Из нових рукописа српских песника: ЈАСНА МИЛЕНОВИЋ

УДАДБА СИМОНИДЕ

 

Симонидино име
Када је дошло време да се византијска царица Ирина породи,  предложено је да се у току порођаја истовремено пред иконама дванаест апостола запали по једна свећа. Најдуже се одржала свећа пред иконом Светог Петра, чије је првобитно име било Симон, и девојчица је добила име Симонида, јединствено име у византијској традицији.
 
Преговори о удаји
После свих дипломатских преокрета, царски византијски пар је решио да зарад мира ипак жртвује своју једину ћерку. Након доношења одлуке о удаји цар се суочио са противљењем црквених кругова, пре свих, строгог цариградског патријарха Јована XII Козме. Цар Андроник II Палеолог се одлично разумео у реторику, теологију и филозофију, посетио је патријарха у манастиру и придобио га дирљивим говором, у коме је истакао да је неповољни брак склопљен из државних интереса: „Јер цар нема других родитеља, осим закона, и нема друге деце, осим свих Ромеја.“ Као ћеркин мираз, византијски цар је Милутину званично препустио територије које је краљ до тада освојио. Тако су величина и част Византије и њеног цара сачуване, а у стварности вардарска Македонија и северна Албанија су за Византију заувек изгубљене.
 
Краљ Милутин
Милутин је, супротно обичајима, сишао с коња и Симониду дочекао „пре као господарицу, него као супругу“. То открива колики је значај Милутин, већ искусни политичар и ратник, придавао овом браку. Остаће то једини брак који је неки српски владар успео да склопи са ћерком византијског цара.
 
Царица Ирина
Симонидин брак са Милутином изгледа да је највише био од користи њеној мајци Ирини Монфератској, која се и сама удала са једанаест година. Редовно је писала обожаваном зету и слала  му раскошне и богате поклоне.
 
Цариградски патријарх
Патријарха Јована XII Козму је највише бринуло питање Симонидиног правног положаја, будући да, због Милутинових претходних бракова, брак са Симонидом Црква није сматрала канонским. Патријарх је био зилот (ревнитељ), непопустљиви борац за православну веру, поклоник верског покрета у православљу познатог и као истинито православље.
 
Теодор Метохит
Византијски државник, књижевник, филозоф, дипломата. Долазио је пет пута на српски двор како би успешно окончао дипломатске игре и уговорио венчање Милутина и Симниде. О путовањима у Србију сачинио је извештај Посланичко слово. Присуствовао је тајним разговорима између цара Андроника II и патријарха Јована XII, вођеним поводом удаје.
                             
Удовица Евдокија
Цар Андроник је у почетку планирао да Милутину понуди брак са својом сестром Евдокијом, удовицом трапезунтског цара Јована II Великог Комнина (1280—1297), али је Евдокија то одлучно одбила. Тако је, у недостатку других прилика за Милутина, дошло до удадбе Симониде.
Расположење на Милутиновом двору                
Зна се да је на немањићком двору постојала јака опозиција краљевом браку са византијском принцезом. Милутин је бракове склапао пре свега вођен политичким разлозима, што је за то доба била уобичајена пракса. Његови бракови су склапани под неуобичајеним околностима, и саблажњавали савременике. Био је не само четрдесетак година старији од Симониде, већ и четири године од свог будућег таста.
                    
После погреба царице Ирине
Након мајчине сахране Симонида се дуже задржала у родном Константинопољу, све док није стигло српско посланство које је цару запретило ратом уколико ћерку одмах не пошаље назад. Симонида је од заједничког живота с Милутином покушала да побегне у манастир, па се пред Милутиновим људима појавила у монашкој ризи. Запрепашћење и збуњеност пресекао је Симонидин полубрат деспот Константин Палеолог, који јој је стргао монашку одећу, натерао је да обуче световну и, поред њених опирања и суза, је предао српском посланству.

 

 

ЦАРСКА ОДБРАНА

 

Јер цар нема других родитеља,

осим закона, и нема друге деце,

осим свих Ромеја.

 

Андроник II Палеолог
васељенском патријарху
Јовану XII

Часни оци, не будите опхрвани стидом!

Прихватите моју жртву, дату Симонидом.

Цар долази да се брани од оптужби злих,

Јер он нема друге деце, до Ромеја свих.

 

Предадох за жртву  руку јединице,

Да гледа с висине, с фреске Грачанице.

Сведоче ми звезде, Васељена цела –

На жртвеник дадох део свога тела.

 

Заклињем се, ево, пред Симоном Светим,

Заштитником њеним – немојте ме клети,

Пред мудрим главама славних узваница:

Била ми је ћерка. Сада је краљица.

 

Нека брзо расте покрај Милутина,

Ја пољубих зета, ко старијег сина.

Дадох уз њу земље, на име мираза,

Да се спаси светлост ромејског образа

 

Па, сада судите како вам је жеља –

Сем закона ни Цар нема других родитеља!

 

 

СИМОНИДИНИ СТРАХОВИ

 

Рече ми јутрос моја Мајчица

Да ћу се удати и бити краљица.

Да ли то желим? Нису ми жеље

Оставити Цариград и родитеље.

 

Још гледала бих на Златни Рог,

Мајку док грлим, и оца свог.

 

Сви ми се смеше, а поглед крију.

Спремаш се, кажу, за Србију.

Ти си Принцеза највишег рода,

За добро Царства – твоја слобода.

