Датум објављивања: 17.05.2021

Марија Јефтимијевић-Михајловић: Постоји тишина за разговор душа и Душа која говори тишином

 

 

 

 

ЧЕЖЊА ВЕКОВА

 

Што год се у наше биће утиснуло

– као шапат, као песма, као као мелем, као бол – ми смо.

Где год смо – ногом, маштом, сликом или сном крочили

– то смо.

 

Докле год је – поглед, крик, жеља или чежња досегао – јесмо.

Одраз – у погледу, у сусрету, у изговореном и прећутаном

–  сваког кога нам је живот као сапутника, сапатника или пролазника,

као дар наменио – то смо.

 

Ми ходамо у чизмама предака,

у рукама носимо повој потомака –

Ми смо –  сан и ми смо –  историја.

Ми – нисмо само ми, Ми – то је Једно

– са сном, са жељом, са собом са другима.

 

Ми смо река непресушна.

Ми –  то је чежња векова…

 

 

 

ДУША

 

                  „Духован човек је – сав бол.“

                    Старац Пајсије Светогорац

 

Отворим ли слух за векова тишине

кроз ветрове, реке понорнице

–  Чујем крик живота и смрти кораке

И бол траве док пада у откосе

И пупољке док јесен проносе

Врисак земље што пред сушом пуца

Под костима и крстовима што тужи и грца.

 

Тад у мени плачу и сви моји преци

И огласе животом сва нерођена деца

Тада крв је моја река која јеца

и рањена земља од корака мека.

 

Али бол у телу што налази дом

Молитва је Души – не од овог света –

Она ми је гошћа, стигла са Небеса

И у њој су гости и сви моји преци

И предака мојих сва Божија деца.

И она је млада, и она је вечна

и она је Патња, и она је Песма –

Песма од Радости, песма од спокоја:

– „Христос васкрсава, радости моја!“

 

 

ЈЕДНОСТАВНОСТ

 

Постоје једноставности које су савршенства

– као круг, као кап, као суза, као песма…

као светлост, као рука, као нежност, као сета…

Постоји празнина Смислом испуњена

И недостајање пуно Присуства

Рука за нежност и рука за храброст

– обе су руке што грле бескрај

 

Постоји тишина за разговор душа

и Душа која говори тишином

Линија живота – и живот који постаје линија

Постоји дубина, светла дубина

пребивалиште огња, дом пламена

искре вечности – вечног тренутка

 

Постоји човек… у њему човек… у њему Човек

облик и одраз – слика свога Творца

једноставан као круг, као кап, као суза, као песма

благородан као светлост, као рука, као нежност, као сета

– гнездо на грани, птица у гнезду, у птици Небо

 

Постоји човек… у њему човек… у њему Човек

– у њему Душа савршена као Песма.

 

 

 

ТРЕБА ИЗВАН КРУГА ИЋИ…

 

                                      „Нигде краја…

                                      Круг затворен пун бескраја.“

А. Вукадиновић

 

 

Треба изван круга ићи

Пошто-пото бескрај стићи

Разденути, разоблити

Снагом духа саломити

Све гранично, све угласто

Габаритно, патуљасто

Све што облик трајни има

С границама, оковима

Све мерљиво, с изразима

Премерити немерима

Оцртати бескрајима

Путовати ка суштини

Ка средишту, ка нутрини

С Тајанством се сусретати

Новим собом укрштати

Опет облик свему дати

                                         – Безграничје Кућом звати.