Датум објављивања: 13.05.2021

Жељка Башановић: ПРИЧА О ДРВЕТУ

 

 

 

 

Неостварени сан

 

Никада нисам научио да свирам виолину. Имао сам нека амбивалентана осећања према том инструменту.

Отворио сам кутију и из црвеног плиша цаклило се махагони дрво. Брзо сам затворио кутију. Златна слова са полеђине гледала су у мене “Антониус Страдивариус”.

Ноћас сам сањао Паганинија. Трчао сам за њим и понављао “Опростите молим Вас, хтео бих вас нешто питати….”

Пружао сам руке ка њему, а он ми је стално измицао. Нисам одустајао. Трчао сам иако сам већ изгубио снагу а чинило ми се да ми срце куца негде у грлу. То је све чега се сећам.

Зато сам извадио виолину, помислио сам да ће ми помоћи да се још нечег сетим….

 

Али није, црна рупа бивала је све већа. Одједном сам се досетио. Почео сам извлачити ствари из ормана. Црно одело, белу кошуљу са великим дугмадима на рукавима, лептир машну и лаковане ципеле на пертлање. Поређао сам све на кревет. Извадио сам из кофера виолину и ставио је на лево раме сакоа.

Зачули су се почетни акорди „La campanelle“.

И сетих се Паганинијевих речи из сна…”Ниси ни пробао!” Разочаран, тонуо сам све дубље у виолинисту који заправо никад није ни  постојао.

 

 

Мрежа

 

Паучина се теглила од врата ка зиду. Престала је давно бити лепљива. Нема ни плена у њој, а ни паука.

Загледам је са свих страна и уочавам да је пукла.

Изгледа као напуштена полусрушена кућа. 

Одлучих да је не чистим. Помислих да ће се паук вратитити да поједе старе нити и избаци нове. Можда ће му градња бити лакша. У тренутку видех себе као добротвора.

Звоњава телефона прекину ме у размишљању.

“Хало? Комшија ви сте?”, рече нервозни женски глас. “Можете ли да померите ауто, заградили сте ме?!”

“Силазим!”, рекох јој кратко и прекинух везу.

Док сам силазио низ степенице сетих се да ја уопште немам ауто?!

Боже драги, шта је ово?

Никог није било на паркингу пред зградом. Вратих се замишљен натраг у свој стан.

Сео сам на кревет преко пута врата и опет погледао у паучину. У њој је зујала зунзара слепљених крила.

Нисам хтео да је спашавам, пуштао сам је да копни ту пред мојим очима.

Веровао сам да ће се паук вратити сад кад му је кућа пуна. Ако не исти паук, онда неки други.

Знао сам то по себи, није ми се враћало у празну кућу.

Изађох на улицу међу људе. Надао сам се кад се вратим, паук ће већ плести нову мрежу око муве.

Не приметивши упадох у густу мрежу од људи; носили су ме лево, десно, из улице у улицу.

Зујао сам у мрежи заборављајући да сам сâм.

 

 

Прича о дрвету

 

Усамљено дрво гранало се на сред ливаде. Само, једно једино међ’ травом. “Видиш сине, оно дрво тамо?!”, рече ми отац.” Није свако за друштво.” Климао сам главом. “А је л’ то само код дрвећа?”. Није, рече ми отац. Нису ни сви људи да имају друшво… “А јел оно само ту дошло?” “Некад су околности такве да дрво остане само, донесе птица семе, или неки човек жели да посади своје дрво, може бити сијасет разлога сине мој…” Ћутали смо после овог, све док нисмо стигли до дрвета и сели у његов хлад. Леђа смо наслонили, свако на своју страну стабла. “Јел мислиш на маму?”, питао сам оца. Ћутао је, а ја сам знао да је она као ово дрво, оставила нас и отишла сама. Устао сам и песницама ударао о стабло дрвета, да га казним, да га заболи то што је остало само. “Нека сине, нека!” ухвати ме отац за обе руке. “Величину његове туге или среће зна само оно, а ти и ја делимо ову нашу, па кад смо срећни двоструко смо срећни а кад смо тужни и то смо двоструко.” Снажно сам га загрлио. Знао сам да сам напречац одрастао, овде на овој ливади под једним јединим дрветом. Стицајем околности, двоструко брже.