Датум објављивања: 14.11.2022

Милена Дрпа: МИЛИОН УПАЉЕНИХ НЕБЕСКИХ СВЕТИЉКИ

 

(Јованка Стојчиновић Николић: Сунце под језиком Српска књижевна задруга, Београд 2021)

И прије него што је Сунце под језиком стигло под мој кров, ја сам, по сазнању о путу тог рукописа од идеје до коначног уобличавања у књигу, слутила, чини ми се са разлогом, да ће и сама књига имати извјесну улогу крова, још једног крова Јованке Стојчиновић Николић, за њене озарене пјесме. Кад сам, након што је књига одлежала у тишини крај мог узглавља, с пажњом отворила корице и прегледала помно све оно што на тај начин у новој књизи увијек чиним, вратила сам се почетку и прави сусрет са Јованкиним цвјетањем ријечи је почео. Веома кратко вријеме је прошло до првих
закључака. Упућена већ годинама у сензибилитет израза и специфичну поетику поетесе, лако сам могла закључити да је и овај рукопис свједочио о истој стваралачкој радионици, али сад и уз нешто наглашеније иновативне стилске поступке. Помислила сам: овдје је на дјелу било и до изражаја дошло једно суптилно вајање пјесме. До вајања пјесме долази се зрелошћу стеченом кроз дуге године посвећеног, промишљеног, темељитог и проницљивог бављења пјесмовањем. Ваја се кад се овлада поетиком, фигуративношћу у пјесми, поретком ствари, стилом чисте поетике, кад се са сигурношћу превазиђе страх од било каквог испразног вербализма. Тад се успламтјеле мисли изворишне инспирације вајањем уводе у сигуран облик жељене лирске посебности.
Шта је све запазило моје скромно читалачко око (а везано је за вајање пјесме) већ послије читања мањег броја пјесама?
Метрици је дато да се размаше како би се оснажио и онеобичио лирски израз!
Онеобичавање је и у потпуном изостанку интерпункције: Тихо сам прозборила / Господе Помози Оном ко је већ пао, у почињању или завршавању мисли на најнеобичнијим мјестима у стиховима: Па смо остали још више сљубљени чекајући гониче / Тик за петама су А ми без моћи и стрпљењa, у смјењивању веома дугих стихова, често по угледу на наративно моделирање, са понеким изразито кратким, поентом обојеним, стихом: Онда сиђе у грло и дави ме без руку и гласа / Зида бол, у
употреби потпуно атипичног кориштења великих слова: Па изгледају Нове Те собе међу педесетогодишњим орманима, у заградама на најчуднијим мјестима: Отвори вањска врата (Јана), у насловљавању већег броја пјесама (и наслова прва три циклуса) са дванаслова: Као поља ражи (Огледала) или наслов циклусa: Калемљење сунца (Освјетљења)…
А сад поново о томе како је ова књига планирала да буде кров за 43 Ј. Стојчиновић Николић посебно вајане пјесме, кров за грађевину важну и знамениту по мотивској преокупацији и стваралачкој грађи, по снази емоција и снази мисаоности, али и по првом објављивању у великој и престижној издавачкој кући под чијим кровом је лирска кровна покривеност пјесничке грађевине нашла свијетло и трајно мјесто за
живот у друштву најбољих. Ту ће, двапут покривена и заштићена, даровати пјесмама и пјесникињи истинску топлину и истинску заштиту од свега будућег што би могло да се појави, а не носи под језиком сунце, већ маглу или облак сив. Можда би се уз ову фину лирску грађевину, поздрављену афирмативном, свељубавном добојском промоцијом и
цјеловечерњом размјеном емоција са бројном и благородном завичајном публиком, могло само наставити поздрављањем стихованих мисли и стваралачких одбљесака на неким такође драгим мјестима и тако заокруживати пуноћа једног пјевања, али не, боље је ипак да се настави… цигла душе, па цигла срца, па надстрешница с длана… па све под нови кров, прозиран, да се небеске свјетиљке опет проспу… И да поново долазе
