Миладин Берић: КОСОВО

 

 

Под пољем које се види … једнако са земље и с неба

у поноћ божурни флуиди … шапућу царски молебан…

 

Пламте таборске ватре … са звијездама ће да се споје

и сјеме ће да се затре … ако престану да постоје…

 

Прошли смо кроз пакао јаве … бљескали у свеопштем мраку

кроз разум начете главе … тражили божанску зраку.

 

Обијали прагове бола … уз тропаре и уз јектеније

везала нас ђавоља смола … ал’ успјела везати није.

 

Звонила звона са храма … оних што би за талире

да нас макну из рама … уз титрај франачке лире…

 

Бирали небо на пољу … које је и само отишло горе

метак у будућем пиштољу … за прасак мождане коре…

 

Из сјемена пољских ружа … витезови се рађају и гину

а ноћ све дужа и дужа … ко посљедња у Терезину.

 

Чекали смрзнуте птице … да снесу ђавоља јаја

Господ нам гријао лице … огњем што с пепелом спаја.

 

Расути ко бисери … пресветом царству небеском

кројеном по нашој мјери … понекад се јавимо бљеском.

 

Свијету који је спреман … за неку нову поплаву

која ће да затре неман … свијећу палимо на сплаву.

 

Стојимо у реду губавих … до краја одани кнезу

са усана жељних љубави … тргамо скупљену језу.

 

Одједном ватромет звукова … Боже да ли то снујем

кроз гладне урлике вукова … молебан царски чујем.