 

Још бих дa моја игра траје,

Да отац, царски, не пристаје…

 

На пут ме спремају – шта бих знала

Са пет година – одвећ сам мала.

Обрисах, кришом, сузу са лица –

Рођена сам да будем краљица.

 

 

МИЛУТИНОВИ РАЗЛОЗИ

 

Ја, Краљ и самодржац, будућег цара предак,

Користим овај тренутак, за Србију тако редак.

Брак са царском ћерком, јединицом ромејске крви –

Мада је још дете, клекнућу пред њу, први!

И сви, један по један, да се покоре потом,

Цела краљевска свита – пред детињом лепотом.

 

Сувладарска доноси права – крв њена плава!

Наређујем: од данас да се то дете обожава!

 

Кад напуни дванаесту, краљица постаће жена.

Тако обећах. А много је времена…

Штета што Царица-мајка већ има свога Цара,

Радије бих се са њом играо царских игара.

 

 

 

ОПСЕСИЈЕ ЦАРИЦЕ МАЈКЕ

 

Ах, шта стари патријарх труби,

Ја знам: била би штета

Да царство шансу изгуби

За тако моћног зета!

Симонида биће краљица,

У име тога чина,

Не постоји за мене граница –

Загрлићу Милутина!

Вредно је толике власти,

А Царство неће да страда –

Симонида ће порасти,

И ја сам се удала млада.

Живот је само један,

Милутин моћан владар,

Моје ћерке је вредан,

Да звезду јој скине кадар!

Зет је у пуној снази,

Ко каже да је стар?

Драгуљи, злато, сјајни образи…

(Што није Он уз мене, Цар?)

Ктитор је манастира,

Ризнице су му пуне –

Ромејска порфира

Поред краљевске круне!

И још година која,

Дете ће да ојача,

А ми без неспокоја

Од зетовог огња и мача!

Зар има прилике боље,

И моћнијег владара?

Драге му дајемо воље

Руку јединице Цара!

Када се опстанак мери,

Кад свака опасност вреба,

За залог рука кћери –

Мир Ромејима треба…

 

Судбе су сузама ткане,

Сви што ме куде нек виде:

Нашу границу бране

Пољупци Симониде.

 

 

ПАТРИЈАРХ НЕ ПОПУШТА

 

Ја, Патријарх, мудри старац,

Непопустљиви зилота,

Не спорим: краљ-мушкарац

Власник је Њеног живота.

Ипак, питања нека

Муче ме много више:

Да ли ће краљ да чека

Да дете девојком дише?

Занима ме, такође,

Његово имовно стање:

Из царства када дође,

Да л’ јој је краљевство мање?

Да ли ће реч да гази

Њен муж набусити?

Да ли је тај брак на снази,

И да ли ће заувек бити?

Док се не разјасни ствар,

Не одступам од тога:

Нека се изјасни Цар,

И закуне у Бога!

 

 

НЕСАНИЦЕ ТЕОДОРА МЕТОХИТА

(царског преговарача)

 

Царско зрно бисерово

У краљеву круну.

И детињство дететово

За ризницу пуну.

 

Удова га неће.

Краљ би у рат хтео.

Девојчица слеће

У длан остарео.

 

Договор у току.

Нема места стиду:

Са сузом у оку

Дасмо Симониду.

 

 

ДВОРЈАНИ ШАПУЋУ

 

Шапат је шумом и дољом:

Почуј, небо и свете,

Краљ је својом вољом

Венчао царско дете!

 

Широм Србије јекну

Младенкино име.

Краљ сјаха с коња, и клекну,

И цела свита с њиме.

 

За моћног Милутина,

У златном кавезу птица,

Без кћери му и сина –

Заувек девојчица.

 

Тужна, са висока,

Са грачаничког зида,

Детиње, без оба ока,

Гледа нас Симонида…

 

 

КРАЉЕВСКА СУПРУГА

 

Са бисерјем у паперјастој коси

Под круном питања – без одговора

Дете поносно судбину носи

Оног што бива, и бити мора.

 

Без Цара-оца, без заштите,

Без Цариграда, без Босфора,

Пољупци је златни  ките

Оног што бива, и бити мора.

 

У поглед жудни окована

И окована у мрежу бора –

Кавез од златног филиграна

Оног што бива, и бити мора.

 

 

БРАТ НА ВЕТРОМЕТИНИ

 

Видевши сестру своју

Преобучену у ризу

Као у љутом боју

Мач Милутинов осетих близу…

Задрхташе дворјани,

И задрхта моја рука:

Док Симонида се брани

Цепам јој ризу, до струка…

Узалуд преклињање:

Донесите хаљине боље,

Поправићемо стање

Господареве воље!

 

Нестрпљив, Милутин чека,

Морамо бити на броју,

Узалуд суза река –

Краљ жели краљицу своју.

 

 

ФРЕСКА У ГРАЧАНИЦИ

 

Моје очи, да би не гледале,

Са краљевски плавога зида:

Океан суза сте исплакале,

Уместо туђега стида.

 

Нераскидиве решетке

Мога кавеза златног

Прозивају ми претке

Док љуљам вечности клатно.

 

Ако прах мог ока преостане

За лек – није грехота.

Моје су очи ископане

Још пре мога живота.

 

Тек безока сам видела

Што никад се не сазна,

Уместо других се стидела

И би ми пурпур казна.

 

Краљица, без иког свог,

Шта снује у неснима?

Не дао никоме Бог

Да прогледа мојим очима…