Миладин Берић: КОСОВО
Под пољем које се види … једнако са земље и с неба
у поноћ божурни флуиди … шапућу царски молебан…
Пламте таборске ватре … са звијездама ће да се споје
и сјеме ће да се затре … ако престану да постоје…
Прошли смо кроз пакао јаве … бљескали у свеопштем мраку
кроз разум начете главе … тражили божанску зраку.
Обијали прагове бола … уз тропаре и уз јектеније
везала нас ђавоља смола … ал’ успјела везати није.
Звонила звона са храма … оних што би за талире
да нас макну из рама … уз титрај франачке лире…
Бирали небо на пољу … које је и само отишло горе
метак у будућем пиштољу … за прасак мождане коре…
Из сјемена пољских ружа … витезови се рађају и гину
а ноћ све дужа и дужа … ко посљедња у Терезину.
Чекали смрзнуте птице … да снесу ђавоља јаја
Господ нам гријао лице … огњем што с пепелом спаја.
Расути ко бисери … пресветом царству небеском
кројеном по нашој мјери … понекад се јавимо бљеском.
Свијету који је спреман … за неку нову поплаву
која ће да затре неман … свијећу палимо на сплаву.
Стојимо у реду губавих … до краја одани кнезу
са усана жељних љубави … тргамо скупљену језу.
Одједном ватромет звукова … Боже да ли то снујем
кроз гладне урлике вукова … молебан царски чујем.