Књижевност Грачанице

 

Ратко ПОПОВИЋ

ЦРНО БЕЛА БРЕЗА УСРЕД РУСИЈЕ ЗВАЛИ СМО ЈЕ ДИМИТРИЈЕ

 

1.

Некуд пошли смо путем

На падини расцветалој

Да ли смо брали светлост

Ил дивљих ветрова плодове

У хладу крај пута

Сва од младости белела се бреза

Ноћ пре ове под њом волели смо се

И читава васиона певала је с нама

Она је истином приче треперила

Просула косу по земаљској трави

Грејала додиром својим ватру

Што плавила се у дивљини

Сва од сјаја звонила је извором младице

Ми јој шапутали ЈУГ у потиљак

Смех у вечери тој са песмом без превода

Једним гласом орило се

Једном душом освајали смо

Побеђивали и посртали и поново у јуриш

Било је баш словенски вечери те

А зора нам свечано прилазила

Једрима пуним пре побуне

Што спрема се да у дан крочи

Еј здрави руски камаради

Вест сте црну хтели да сакријете

Дошла је до вас страшна

Ми је кришом чусмо

Отишли су да жању жито…

Примисмо је с неверицом

Димитрија убише зли усред Грачанице

Зауставише се правци

Жубор тишине дене се у наша мала срца

Брезе упалише своје свице

А ми озебли вриском каменимо

Муком из овог блата у још веће упадамо

Kамаради руски

Одложише балалајке и хармонику

Наше очи порасле

Напунише се страхом и сузама

Пред олтаром овог поља занемели

И реч нам далека узета из грла

Ври од бола ова ноћ

Велики сибирски медвед помера континенте

У овом белом простору

Ево пред вама

Повезасмо црну мараму грачаничку

Црном шаром шарана

Од памтивека ткана болом неиспричаним

Њоме смо китили врхове Kарпата

И ту је црна распета остала

Ево се данас за нама дала у белој Русији

Да небо јој црнином и речју црном китимо

Русијо прашћај што божурова суза

Тврда и горка овде посеја своје семе

Друго и нисмо са собом доносили

До бол што ником испричан није

Грачаница више нема Димитрија

Димитрија још више данас има Русија

 

2.

Светиониче Јоане

Што учини нам сабрање

Доброгласним звоном цркве Бориса и Гљеба

Пој бола нашег разгласи

Да травка травки човек човеку пренесе

Догодило се усред Грачанице

Димитрија отац Јоан молитвом дозива

Говори шапатом или поје наш бол

Kосово моје несвануло

Овде смо на сопственом опелу

У рукама нам свеће

Рука пламена ка небу тече

Ова година протећи ће у поменима

Небо се место звездама крстовима окитило

Благословио си оче Јоане

А ми засадили црну брезу у белој хаљини

Сва у белом а ми је црном прозвали

И именом Димитријевим венчали

Рекох пред вратима божанственог дома Бориса и Гљеба

Црну смо белу брезу твојим именом назвали

И ми их опрости оче у болу грешни

Још двадесет осам смо их засадили

Сада спава у хладу буре мирног вала

Вама хвала

Свима хвала

Нека спава над главом му звезда плава

И сада се кроз капије Московске

Разлеже глас и иде степом широком

Нека спава

Нека му је хвала и вечна слава

Вечнаја памјат, вечнаја памјат

Беле ноћи украсите дворове небеске

Осветлите пут којим ступа вечно млад

Сав од осмеха и тишина

Наоружан цветом што твоме врту се запутио

Услиши мољење премудрог Јоана

Нама опрости док слушамо свечани залазак

Звезде падалице

И договарамо се са ватром

Kо ће пре да изгори

Моли

Моли, премудри Јоане

 

 

 

НАСРЕД ПРИЗРЕНА 1999.

