Датум објављивања: 14.03.2021

Маја Стокин: ЈЕЗИК ТИШИНЕ

 

 

МОЛИТВА ЗА БЛИЖЊЕГ

 

С мржњом леже

У мржњи се буди

О најтоплије позиве се оглушује

На најважније рођендане

и свадбе не долази

Најдаљима је најближи

Нерођенима најрођенији

Раширених руку

одавно друге дочекује

У ретким сусретима

поглед скреће

Плаши се да опрости

оно што није могло

ни да се згреши

 

Не одустани од њега, Господе,

као што је он одустао од ближњих

Помози му

 

 

ПАУКОВА МРЕЖА

 

Тек је заостала

паукова мрежа

у углу изнад улазних врата

подсетила на године

и ослабели вид

оне која је видела

све што се видом досећи могло.

Или је превелика брига

за оним који се воли више од живота

премрежила чак и дане који надолазе?

Паукова мрежа

у углу изнад улазних врата

само је одала

оно што болним осмехом

сваког недељног ручка

прикрива.

 

август 2020.

 

 

У ХОДНИЦИМА НЕСАНИЦЕ

 

Разјапљених очију

сече кришке мрака,

дуби свако зрнце светлости

не би ли жалне зене

зрачком зоре извидала.

 

Ваздуха жедна

сваком га пором упија.

Језик тишине

у озебле мисли увија.

У ходницима несанице

сакупља искре звездане

не би ли се,

у освит зоре,

неизашлом Сунцу

бар мало привила.

 

 

 

НЕБЕСКОПЛАВА

 

             Сави Шумановићу

 

Своју сам меланхолију

пламеним бојама гасио,

својој браћи на платну

мишице и лица

од камених громада тесао,

утробу и вене

мермером облагао,

четкицом и руком,

знојем и муком —

оклоп вајао.

Да њихове душе,

самотне и благе,

не ране гласови зли —

збијени у крдо.

Да оно што гура и множи

одбије тврдо.

 

Оног јутра кад ми се,

од силине бола,

крвавобакарна у утробу слила —

погледах ка небу:

тад се моја сена

са небескоплавом стопила.

Моју сремску равницу

Светлост је озарила.

Па иако болна —

то је – хармонија била.

  1. 2. 2020.

 

 

НАЈРОЂЕНИЈИ

 

Око зеница жичану је ограду подигао.

Одавно је запустио цвеће

 у својој мирисној башти.

Заглушујућом виком

све птице селице

још с пролећа је растерао.

Већ годинама

с јутром се у сенку склања,

тражи  тишину и ноћ.

Сестра је сасушене, отврдле сузе,

међу перле,

у кутију са накитом скрила.

Листом књиге поглед 

од знатижељних  заклонила.

Мајка се безгласним лелеком

за довратак приљубила.

Тресу јој се мала рамена.

Велику жалост растерују.

Отац кућу свако јутро

једнако брижљиво

на рамена товари.

С вечери је крај узглавља ставља

не би ли то мало Сунца са крова сачувао.

 

Његов лик је испунио све ‒

од димњака до шпијунке у вратима.

 

Мирис ненадано загорелог  ручка

подсећа да је столица најрођенијег

 и ове недеље празна.

 

Са пусте улице

као да је неко довикнуо: касно је…

  1. 2. 2021.