Датум објављивања: 11.11.2021

Марија Митрованов Милојевић: СТРИП „АРАПОВА ДОЛИНА“ И НАШ, ЉУДСКИ ИДЕНТИТЕТ

 

 

Често сам кроз свој рад и своја промишљања постављала питање идентитета. Шта је то што, упркос свим променама и догађајима, остаје као стуб, као упориште, као идентитет? За појединца, дошла сам до закључка да сукцесија догађаја из његовог живота, тачније историја његовог живота чини његов идентитет који дотле има вредност, докле је појединац свестан своје историје. Говорећи о народу, засигурно можемо да кажемо да његову историју чини његова историја и у њој понајвише оне окоснице које су доводиле до управљања смером којим ће се тај народ кретати и усмеравати. Међутим, шта ћемо са оном историјом која није испраћена свешћу свог народа, која није забележена у уџбеницима, која се ретко или никад не спомиње, о којој се не зна нашироко? Kао неко ко је изучавао етику сматрам да је морална одговорност и обавеза појединца да исписује историју свог народа и својих предака, јер чувајући је од заборава, чувамо и своју личну историју – свој идентитет.

У овом тексту упознајем читаоца овог портала са стрипом Арапова долина иза ког стоје аутори Азра Хасанбеговић, Снежана Ђенић, Гавро Буразор и Владимир Јоић. Стрип је део историјске публикације „Прошлост вредна памћења“ и промовисан је протекле суботе, 23. октобра, у Лесковцу. Викенд иза нас опоменуо нас је, пробудио из дремежа и научио једној страници историје нашег народа коју не би смео да се заборави. Децембра 1941. године 310 житеља Лесковца, града у ком је одржана ова промоција, изгубили су животе на најсуровији начин. Након што су били заточеници у тадашњој школи „Јован Цвијић“, данашњој „Светозар Марковић“, војници Вермахта силом су их одвели у Арапову долину и тамо их стрељали: 293 Рома, 11 Срба и 6 Јевреја. Уколико чин стрељања недужних људи, нечијих очева и синова у читаоцу изазива трагичну емоцију, тек ће је осетити након сазнања да су им Вермахтовци након егзекуције скидали одећу и тиме им достојанство и људскост у потпуности руинирали. Чин скидања жртве симболично представља понижавање жртве. У стрипу „Арапова долина“ можемо видети илустрације и садржај који нам омогућавају да се уверимо у страхоту овог недела, да осетимо очај који овакав чин природно буди у сваком човеку сатканом од емоција и моралних начела, а нарочито у онима који се налазе на територији где се оваква трагедија – једна у низу – дешавала. Ово није стрип који ћемо прелистати и, можда, неку нову информацију сачувати у меморији. Ово је стрип који ће пробудити наш идентитет, не само лични, не само национални, већ онај врховни – људски. Овај стрип буди оне најдубље емоције, од којих се учимо емпатији, поносу, достојанству и уз које стасавамо у достојне потомке својих предака. Ово истичем зато што је јасно да без освешћивања, учења и вредновања сопствене историје не можемо да стварамо достојан свет себи и својој деци. Историја, као наш идентитет, увек нас опомиње, али нам и суди када оно своје заборавимо, запоставимо, не научимо ништа из догађаја који су доводили до најстрашнијих трагедија. Kако ли ће нам судити за спомен обележје које је сада обрасло коровом? Kако ли ћемо погледати у очи сродницима жртава знајући да се не налазе имена свих страдалих на списку стрељаних? Kако ћемо се на улици јавити свом комшији у Лесковцу чијег су прадеду стрељали, а да ми не знамо део историје која нам је пред очима сваки пут када га сретнемо? Нисмо ми још увек толико велики да нам сећања нису потребна. Напротив, сећања чине да будемо већи, јер, сетимо се – наш идентитет има вредност дотле докле смо свесни своје историје.

На крају, осим препоруке да допустите стрипу „Арапова долина“да вам исприча и више од овога што сам ја у ово, нажалост, неопростиво мало речи, закључићу речима коауторке стрипа и социолошкиње, Снежане Ђенић:

– Kада кажемо да свет остаје на младима, можда заборављамо да им у тај будући свет директно преносимо, свесно или не, вредносни систем, идеолошке оријентације, наш поглед на свет обојен личним искуствима и искуствима наших предака, друштвене норме и све оно што називамо колективном свешћу, чиме утичемо на обликовање њихове перцепције. Стога је веома важно у каквој друштвеној атмосфери и са каквим порукама ти млади људи одрастају.  Драго ми је што сам била део овог пројекта, што је наш стрип угледао светлост дана и што ће, искрено се надам, наставити да живи, као додатни материјал на часовима историје у основним и средњим школама.

Делим надање са Снежаном… Остајмо поносни и не заборавимо ко смо!