Датум објављивања: 29.07.2020

Милан Михајловић: ВЕЧНА ЈЕ НЕВЕСТА

 

 

ПРВО  БДЕНИЈЕ У ВИСОКИМ ДЕЧАНИМА

 

Слепи монах са севера,

Идући на југ

Од запада ка истоку,

Све у круг, добује по клепалу.

Вече на помолу.

Из утробе свете креће бруј.

Белило нетрулежног лица поприма руј

Сунца пред починак.

Шири се песма небеса

Док ноћ, као вампир, узима данак

За касни долазак.

 

Каква ли тек јутра свићу

Овде, где сваки зид је у бићу,

Прича за себе, Oчи за тебе,

Песма и плач, буна и круна,

Огањ и мач!?

 

 

                                                              

ЈУТРО НАД ГРАЧАНИЦОМ

 

Јесен је. Небо тек скраму скида

Звоно одзвања Улпијаном

Буди, зове ил` рида?

 

Јутро је. Очи тек свануле без брига

Ишту цркву по звонком дамару

Кубе кроз крошње мига.

 

Сига је. Неимар небесни тек румен зоре довлачи

А одсјај све јачи, јачи.

Златом се невеста облачи.

 

Млада је. Венчање тек што није

Ореолом окићен сваки сват.

У порти свет се вије.

 

Бела је. Низ лице сјајно тек по суза

Склизне и образе мије

Дал` жедних извор она је или муза?

 

Вечна је. Невеста, а муж тек што није

На вековна венчања ступио ногом.

Грачаница – заручница са народом и Богом!

 

 

 

ПЕСМА   О  ПЕСМИ

 

Купила си ме потпуно бесплатно

У време предратно, ратно, поратно.

Била си ми и остала

Клатно истине

У ери преврата, транзиције, демократије,

Сурове демократије,

Предрага моја.

Како подрхтавам због косовског боја

Јер, прескупо је на њега подсећање,

У тренду бренд је брисано памћење,

А ти ме бестидно враћаш у прошлост

И попут врана  гракћем

На кост

Што се зарила у грло дубоко

И не да слепилу на око

Па макар и оба испала.

Гле, чуда, док те проклињем

Ко вук самотни са Проклетија,

Подилазе ме обострано

Умни Вишњић и бели Милија.

На њихову кост си ме навела

Без гусала, без гудала…

Само ти, песмо,

Можеш и без видела

Да ме насучеш

На дно

Одакле си ме подигла.

 

Ти си игла

Бусоле погубљене

Па нађене…

 

Ти си

Присећање на стазе

Посуте ратлуком детињства…

 

Ти си

Несређени дневник

Избораног божуровог листа…

 

Ти си

Светлост, ретка светлост,

У гетима

Где се још једино ишчекује

Кошчата рука Христа

За бег из бодљикавог загрљаја жица…

 

Ти си

Птица

Очна бележница

Недосањаних висина…

 

Ти си

Шина

Којом дише

И сад Ана Карењина…

 

Ти си

Венчаница

Некрунисана узданица

За вечите младожење…

 

Ти си

Светионик

Сабласне сене…

 

Ти си

Камичак

Камена

Од стене…

 

Ти си

Кост

Костију

Мошти…

 

Ти си

Храм

Опроста

Милости…

 

Ти си песма

У песми

Из песме

О песми

За песму

Над песмама…

 

Ја сам само једна чесма

Твојим одврнутим мислима…

 

Ја сам само одврнута чесма

Твојим непресушним  бујицама…

 

Ја сам оловка

Распараних снова и слова

Пригрљена твојим рукама.

 

 

 

 

ЗАХВАЛНОСТ  ТРОЈЕРУЧИЦИ

 

 

Шта да се запише, кад све је написано,

Шта у стих сковати, кад све је исковано?

И ово што пишем, већ је сачињено

Кроз оне што знаше да њино је њено!

 

На вечерњој, у Милешеви, анђеоски белој,

Гроб  Саве Светога целива књижевника рој.

Смерно клекох и пред Иконом Мајке Тројеручице

Воштаница распламсана док стражари јој лице.

 

Да ме бар погледа, дамаре разбуди

Јагодицом прста стих да ми посуди

Молим је, а трним, да је не повредим

Достојан да ли сам њен глас да проследим!?

 

Тад запљусну нешто ил` жмарну у леву

До срца руку стасалу у спеву;

Заигри и десна рука зачарана

Надођоше слова одвећ успавана.

 

Вечерња чим сврши, писци, к`о пчелице,

Прхнуше у одаје на своје реченице…

Ја, осамљен у припрати, под сјајем воштанице,

Осетих, у билу, живу Тројеручице!

 

С јутром слова нижем, у стих их претварам,

Песму с кишом исписујем и с њом разговарам,

Чекајући Сунце да заискри  душе

Што су, ко и моја, усахле  без суше.

 

Сад захвалан Мати на пруженом дару

И Савиној шаци што сни у олтару,

Напојен водицом светитељке Петке

Ибру сричем песме с реке Милешевке.

 

У манастиру Милешевадругог септембра Лета Господњег 2014.