Датум објављивања: 21.04.2020

Марија Бјелица: Војвођанска кантанта

 

о књизи Мића Савановића Панонска звона, Прометеј, Нови Сад, 2019.

Нова књига Мића Савановића Панонска звона изашла је прошле године као последња књига у едицији Драшко и пријатељи. Као што знамо, утемељивач ове библиотеке, фигура каква се ретко среће, Драшко Ређеп је преминуо, а у Панонским звонима налази се његова лабудова рецензија Панонија, налик на утопију, али и на изгубљени рај, у којој се еминентни критичар осврће на Војводину, колевку хлеба и разума, по речима Бошка Петрова, панонски масив и све што он представља.

Као што је Ређеп подвукао, а писац нагласио у наслову, нови Савановићев руковет стихова посвећен је Панонији – тепсији хлеба, духа, вере, културе, слоге и животне радости, а наслов књиге реферише на близак топоним, обрисе предела које радо гледамо.

Други део насловне синтагме односи се на важан елеменат Војводине – звона која опомињу. У овој књизи она звоне на сав глас, са звоника се види цела Панонија, а испод вибрасте/оклагије/ничу речи/с устима/пуним ћутања, записаће песник у песми по којој је књига добила име.

Савановић Војводину и све што она јесте, уписује у своја стихотворенија. Она је Дунав, шајка на средини реке, бескрајна равница, Балашевићеви стихови, мирис штрудле и резанаца с маком, сунчани цветови покрај друма.

Песма се отима из груди док се посматрају војвођанска свитања, та иста песма чује се на свадбама, шапуће на великој реци на којој време престаје да постоји.

Растао сам поред Дунава и Дунаве моје море само су неке од песама које би биле савршена музичка подлога за Панонска звона, лирску слагалицу, како је казано у рецензији.

Панонска звона састоје се од пет циклуса: Испод вибрасте оклагије, Цветање Тисе, Певају поља панонска, Дунав пред Фрушком гором, С друге стране себе (одласци и повратци),  док су неке од песама: Панонско блато, Цветање Тисе, Панонска крмача, Олуј витла равницом.

Тема је прастара. Човек пева о завичају који види на милион различитих начина. Мићо Савновић у заносу исписује стихове о Војводини, Новом Саду, симболима и деловима њега, Фрушкогорским манастирима, док нас суптилно подсећа на своју пређашњу збирку Љубичасто која нас је освојила на прво читање.

Мотиви који се јављају јесу мотив панонског простора, вере, мотив љубави, језика и културног памћења. Стил певаније је препознатљив: топао, нежан, загледан, тихујући, а писање је одмерено, промишљено, исказано слободним стихом. Кључне речи књиге су: Панонија, равница, салаш, Дунав.

Циклус који у најужем смислу продире у срж мисли о Војводини је Дунав пред Фрушком гором и у њему су опеване пулсирајуће тачке наше равнице, по којима је песник ходочастио. Кишило је над Хоповом, слушане су чтеније у Ремети, бдело се и будило у Фрушкој гори, причешћивало у Крушедолу.

Неколико песама из збирке су на средњовековну као на пример Велико риданије где песник проговара гласом Непознатог Крушедолца, затим Вена времена (Фрушкогорски молебан). Уочавамо да Савановић има у виду и овај конгломерат наше књижевности, означен терминима литургијска или духовна поезија чије смо обрисе наследили из српсковизантијске традиције.

Како је навео Ређеп, ако мене питате, и ако то кога занима ова књига проговара о Војводини виђеној кроз песничке очи. Призоре које Мићо Савановић смешта у верзе видимо и ми: пред нама се простире равница са разгледница, љубичасто небо, непрегледно поље сунцокрета. Баш због овога смештамо га међу војвођанске песнике попут Душана Матића, Мирослава Атића, Вељка Петровића. Нажалост, критичар који је видео у душу ову књигу више није међу нама. Слава му. Но, без обзира на све, панонска звона не престају да звоне…