Датум објављивања: 18.03.2022

Марија Јефтимијевић Михајловић: ЈЕДНА ЈЕ ТИШИНА

 

 

ВИНАР ИЗ ВЕЛИКЕ ХОЧЕ

 

                              Петеру Хандкеу

 

Тај хочански Сизиф котрља своју муку

По гроздовима плаву тугу пребира

У чокоте ниже судбину своју

И сузе у свето вино претвара…

 

Он чита знаке у дрвету

И знамења кује у облаке

– Неба над Хочом

И оног над Берлином

 

И верно чека из света Човека

Да свет(л)у бол искапе до дна…

 

 

 

 

 

МЕСТА КОЈА САЊАМО

 

Нека далека непозната места

походе наше снове

Зову нас да се у њих настанимо

Кажу нам да је то важно

Јер се у тим сањаним градовима

У собама које ћемо препознати

По давнашњем сну

Налазе огледала у која морамо

Огледнути свој лик

 

Из њих ће нам се тада

Неко драг и познат од пре рођења

Насмејати и рећи

– сад си Целина…

 

 

 

 

 

МИСАО

 

Ходај, корачај, ка себи самом

за речите тишине отвори слух.

Одагнај, превеслај, не изазивај

тих страшних сумњи вечити хук.

 

Сиђи, завири у своје најцрње ћоше

тамо где стани се потмули страх.

Пружи, покажи тек трунку Светла

да све сем Ње је пепео и прах.

 

Кажи, изреци, слогом посложи

понорнице бића најтиши шум.

Опевај, пропевај, у Песму преточи

Речи што ломе кости и ум…

 

Оснажи, окрилати, у птицу претвори

Мисао којој висина је дом.

Пусти од себе, пусти да плови

звездана прашина звезданим друмом…

 

 

 

ЧЕЖЊА

 

Бити чисти, блистав бити

са сунцем се измерити

сјајем таму заглушити

и тишином надјачати

света буку, умилити…

Бити чисти, блистав бити…

изнад муља, изнад кала

миром немир поразити

чаму баре избистрити

сузама је покрстити…

Бити чисти, блистав бити

сав у сузи заблистати

страсти хтења измирити

са собом се сусретати

опет Цео с Једним бити

бити Љубав – љубав Бити…

 

Бити чисти, блистав бити…

 

 

 

ХРАМ ТИШИНЕ

 

„Ја у свет дођох као светлост, да свако

ко верује у мене не остане у тами.“

                                               (Јован 13, 46-47)

 

Једна је тишина тиша од свих тишинâ

Мир дубина, мир дубина

Кад напуштају нас сенке и насељавају сунца

Кроз затворене капке отварају се небеса

И тонемо у облаке као у снове.

 

Између два откуцаја где престајемо Ми

Почињу Богојављења, почињу Сретења

Између овог и оног живота

Бестелесне су руке које грле вечност

И нежности нису од овога света.

Одакле смо, с ког извора потекли

И чије је ово наше сећање на рај?

Где се улива овај садржај звезда

што су из твојих у моје очи потекле?

 

Ослушни: милошћу одјекује васељена

Одаја је ова црквица наша небеска

Љубим ли или целивам Светлост

Што се из мог срца на твоје чело прелива?!