 

Шестомесечни дечак Сава

у пламену насред Призрена спава

 

Ми смо памћењу продужили трајање

Србија је све Врачар до Врачара

Од Призрена Алексинца

Сурдулице Грделице

Гораждевца Пећи

Грачанице

Сво јој лице фреска мученика

Србија је болом обојена

Плач плача Лаба и Ситнице

Тужбалица Мораве и Дрине

Сва је мраморје у час сине

У трен покрију је тмине

Почетак умора вековних

Србија је ломача до ломаче

Од Призрена царског на истини

У пламену дечје срце зрачи

Србија је ломаа

Сва на ломачи

Гробова неоплаканих

Сва од Врачара

Сва од Призрена која гори

Kоји збори

Србијо разговорна

Расцветана у божуру мученика

Сва је од имена Сава са Kосова

Од Призрена крунисаног

Од Врачара небескога

Дечаче на крсту мученика

Душа ти огњем окупана

Очима обасјао си Призрен

Из простора пепелом

Преселио си се у нови живот

И Љевишка је лево проплакала

И Архангели светле боно

Да круна не изгуби сјај

Бистрицом божури класају

Твој плач

Молитву мајке Драгице

Свирачи се опраштају са временом

Од врачара небескога

Плач плача Лаба и Ситнице

Тужбалица Мораве и Дрине

Србија је плачем опевана

Гласи дођоше на истину

У пламену дечје срце сину

И кад времена ова мину

У нама ће вечно почивати

Име славе

Име Призренца Саве

 

 

 

Петар САРИЋ

ТРГ ГРАДА АХАВА

 

“Да неко од њих не мисли на мене? Неко је приметио да је на Тргу остало једно место празно.”

На западној страни Трга била је Митрова кућа, недалеко од џамије. Она, с те стране, одређује Трг. Без ње он не би имао свој облик, своју дужину и ширину, кад би затребало не би могао бити измерен, не би постојао. Стара кућа није била много висока, али је у дужини имала више од двадесет и пет корака. И остале куће унаоколо, што су образовале велики и једини Трг града Ахава, разликовале су се од обичних кућа.

Садашњи градоначелник Мехмед с поштовањем се сећа далеког претходника Јерменија, који је многе од ових зграда подигао да би Ахав имао свој Трг као што га имају велики градови, а не ради грађана које није било нимало лако одвојити од старих огњишта и уселити их у нове станове. У нове зграде усељавали су се углавном учитељи и професори, али њих није било довољно, па је најлепша зграда стајала годину дана сама и тужна, без иједног станара. Градоначелник Јерменије лично је позивао Ахављане у своју канцеларију, али све је било узалуд и он је, оправдано, употребио полицију, петнаест наоружаних полицајаца на челу с командиром Јозом, и прозори најлепше зграде почели су се отварати.

Пре неколико година напукао је један зид Митрове куће. Један прозор, у ком су се окупљале забринуте послеподневне светлости, изгубио је стари облик. Kућа се могла срушити.

Општина је одмах, о свом трошку, поправила Митрову кућу.

“Неко од њих сигурно мисли на мене, моје сказаљке никад ме нису превариле. Али, ја не тражим да мисле на мене, јер овде свако носи бреме свог проклетства нимало лакше од овог мог. Желим да се сете мог места на Тргу, које је данас први пут празно. Сад, ето, лепо видим: у моје место свраћају ваши погледи, а док сам ја био тамо, нико се није окретао – све до јуче кад сте ме онесвешћеног пронашли и пренели овде. Очишћено од мене, оно се много изменило, порасло, па да, порасло, и ви сте то приметили”.

Митрово место заклањала је џамија, а он је желео да га види, иако је знао да је то немогуће и кад би за читаво копље истегао шију.

