Датум објављивања: 11.10.2021

Марија Митрованов Милојевић: Понекад управо деца дају адекватнија значења

 

О књизи Јелене Тасић: „Зовем се Вера“, изд. Талија 2021.

 

Добро лажем. Слагала сам тату да је мама појела белу чоколаду.[…]Тата много воли белу чоколаду. Воли је више него црну. […]Не љути се тата на мене кад је поједем.  Али ми је било безвезе што сам је појела. Знам да је дуго радио и да је дошао уморан и како онда да му кажем да сам појела белу чоколаду. Kаква бих ја то Вера била?! Зато сам лепо рекла да ју је појела мама… И вас сам слагала. Вера нема маму…

„Зовем се Вера“ ауторке Јелене Тасић

 

Ја сам од оних који у свету књиге и филма никад неће да одрасту. Моји омиљени филмови су анимирани филмови, а омиљене књиге су ми квалитетно урађене дечије књиге – које ме наводе да се замислим над оним што је, само наизглед, дечије. Баш као и девојчица Вера из књиге коју ћу вам данас представити, стално сам у потрази за озбиљним темама у неозбиљном свету. Или, можда, у потрази за неозбиљним темама у озбиљном свету? Мало је таквих штива. Обично се иде у крајности. Тако ме је и Јелена озбиљно бацила у скепсу када је рекла да је написала књигу за оне од 5 до 95 година – ма важи! Kако која Јелена? Јелена Тасић, моја колегиница са Филозофије која је поприлично процуњала по свету маркетинга, предузетништва, креативности, мајчинства, другарства, али је у души остала једно веома озбиљно и дубокоумно, а надасве радознало дете.

И тако, једног јутра, буди мене телефон. Поштар је на вратима, стигла ми је пошиљка. Отпакујем, а у пакету књига са корицама које ме подсећају на дечије снове. Месец, облаци, звезде, небо… А на небу крупно исписано: „Зовем се Вера“. И тако ја сам, неповратно, запловила тим небом и почела да упознајем Веру. Тако малену, а тако велику за овај ограничени свет. Јеленина Вера неће певати успаванке вашој деци пред спавање, али ће подстаћи вашу децу да уочавају оне важне ситнице које живот значе. Вера ће подстаћи ваше дете да даје значење својим потребама и да их јасно вербализује. Она је девојчица која дира дубоко у душу сваког одраслог човека који је искусио самоћу, усамљеност и тугу, али она, иако мала, веома здраворазумски се односи према својој ситуацији. Понекад сам се питала да ли је Јелена заиста писала о детету које је превремено одрасло, или о одраслој особи која се са дечијом невиношћу односи према својим стањима. Било како било, Јелена и њена Вера са собом иза, наизглед, кратких забележених мисли и догодовштина крију снажне филозофске поруке. Оне нас наводе да преиспитамо одређене концепте, попут естетских мерила, вредносног система, емпатије, концепције породице и заједнице уопште, носталгије, личног идентитета, друштвених норми, образовног система… Понекад, да бисмо нешто сазнали, није потребно, или није довољно, да ишчитамо афирмативна штива која нам догматски казују шта и какво нешто јесте. Некад се од нас тражи да нам нешто на једноставан, али суштински начин „поткачи“ нашу менталну нит, а даље је наш посао да ту нит повежемо са њој припадајућим, те да сами проникнемо у значење. Нећемо увек у томе успети, али понекад, у датим околностима и са расположивим информацијама, боље и ближе од тога и не можемо. Управо на то нас Јелена подсећа кроз своју књигу – да се суштина и значење већ налазе у нама, а мала (да ли је мала?) Вера нас подсећа на то где у себи да тражимо што прецизнија значења.

Другарица ми је рекла да су ми ружне патике.Ружне су и њене, само што ја то њој нисам рекла. Kако знамо да је нешто ружно?

[…] Зашто сви људи не разумеју све људе?

[…] Није ми баш логично да неко други уради нешто, а ја се не осећам лепо. Зашто је то тако?

Да ли смо се икада запитали о пореклу својих концепција, конструката, радњи, обичаја и уверења? Да ли своју децу подстичемо да разумеју због чега неке ствари говоре и раде? Можда је то некад и важније од самог учења – разумети оно зашто и због чега. Децу често када дисциплинујемо циљ нам је да она разумеју због чега то радимо, у чему греше ако греше. Зашто на томе не инсистирамо и када смо ми сами у питању? То су нека разматрања до којих сам дошла читајући Верина наивна, једноставна, али изузетно подстицајна размишљања. Ова малена књига, са изузетно кратким причама, које се прочитају у трептају ока, успела је да мене, филозофа, просветног радника, тридесетогодишњу жену, бацака од смејања када Вера бива послата код директора зато што буквална учитељица њу шаље на разговор због „1+1=3 јер кад се 1 и 1 воле има их троје“, преко озбиљних промишљања, па све до суза и потребе да у мислима загрлим ту девојчицу која се замотава у ћебе када јој је потребан загрљај. И не, књиге не морају нужно да се деле на оне за децу и за одрасле. И деца и ми (па ваљда смо) одрасли развијамо однос са истом стварношћу, исте ствари нас афицирају и понекад управо деца могу да дају адекватнија значења појавама него ми, који смо пожурили да одрастемо.

Вера нема тату. Али да га има, сигурно би играо кошарку и јео белу чоколаду.