они којима је да то да се с разлогом окупљају под звјездане кровове и напајају оним штоим је потребно, што их окрепљује и исцјељује.
Биће то нови домашаји, нови искораци, нова просвјетљења… Бесједићемо и тад остиховима слутњи и мисли које бране од бесмисла… До будућих ишчитавања новорођених пјесмозбирки, жељеног откривања дубина и порука, мора се, уз ову збирку, о много чему прозборити! Ко зна да ли су метафоре у овој пјесничкој грађевини небо њено! Или звијезде на небу, далеке! Па им се мали диве, али им недохватне. Или су метафоре зидови! Па чврсто држе грађевину посебном за свако око. Или су темељ
(свему горњем, на чему све остало почива, стамено и трајно). Оне, те ријетко виђане метафоре, ипак, осјећам тако, и темељ су, и међа, и зидови, и кров Јованкиној чудесној грађевини. И небо су изнад ње, тек небо!
Први циклус, (у коме је дванаест пјесама) насловљен: Насукани на спрудове (Између земље и свемира), отвара рефлексивна минијатура Мало од пет стихова. Она је ту са циљем да наговијести мотивску преокупацију пјесникиње у овој књизи, а то је једно врло озбиљно промишљање о животу. Зато ту пјесму, то петостишје концентроване мисаоности, треба читати пажљиво и дуго, како би се пронашло оно зрно битности којом један живот може бити уобличен у свом постојању. (Колико мало
Свјетлости треба за живот)!
У наставку циклуса, у наредних једанаест пјесама, отвара се човјеков свемир љубави као најважније унутрашње “дестинације” којом свако биће пролази на свој начин. Прво у педест стихова, највише дугих, са само понеким краћим стихом, у једанаест строфа које се крећу од само једног, до десет стихова: (Од неба и земље, преотето), одмотава се клупко заједничког живота у којем се све узбуркано полако стишава: Кад тијело полако почиње из наших додира / Трнце да одбацује, а мисао се све
чешће запути у дуге године у којима је љубав обитавала и показала да уз све чега бјешеи што се тек жељом називаше, ипак остаје истина да је Љубав (…) оно што сија међу нама. А љубави су тако различите, и свакој другачије дио срца поклањамо. Другачије нашим животом дамарају, другачије их и у пјесме уносимо (Грумен злата), другачијим бојама и наш живот и ријеч нашу узносе (Никад нисмо престали умирати / Свако на
свој начин… Свако за себе…). Иако пјесникиња тананог женског сензибилитета, Јованка Стојчиновић Николић није често свој лирски звук поклањала љубавној поезији. Њеној инспирацији нудили су се најчешће завичајни и породични мотиви, мотиви реалистичне мисаоности, метафизички, са дубоким погледима у лични унутрашњи живот, као и живот уопште, са свим оним што он доноси, свим оним видљивим, али и
оним ненаданим.
Ипак, први циклус у књизи: Сунце под језиком, изњедрио је читав један букет пјесама љубави. Метафизике љубави, надљубави, могло би се рећи. Сваки стих пјесама из овог циклуса метафорама унизаним у рукопис уздиже љубав на једну вишу раван.
Такво стихогласје чита се и чита, дубље и другачије, освјетљава се оком читаоца више или мање, онолико колико је Бог дао читаоцу да докучи вишу раван, тражећи у сновитим порукама и њиховој (на први поглед) невидљивости оно што се може дотакнути и спознати тек снагом читаочевог бића. Грумење је ту сунца што траје дуже, јер срце зна: То си Ти све до неба Изнад свега. Чувана дуго, мисао о љубави, кад се у
спознају и мотивску снагу расцвјетала, проговорила је светилиштем завјетних, лирски молитвених ријечи. Расули су се њени одбљесци на безброј начина. Пролазак кроз љубав (Минут иза поноћи (Сан)) као да се десио у трену! Љубав, „као први пут“, љубав од које се може умирати. И надживјети све. Побјећи „од сигурне смрти из руку“.