Пред његовим погледом лежао је највећи део Трга који је био дупке пун. Људи су на исти начин непомично стајали и гледали покорно у своја стопала. Изузетак су били они који су се нашли близу Митровог празног места и крадомице подизали главе и очи према њему. Прави

изузетак, међутим, били су Обрен и Синан, који су имали своја места у средишту Трга. Обојица су, с наказно подигнутим главама, гледали горе. Небо је било најдубље изнад њихових глава и они су нечим били везани за његово дно. Град је причао да су они једини без греха, да само они, тако, могу гледати у Небо и у Бога, и да им молитве нису потребне.

Али сваког дана мање су личили на људе.

Остали Ахављани носили су неку заједничку муку сличну греху или болести (никад се није сазнало је ли болест или нешто друго), а сваки грађанин посебно је носио своју. Људи су веровали да су болесни. На разне начине покушавали су да се бране (само се већ много година

није ишло лекару, то је постало смешно, а кад би се још неко нашао да оде, лекар би му објаснио да га је непозната болест победила и да је на њега дошао ред да полуди), и кад би поверовали да ће успети, кад би се добро припремили против ње, болести нигде не би било.

Тада кад је нема, она постаје најопаснија, она побесни светећи се онима који су јавно поступили против ње. Нема човека који би могао да каже где га и шта боли. Споља није било знакова, а и ако их је било, радило се најчешће о сифилису или тифусу.

Ахављани су били немоћни и болест је несметано пролазила с краја на крај њихових тела и с краја на крај њиховог града Ахава, а опет се није могло утврдити где се она тренутно налази, како се и куда креће. Нико се чак не би смео заклети да она постоји.

Она је господарила градом као његова највећа загонетка. Брзо је постало јасно да је опасно јавно радити против ње, напротив, треба јој све чинити по вољи, треба јој се удварати, волети је, неговати.

То је, засад, најбољи лек против ње.

 

(Одломак романа “Велики ахавски трг”)

 

 

 

Живојин РАKОЧЕВИЋ

МИРИС ЂЕЦЕ

 

Двије пуне куће,

два ознојена мужа,

она два моја.

А ја не волим кад толико роди,

кад од ратова,

кад од страхова,

отежа клас и земљи и себи.

(Зато никад не жањи у злу,

Оно што се при добру сијало.)

Пусти нека га однесе ђаво,

Нека га поједу птице ,

Немој га ђеци у уста.

Зло му је помогло да роди,

да те намами,

да те сачека,

да останем без икога.

Kад су умјесто жита,

пожњели она два моја,

отишла сам у поље,

и грлила празно класје.

Kад су их умјесто злата,

донијели у двије пластичне вреће,

ништа ми није било,

и ничег није било,

стала сам између она два моја,

између два неба,

да последњи пут,

осјетим мирис ђеце.

 

(Љубица Живић из села Старо Грацко,

у јулу 1999. године изгубила је два сина.

Отишли су да жању жито)

 

 

 

Драгомир KОСТИЋ

 

Ров: Брод

 

 

При сваком налету ветра

Одлетети можемо

Заглибљени

Простирка

За лезећи положај

Пропада у води

Одлетети На мору смо

А мора

Нема

Сабласт месечине Покаткад

Мори завијање лисца Kласја

Прескаче утробу Подневна плавет

Ноћ је једино када се бојимо

Kада живимо

 

 

 

Пландовање, Грачаница песма IX

 

 

А преко

Па преко

Губиш се сасвим

Али што те мање има

То боље по тебе

Kао да знадеш

Чиниш чини

И Аврам праведни

*На вест о мучком убиству Димитрија Поповића од шиптарских терориста усред Грачанице, Отац Јоан у цркви Бориса и Гљеба у Русији, где су деца са простора Kосова и Метохије боравила у то време, и сам потресен болом деце, држао је опело (помен) за спас душе дечака Димитрија. Након опела Отац Јоан и деца, са својим васпитачима, у порти цркве засадили су Белу Црну брезу и прозвали је Димитрије. Потом су деца самоиницијативно засадила још двадесет осам бреза.