао споредним излазом. Кренуо сам за њим и спазио га како трчи преко ливаде брзо као млад дивљи коњ.

Убрзо се стопио са мраком који се спуштао црн као његова кожа.

 

 

Обарач лудила

Кад човек полуди свеједно је да ли је мало или много.

Незахвално је утврђивати  количину лудила.

Звонко је устао рано као и обично. Мрзео је та пренемагања у кревету до подне. Попио кафу, доручковао кајгану и полудео.

Диван дан да се полуди, рече.

Када би којим случајем могао вратити нешто опет би исто урадио.

Убио је Крлета ко зеца. Нема код њега тамо-вамо, ово-оно.

Деда Обрадов тетејац још је био  употребљив.

Чудио се само што нико не долази да га хапси. Он је обријан и у чистој кошуљи чекао да га приведу.

Нико није долазио. Капија није зашкрипала ни једном од јутрос. Тишина му је ледила срце.

Опуштао је тело и душу ракијом. Био је миран, само би гледао у једну тачку у дну дворишта.

Око поднева реши да оде да се сам пријави.

У полицији су га детаљно саслушали. Позвали хитну помоћ и сместили га  уместо у затвор у лудницу. 

Људи су после причали да само луд себи може наместити да робија.
Обрад је отишао у заборав тихо као његово лудило.

Једино се спомињао  као родослов: “Немој с Обрадовима, они су сви луди!”

Тетејац је неупотребљен био сакривен испод уштирканих чипканих навлака за јастуке.

У овом случају оружје је мировало а лудило је пуцало из све снаге.

Шаржери су летели кроз генерације. Знало се унапред да  ће у некој морати да опали.

 

 

Крокодили долазе

Наша фирма је још у оном првом налету пропадања свега домаћег отишла под стечај. Није прошло много, купио је неки важан човек за пар марака са све нама запосленима и нашим малим животима.

Тако гледано могло би се рећи да смо први ушли у процес приватизације.

Проглашена за застарелу, ојађену  и прегажену са престарим кадром који више није употребљив. Седели смо очајни и одбијали да напустимо просторије хале, некада престижне фабрике која је нашу децу одшколовала и хлебом хранила.

Одлучили смо да штрајкујемо, више јер нисмо знали где би смо отишли него што смо мислили да имамо нека права.

Пушили смо и пили кафу из термоса коју смо доносили од куће, јер више ни струје није било.

Некад смо се заборављали зашто смо овде и смејали се неким лепшим догађајима, чак и вицеве причали.

Кроз мусаве прозоре гледали смо групице људи који су одустајали и одлазили са завежљајем личних ствари које се неминовно годинама скупе на радном месту које постаје као кућа после двадесет и више година.

Гледао сам људе са посебном пажњом. Личили су на крокодиле.

Одлазили су сузних очију, као поворка крокодила  којима су пљувачне жлезде повезане са сузним па имају тај водени поглед. Крокодили могу без хране преживети неколико месеци, а ја се не сећам када смо последњи пут добили плату.

Новом газди фабрике није се журило. Нисмо му ми сметали нити га је било брига што долазимо у сада већ његове просторије.

Државу  је  још мање интересовало. Она је своје одрадила и скинула терет са грбаче.

Шушкало се да ће газда на овом месту отворити фабрику кожне галантерије.

Мени је у глави већ било да ће неки од крокодила бити претворени у ташне и ципеле.

Ставиће им златне копче и рајсфешлусе да их укроте.

Њихове штављене коже биће гламурозне на неким познатим дамама, политичарима, функционерима, богаташима.

Никоме неће пасти на памет да је то јефтина кожа оних истих маторих крокодила који нису заслужили да остану.

“Идемо, доста је!”, рекох овим мојим блиским крокодилима.

“Готово је са овим…”

Из  стакла су ме гледале водњикаве крокодилске очи које су ми одобравале одлазак да спасим голу кожу.

Последњи крокодили са кожом на леђима напустише круг фабрике.

Они одрани тек долазе.