Пролазити кроз љубав, стићи… и ту се зауставити! Бљесне и рађање љубави (Божанска ватра), па „руке сунцу припадају“… у екстази радости! Привуче се тихошћу и пресјечена свјетлост међу нама због тренутака удаљавања. Све постане као мртва звијезда, наступи сјећање с болом, на крају, ипак, нада. У нашим влажним тијелима Свемир ће / Започети стогодишњу љубав.
Кад је, негдје чувана и наједном пробуђена, Јованкино перо осунчала
надахнутост да се и стихом саживи са мотивима љубави и да доживљено стихом проспе на свој начин, зрелошћу жене и пјесникиње којој је у свакој вени кроз живот опстајала љубав, умјетничке истине су аутентично запловиле уравнотеженим мислима. Читали смо како је љубав свијест о постојању и снази, важности међусобности, како се може “спустити” у свакодневицу да би одатле осликала управо оно несвакидашње, оно негдје
тамо горе, оно свеопште, и имагинативно, и реално у исто вријеме (У сусједној соби).
Пјесме о љубави у Јованкиној књизи дишу метафорама као изразом и наговјештајем.
Тек оно што није дословно и огољено, умјетношћу чистом збори. Зна то пјесникиња и пробраном лексиком и несвакидашњим путевима сензибилности корача исписаним страницама. Докучиће и трајање и пролазност. И пролазност себе у неком тренутку.
(Кад ти саопште тврде ријечи и баце право у лице ватру година… (Као поља ражи
(Огледала)). И тако… Огледало и ја (…) А вијести пристижу Мимо нас. Важна је ријеч!
Свакако многи, и они који се ријечима оскудније користе, знају колико нам је важна ријеч. Сунце (је она, та ријеч) између нас. Мене преноси Од звијезде до звијезде; кад се умири, или загуби, нађем нову. И његујем будућност на сигурном“. (Ријечи).
Први циклус завршава, како је и почео, лирском минијатуром од пет стихова (Запитаност). Бит потребног свемира љубави између ње и њега урамљује циклус. Као рам за најважнију боју постојања. На почетку бјеше зрно свјетла (читај: љубави)потребно за живот, а на крају: бјеше ли више бола или више радости (Да ли си (…) ме ставио / На Врх мача / Или (ме) са њега Скинуо).
Други циклус у књизи Сунце под језиком насловљен је такође са два наслова:
Калемљење сунца (Освјетљења). Иако је други по реду, овај циклус је, рекла бих,
парадигма свега што се рађало из пера Јованке Стојчиновић Николић. Породичне,
завичајне пјесме! Еманација свега вишег од живота самог. Надживота. Увод у све
остало. У долазак и останак, у кораке безбројне, у дане и дане, све дане долазеће…
Најзад, можда и у све написане пјесме, и све укоричене књиге… У гласове, свјетиљке,
али и падове, а нарочито уздизања… Овакве пјесме било би права штета трудом вајати
и дизати до универзалног. Са истинским откуцајима живота, под рођеним кровом,
стварне од живота који се душама најближих злати уз ватре породичне, све је у њима
унапријед, и само, универзално… И ништа не би било ни веће, ни љепше, ни више
пјесничко, ни посебније… од флаше ракије на столу, мајчиних шољица за кафу На
тацни добијеној од тетке из Новог Сада (чијој се дјеци и дана данашњих редовно
одлази бар једном годишње), од оца намирисаног колоњском водом, доласка кумова с
упакованим крушкама зимницама…
Стишала сам радио у соби
И подигла сунце испод језика
Којим и данас гријем сјећања из младости.
(„Породична (Претпразничко вече)“)

И сви смо стали у то подигнуто сунце! Принијели као светињу свој жал за данима
дјетињства, за крушкама, чашицама ракије на столу, кишама које и сад добују исто као
и прије неколико деценија , цегеру који је пун кумовских милошта. Урамили се сјетом
и носталгијом, сјећањима најтоплијим. Томе служе пјесници! Да покрену, да врате, да

