Датум објављивања: 10.09.2020

Марија Бјелица: ДРУШТВЕНО АНГАЖОВАНА ПОЕЗИЈА ГОРАНА ЂОРЂЕВИЋА

 

(Горан Ђорђевић, Изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 2019)

 

Горан Ђорђевић се безмало четрдесет година бави поезијом, почев од објављивања прве збирке Почетак недеље (1984) па све до последње књиге Изабране песме (2019). Иза себе има објављених тринаест збирки поезије, укључујући и изборе из песништва. Поезија му је превођена на словачки, румунски, италијански, енглески, бенгалски, кинески, грчки, руски и друге светске језике.

Књига о којој пишем зове се једноставно Изабране песме. Она представља избор из целокупног песништава Горана Ђорђевића, а када је читамо, постаје јасно да нам предочава најбоље песме из опуса овог смедеревског песника.

Збирка се састоји од шест циклуса: ,,Почетак недеље’’, ,,Расута земља’’, ,,Сентандреја’’, ,,Мете на грудима’’, ,,Додирнути тишину’’, ,,Некада беше путовање’’. Поговор је написала Даница Андрејевић. Она добро примећује да песник прави ,,сталну синергију између прошлости и будућности, доносећи нови лирски поредак те традиције на основу песничке интуиције.’’

Дужну пажњу треба посветити песми која отвара књигу, песма која је кумовала називу Ћорђевићеве прве збирке Почетак недеље.

Најтеже ми је понедељком ујутру

Када се пробудим из шума

Из потока брзих, из детињства

Сланик, комад хлеба, чаша вина (…)

Најтеже ми је понедељком ујутру

Отац је јесењег понедељка

Отишао из света у поезију

Подциклусом Време путовања започиње лирски путопис, а песник исцртава прве тачке српске културе које је помиловао стиховима: Крушедол, Стражилово, Хопово. Настављајући у истом маниру, касније читаву збирку, а у овој књизи поглавље, посвећује најсевернијој тачки српке културе  – Сентандреји. Попут Дејана Медаковића, Горан Ђорђевић маркира важна чворишта нашег постојања. То је Зејтинлик, српско гробље крај Солуна, Темшвар, Белобрешка, Гацко, а унутар Србије: Тумане, Метохију, Призрен, Алексинац, Грделицу…

На том пропутовању, песник није заборавио родни крај, па је тако збирку и поглавље у изабраним песмама посветио Смедереву, граду из снова несталих народа, са истоименим циклусом састављеним од седам песама.

,,Ово је град мојих првих корака и пораза’’, записаће песник, град коме се враћа из својих снова, у коме жели да буде предак.

Од циклуса ,,Мете на грудима’’ почиње песникова ангажована поезија у ужем смислу. Овај циклус је настао као реакција на НАТО агресију 1999. године над српским народом. Инспирисан је и именован по иницијативи културних делатника, који су широм света, у знак протеста имали нацртане мете на себи. Како истиче песник: ,,Уважавајући све елементе савремене естетике, аутор ових стихова тврди да поезија не сме да остане нема за велика страдања света и очигледне неправде’’, што његову поезију сврстава у друштвено – ангажовану, социјалну. Свој доживљај парадоксално назване операције ,,Милосрдни анђео’’ како ће и насловити једну песму, аутор ће провући кроз стихове, у којима јасно ставља до знања колико је то погрешно и шта бомбардовање чини његовом народу, шта ради њему:

Сањам непрестано тај звук

Завијања, дробљења, рушења,

Зора понора.

Рефлекси патње о којој је писао присутни су и у наредном циклусу ,,Додирнути тишину’’, али је тема проширена и на Косово, једно од места на којем је у двадесетом веку највише страдао српски народ. О једном таквом немилом догађају говори песма ,,Крематоријумчић.’’

Песник ставља наслов у деминутиву јер жели да иронијски проговори о Клечки, месту на ком је спаљено преко сто особа од стране ,,ослободиоца Косова’’ 1998. и 1999. године.

Ђорђевић се осврће и на проблеме који још нису решени: попут доказане трговине органима за време рата на Косову, указује на неправично суђење у Хагу, дискутује са читаоцем о политици Албаније.

