Датум објављивања: 05.06.2020

Илија Шаула: УМОРНА ПРИЧА

 

У мом крају, тамо гдје сам се родио и одрастао, бабе су говориле да ће онај у кога се пруже два прста, или „рози“, како су оне то звале, добити лутрију, или ће га гром ударити. И тако земља бијелих вукова сагори од громова.

Ово је прича из једне сасвим друге “вуколедине”, због које ће је можда чак неко и прочитати. Писана је дан уочи колективне обневиђености једног народа пред остварење хиљадугодишњег сна.

У посљедње вријеме, ноћи долазе из предијела очију. Као да је дан уморан и почиње да се сакрива иза огромне завјесе гдје ће се превалити и опружити на сасвим пригодно мјесто, са удобним јастуком под главом. Рекао бих да бјелоочница почиње тамнити са доње стране. То је тако мала количина тамнила, као да је овлаш пријеђе сјенило за лице. Та тамица умири прошлост, не да јој да се помјера према сјећањима. Блажи и кроти пут ноћи. Ноћ неће да путује без капе. Навикла! Не осврће се на свјетли дио дана, изгубљен у мрежници ока, јер помрчина не прашта као ни кошаркаш кад се с лоптом нађе сам под кошем. Капа чува сјећања, снове изводи из магле и грије их у чаршавима од бијелог сатена.

Жмири се док се гледа, види се оно што се не види, пребира се кап по кап свјетлости и пушта на дно мора, гдје се рађају немани. Да ли неман може бити лијепа, добра и крилата? Може! У сну све може. Важно је колико пристигне у крвоток слободних радикала, који  нас онда забављају  системом обмањивања. 

Одсуство свјетлости указује на оштећен вид. Потреба да се носе наочаре може да буде и одсуство љубави у односу на поглед. У оку посматрача не смије да се задржава тама, само свјетло. Тај трен кад се ухвати сна, свјетлост је опет ту! 

Ноћ кад се плакало у сну. Тама. Било је љето деведесет пете. Била је Динара и облак у чијем се срцу простирао врх те планине, а у њеном подножју текле су сузе, ријека суза, а нас милон, можда пет! Сви плачемо! Капају сузе, док немани само искачу, сикћу и  скачу, па вриште, сијеку, ломе, сатиру. Од гувна праве бојиште, затиру пландиште, скрнаве спомениште. Душа свјетлост иште, да би спасла Божје клијалиште. Разрушисте станиште, о, немани, црно вам се пише!

Сломио сам трубу. Кроз њен мрак цурила је нека рупа, а кад ми је доцурила до очију, мрак неста! Сунце високо над Динаром броји. Нема оваца, нема ни пастира, ни намјесника манастира. Звоно се разбило, камен се примирио, хоће умријети, мисли, дошао му вакат. Кажу неки небески вртлари да су видјели кацу киселог купуса како трчи за кравом, претећи јој да ће је замотати у сарму. Видјели винску бачву како окопава виноград. Свињу која лети изнад кровова и гледа таван гдје би се сушила, а видјели су и суво сијено како оштри косу и два дебела сањара како перу рубине у ковачевом вигњу и разастиру их по паучини разапетој између успомена.

Кад се ћутило усади под јабучицом, немани се почну расипати. Расту им крила са црним перјем и постају Хадове кокоши. Одрастају без пијетлова, а ако би успјеле да побјегну од Хадова мача, појављивале би се у највећим морским дубинама и покушале испливати кроз таму угњеждену у доњем предјелу бјелоочнице. Безуспјешно, јер у дубини њиховог сна не буди се свје(тло)ст!

Кад ће сванути?