 

 

Америка

 

Зазвонио је телефон. Уплакана тетка звала је да дођемо. Теча је отишао покупивши сву уштеђевину са рачуна. Празни ормани гледали су је тужно.

Није знала да је био у вези са женом дугогодишњег пријатеља Жарка. Она и Жарко дознали су то тек данас.Узајамно су се тешили. Њему је било теже, одвела је и заједничку ћерку.

Тетки је син у пубертету остао. Клупко се полако одмотавало. Мало место имало је свашта за рећи док су се прељубници кретали према Америци… Могли су бити било где али су већ неком избрбљали своје замисли па смо им тачно знали локацију.

Тетка је плакала, псовала и клела у нападу беса и очаја. Брзо смо се навикли да га пред њом  зовемо покојни теча. Иако је он жив и здрав стварао себи нов живот  на другом континенту. Кад је прошао тај први удар, остављени су мање више наставили живот тамо где је стао.

Много година касније када је већ било упола потиснуто шта би било да није било, њихов син се помирио са оцем и спремао се на пут.

Тетка је била бесна али је знала да не сме да брани сину, који је толико жељан мушке фигуре у свом животу да посети оца.

Оца који се снашао и сазидао сопствени хотел у Калифорнији. Звао је свог јединог сина на одмор са породицом.

По стоти пут је син обећавао својој мајци да ће се вратити за месец дана и да Америка неће и њега прогутати.

Једва смо преживели тих месец дана.Тетка је била хистерична и под лековима за смирење, као да више нису деловали. Било је тешко потопити Америку, толику земљу и у алкохол који је све чешће био главни савезник несрећне тетке.

Дани су се вукли ко реморкер у Атлантском океану.

Често сам мислила да тетка још воли одбеглог течу па зато толико пати. Данас, са овом временском дистанцом и животним искуством схватам да је много различитих  емоција било на тасу.

Сетих се свега данас док у поворци полако клизимо ка гробном месту у позадини тихо свира…”Проклета је Америка и злато што сја…шта ми вреди твоја слика када оца немам ја…”

Покој јој души. Певам у себи, жица која вири из венца сече  ми прсте.

Суза ми сузу стиже, не знам ни за чим плачем,  ‘бем ти Америку…

 

Судови

Судови извирују из судопере и ево већ трећи дан чекају жртву која ће да их опере.

Уђем у кухињу и с врата констатујем њихово присуство, изађем љутито и залупим врата за собом.

Као да се љутим што се сами нису опрали.У немању воље и жеље да нешто поспремим извлачим нове, чисте шоље ,тањире, тацнице и чиније.Чаша више немам.Све су прљаве, чак и оне за шампањац, из њих сам пила јогурт јуче.

Али било је свечано! Једино што сам више пута морала да сипам јер мало стаје у њих. Забацивала бих главу уназад да испијем све, као ждрал кад пије воду. Не сећам се колико је времена прошло од како ме држи ово стање безумља.

Звала сам Даницу да гледамо у шаре које је јогурт остављао на чашама, слично као у соц од кафе само је бело…

Није дошла, рече да сам полудела. Мислим да је груба према мени али се нисам увредила. Разумем је, није јој лако све те судове иза троје деце, мужа и бабе треба опрати.

Мени је тешко иза мене једне. Облачим се и излазим напоље. Не могу да гледам тај лом. Време је дивно, сунчано. Можда и нисам тако безнадежна. Осећам да ми јако лупа срце а то је ипак добар знак да сам још увек у животу. У џепу проналазим стодинарку и купујем букет од старице која стоји на углу две улице. Осмехујем јој се и она узвраћа.

Одлазим весело кући, ставићу цвеће у ону широку плаву вазу.

Кад уђем у стан срушићу се на под и умрети. Букет ће ми лежати на грудима као какав бидермајер покојника.

Ко ли ће опрати судове?! – била ми је последња мисао пред смрт. Старица која ми је продала букет неће ни слутити да је продала цвеће за покој душе једној лудој жени која за собом оставља гомилу неопраних судова.