зауставе све на трен! И да живимо, живимо двоструко, троструко, хиљадуструко… Све
је то, да ли се може боље рећи: Калемљење сунца!!! Тешко да би се у човјеку успио и
расцвјетати пјесник да није тог калемљења сунца и тог коријења из рођене земље
завичајне, тих грана, трешања и птица из авлије у којој се први пут закорачи (да би се
једном на пут нови искорачало). На те прве гране накалеми се сунце од којег се види
довијека. (Свакако држим се онога чему највише и припадам). И онда:
Из мојих пјесама живот се оглашава
И не престаје
Свијетом да путује.
(„Калемљење сунца“)
Сви који пишу зато што носе у себи гласове који би се брзо преморили од
ћутања, напишу за живота и своје најважније и најбоље пјесме.
Јованкину пјесму Свемирска ријека (посвећену мајци Милени), свакако
уврштавам у такве пјесме. Знам да ће ми ауторка, чак и ако није о таквим
проглашавањима никад ни размишљала, признати овај избор. Поред ове пјесме, не
тражећи по памћењу ине њене пјесме, из других књига, „на прву“ бих уписала, уз
Свемирску ријеку, и пјесме: Ништа понијела нисам, Оглас и Кроз очево срце (Шума).
Али мајка, мајка… Као да је моја, твоја, нечија још, и још нечија, и још нечија…
Зар се не погледају „зрачком живим“ и кад им је већ деценијама „тијело у Свемиру“?
Зар и ваша, као Јованкина, као моја, није прва причест у башти Међу љубичицама? Зар
и ваша, као Јованкина, као моја, није Први извор из којег кључа ријека? Зар и вас, као
Јованку, као мене, не прати за живота? Волим што се звала Милена…
Свакако другачије него мајка, али снажно, вишеслојно, судбоносно, бјелином
пјесме оживљава и отац. Самосвојан, изван припремљених калупа, као сушта, општа
истина, постојаношћу брда Стојчиновића обликује чељад у кући. Чељад је још у раним
корацима, и кад оду, кликћу издалека: Свој израз лица подешавали према очевом
(Отац). Данас, тих ријека као да више нема… Пресушују, пониру, испаравају (можда
од загријавања планете, или од хлађења важности учења од родитеља). Остаје тихо
сјећање на времена она: Такви смо како си нас научио / Какав си и ти био Оче.
Уз све оно упијање и слагање на важна унутрашња мјеста љепоте пјесме којом
пјесникиња у стихове плете свој живот (а ја читам), надвлада понекад само поглед на
њену поетику, лексику, стилске одјеке казаног, и сва се пажња к томе усмјери. Тако је
мени прва строфа пјесме Бљештавило и рђа наметнула размишљање како је то есенција
једног нетипичног пјесничког израза, метрике сасвим неспецифичне, помјерене на
личну, сасвим посебну, аутентичну употребу језика и версификације. Дешава се то код
Јованке уствари из књиге у књигу, па кроз странице и странице сазријева, уобличава се
у личну, сасвим индивидуалну, препознатљиву употребу језика и језичке
фигуративности.
Какво бљештавило очеве сјекире кад је одмотао из
Вреће од сточног брашна дошавши кући
Право из ковачнице
Као да се од сунчеве зраке избистрила.
(„Бљештавило и рђа“)

Откривалачким ефектима стила пјесникиња је у пјесми Бљештавило и рђа
благословом ријечи аутобиографског ткива испричала причу о оцу, сјекири и срни, али
у исто вријеме, дубље, и о љепоти, болу љубави, имању и губљењу ослонца, музици

душиних струна које по болу личе. У крајњем, прича је то о добру и злу. А отац и
мајчин живот? Како о томе, о тој општој истини ондашњег живота, не оставити одјек
сазнања, доживљаја и душиних струна?
Просуше се Црне Домине по столу
Мијеша мајка своје разговоре
Увлачећи оне с краја у средину
Оне из средине на други крај
Па опет Поново и Поново…
(„Вечерња пјесма“)

