Из нових рукописа српских пјесника: РАНКО РИСОЈЕВИЋ

 

ПАВЛЕ У АУТОБУСУ

Патријарх српски, Павле,

волио градски ауто.

Кад год је могао, било гдје,

најчешће по Београду,

мој плешке ситним кораком,

возио се градским аутобусом.

Обично сам, сједио је прошорио прозор,

гледа и слушао људе и гласове,

гледа и слушао људе попут себе.

У самој Патријаршији, да се не гледа,

ког тога су га преторијевали –

е да је то непотребно.

Како би то било

кад смо могли свима

поступали попут вас, светости?!

Не размишљам о вама, преведени,

ни на твоје монашство,

не на пук загог сам сам

наречен у ово што јесам.

Још један, да владина, рече: \ т

Прошла су и времена

када је чак и пастир треја стадо,

да то раде ученици.

А шта рече Павле, не знам,

само се може само речи, потихо,

да чује само онај што истиче мисли:

Једана је пастир који трећа стадо, \ т

другче се то ради,

а богами и каже.

ОНАЈ ПИСАЦ

На шалтеру, било којем, код лаборанта,

што бит игра за вас ми крв води,

на помеј мои име, извјесни .удски

одраз у очима онога тамо, и речи:

А ви сте онај писац, враа ме у стварности

чаше у ком сам сам се скушио,

од рођне думаче,

спањене куће, нестали родитељи.

Ма како тихо урезио, маскирао се,

подешавање лица пред очима,

остао сам угао, у прашину и маглу,

с оне стране непреказне рикее.

Тамо негдје било је светлеће, \ т

макар толико да се види мост,

Јегов почетак и крај, куле стражаре,

граничари и цариници, описани

у светој кухињи.

Онај писац пролазио је више пут,

одлазио и варао се, нигдјоји,

нигдје чекан, зван и пожећан.

Ако би помислио, саквам површно,

да би ти мого бит истински дом,

будио би га крекет жаба, змијски псих,

репетирање пишања, треће ноже.

Онај писац, ниједан овај, никакав наш –

сада може ићи, ако пристесне вену,

уместо на рути, хематом, тај печат

овдашњи мајстор остао у души

другима невидљив, само теби знан.

КО САМ .А

Не знаш, не знам. Само се питам.

Свака седам дана, свадји седам година.

Сједени тако, на облак, само мен видим.

Вазда ваннатада времена, лишен пролазности.

Све стои, седам ништа не значи, само игра.

Некада зидови, санце, гласови, љубав.

Име висихих наокола, једно записано.

Нема ту радознало, ни ричићи, само мисао.

Видава, облака, себи довольна, опуштена.

Нема очију, прегледаних, очајних, спортских.

Вајда облаци, непрозирни, близи и далеки.

Тако самотан, не знаш, не знам, заувијек.

УБИТИ

Е, ту смо. То је глагол.

Сасвим јаасан, али џудски.

Нема више таквих, коначних.

Кад се он покренуо, све заслужују.

Исус је обавезао да се не убија.

За остале светитеће не знам.

Ћима ово што пишем није важно.

Тешко је све обухватити,

још теже задовољити.

За то не чини.

Нешто што није влоно

да и други виде у овоме.

Али, за њих глагол у наслову

нема истог смиса.

Они смутајују да је то

ссвим скидудски,

Чак и без дубљег оправдања.

Зашто си то урадио?

Шта те брига!

Иако си хришљанин?

Не знам шта сам

и није ми важно.

Иако је Исус рецио

да не убијаш?

Заболи ме

шта је неко рекао.

Ода би требало …

да ти мене убијеш,

реци слободно.

Не, ниси погоди,

да и само другачији,

макар ја био судија,

макар ја био патријарх,

макар ја био сисао,

без тина, без речи,

ко зна гдје забрављан.

ПРОСЈАК ПРЕД ЦРКВОМ

Ако га и ниси ту поставио,

Ако твоје око изненада није свители,

Ако се мој долазак и не очекује –

Све је савсим јасно и одлучено.

У некој се тачки све спава,

Оддале године пристигло, самотно,

Као што је и он који чека,

Огогуо већ на ријетке –

Очима већ тражи свету слику.

Колико му времена остаје,

Крај врата кроза није прошао?

Само ту, гдје спој, може бит –

Тако је одлучено од првог часа

Говор о животу меу нама,

Видио сам то и запамтио,

Мада се тада још ништа није радио,

Паметање ме је служило,

Стизале су ричићи, наивије слике.

Могао бих да га замијенимо,

Али немам те милости,

Моје је да уђем у светло

Сачувано, младо, исписано

На лики пред Мајком.

А она само да гледа,

Скинутог с крста,

Не види просјака,

Што број кишне капи.

ДЕБЕЛО СРЦЕ

Све више превлаћујући, Господа, посвуда баш.

Свијет су изигледи између себе, свајки дио.

Зашто говорим сад у сликама стали, који знаш

Од времена кад је он радио?

Ништа није остало, не видим и не знам за то,

Шта би обећано било, само, убогом псалми,

Ако опиши вино, знано, давно прозвано зло

Чи си отац може ипак Ти, а Мефист весла мати.

Како да останем уз тебе, док све им додијели?

За мене и нема мене, јаја ножеви и крв

Натапа Еден из ког истржане и мене и браћу

Биједни од рођења, што су само тебе хтјели.

Све што добије, са великом трпеже је стр

Ову свиту и смрт за децу, мајку и љубав.