На крају, узимајући у обзир целу збирку ,,Изабране песаме’’ Горана Ђорђевића, можемо закључити да је реч о брижљивом избору приређивача, који је замислио, а у томе и успео, да приближи и представи најрепрезентативније песме овог смедеревског песника.

Промишљајући о поезији, рећи ћемо да је у питању поезија зрелог песника чије су теме историја и култура српског народа, градови и објекти од значаја, знамените личности, догађаји који су оставили трагове, укратко: наша прошлост и садашњост.

Песме су писане у слободном стиху, мисао је артикулисана на прави, разумљив начин, са приметном иронијом, онеобичавањем језика, плодоносним метафорама.

Ове песме су друштвено ангажоване, животне, и то је оно што је ауторка овог приказа истакла као другачије. Не постоји разлог због чега би поезија била одвојена од живота, због чега не би требало да буде друштвено ангажована.

На крају, да закључимо. ,,Изабране песме’’ Горана Ђорђевића дају нам добар увид у стваралаштво овог српског песника, покрећу теме које се тичу свих нас, проблематизују нашу стварност, отварају старе ране, проблеме које чекају да се реше, упозоравају и поучавају.

Топла препорука.

 

 

Горан Ђорђевић: ПРЕПОЗНАЈЕМ ПРИЈАТЕЉЕ, РОЂАКЕ

Foto:Nenad Zivanovic

 

   ПОЧЕТАК НЕДЕЉЕ

 

   Најтеже ми је понедељком ујутру

 

   када се пробудим из шума

   из потока брзих из детињства

   сланик, комад хлеба, чаша вина

 

Сва страдања беху прошла

oсмех на лицу, руковање стрелаца

 

Трагови зла у магли

шуме за дисање сасвим нежне

сасвим привлачне

 

Отац седи за столом

исписује петопрста слова

тумачи зодијаке

Најтеже ми је понедељком ујутру

 

Отац је јесењег понедељка

отишао из света у поезију

 

О, хладно је, О, скрбно је, О, бедно је

понедељком ујутру

 

Облачим свечано одело

очекујем зле вести

 

 

КРУШЕДОЛ

 

Долазим и ћутим. Завирим

Светлост се креће по зидовима

осветљава ликове

 

Препознајем пријатеље

рођаке, брижну мајку

 

Ослепели деспот

са синовима

 

Последњи крик

над завичајним

кулама

 

Позно је доба дана

Лица су златна

и вино питко

 

 

ПРАВОСЛАВНИ ГРОБОВИ

 

Ноћима и данима је

Милосрдни анђео

Паклено дробио православно

Гробље у Приштини

 

У урвинама земље

Бетона, цигли, гвожђа

Делова крстача и костију

 

Изронио је део полупаног

Споменика или

Надгробне плоче

На коме пише

…ОВДЕ ПОЧИВА БОГ…

 

 

МЕТЕ НА ГРУДИМА[1]*

 

Старци и старице

с папирним метама

на грудима

 

играју коло, певају

на путу и мосту не посустају

 

Чему то, питају их

дописници неке стране

телевизије у чуду.

 

Бранимо децу

од ових невидљивих лудака – убица

да нам деца од страха

сасвим не полуде.

 

 

КРЕМАТОРИЈУМЧИЋ[2]*

 

У месту Клечка на Косову

у старим пећима за креч

спаљивали су штедро

убијене поштаре, шумаре,

пастире, дечаке и старце,

Србе и понеког Рома

припадници УЧК

(сви ослобођени у Хагу

пред трибуналом за ратне злочине).

Преливали их мртве бензином

и полагали на суву буковину,

потом облепљивали пећ блатом.

Дим се дизао високо и ношен ветром

допирао чак до Аушвица, Дахауа,

Маутхаузена…

 

____________

[1]* У току НАТО агресије на Србију на хиљаде грађана се свакодневно окупљало на трговима, мостовима, путевима, организовало протестне скупове и програме. Придруживали су им се песници, глумци, музичари, сликари, мађионичари, многобројни пријатељи из свих крајева планете. Носили су мете на грудима, што је прерасло у симбол отпора НАТО агресији широм света. Настајао је посебан облик „Target“ култура.
[2]* У Клечки, када су је ослободили припадници војске СР Југославије, пронађени су угљенисани остаци костију преко сто особа различитих полова и старости, спаљених у другој половини 1998. и првој половини 1999. године. Починиоци никад нису пронађени.