И нису то домине! Струне на којима живот свира своју најважнију (тиху)
елегију! Игра живота између шестица у оба поља и руку (…) као у Помирљивој
празнини. Отац и мајчин живот: Опет си се о моју душу огријешио…
Покретањем унутрашњег озарења и пакујући једно вријеме, као да га у неба
плавет пакује, моја драга пјесникиња Јованка размотава дане дјетињства и мириса
родитељског дома из пјесме у пјесму, све до једанаесте пјесме овог циклуса. И драго ми
је што пишем о тим пјесмама, о цијелој књизи, начином који сам одабрала без
настојања да градим приказ као оцјену прочитаног, него да својим унутрашњим
„путним правцим“, као да идем у потрагу за тајнама златних брошева, сакупљам до
мене провучен сјај какав овог јануара, усамљеничког и пандемијског, може испунити
она најважнија мјеста у мени. Овако пратити виђења живота и проналазити златне жице
за своју душу, жеља је овог словогласја. Биће још неком драг баш овакав приказивачки
осврт, сигурна сам, угледа ли само ријеч моја свјетло дана и пут до неких мени сличних
људи. Знала сам да ћу лако, без заданих или постављених препрека, јездити ткањима
пјесама ове изузетне књиге, чим сам је, другачије него све остале Јованкине књиге,
почела излиставати (прво више мислима него рукама).
Као упоран читач, преметала сам метафоре, понављала дијалоге, прозирношћу
прелазила поново и поново преко оригинално визуелизованих мјеста, истрајавала на
праћењу дугих (често наратиним нитима тканих) стихова, затим хватала одбљеске оних
кратких, елиптичних поетских исказа. Упечатљива је атмосфера родног дома и живота
у њему. У соби су зелене штокрле, дјеца са књигама у рукама, лавор с водом, очева
(намрешкана од умора) стопала, његово прилијегање послије двадесет четири сата
проведена у локомотиви, у топлој води лавора очеве ноге и мајчине спретне руке,
брижност упакована у убрус којим му прелази преко стопала. Тако се, очевим тешким
радом, и мајчином безграничном њежношћу, сачувало цијело њихово „Царство
земаљско“. Оновремено царство које нас ововремене још обасјава…
Кад се одређује пјеснички израз, пјесме попут ових у Јованкиној књизи,
сврставају се у пјесме слободног стиха. Сматрају се поезијом модерног пјесничког
израза, савременом поезијом. Да ли је то као одредница битно за суштински глас
изнутра, из пјесничке дубине, или са пјесничке висине? Не какав је правац пјевања, не
која је форма, да ли је у шаблону или разливена, пјесма је Пјесма ако је слободна,
слободнија од птице, од неба, од слободе земље! Скоро свака Јованкина пјесма
свједочи о истинитости написаног. Могу читаоци да одгонетају како је пјесма стварана
(уз ову књигу и сама сам одгонетала), је ли грађена с планом, или су то биле плиме које
су у часу неком преплављале ум, и срце, и руку, па перо онда само хватало таласиће и
тајни свијет водених дубина… Како од наизглед обичних догађаја из свакодневице
настају метафизичка свједочења о универзалним темама човјековог постојања на
планети земљи? Али пјесник зна да је и шума царство кроз чије се грло до домаћина и
његове чељади провлаче звијезде. Каткад и угашене, потамњеле. Али звијезде!!!

На своје тајновите начине пјесникиња стварносне слике живота преводи у
космос поезије… Преводи трајање, и крај, и сјећање, и гледање са ближњима, и све
ново у старом животу… И питање у коме се изљубише све туге: О Мајко зар тако брзо
протутњи Вијек. Па се све заврши сузама невјерице: Нема више ничега! (А ми смо тек
стигли).
Прије двадесет двије године (29. јун 1998), претпосљедња је пјесма у циклусу
Калемљење сунца и важна пјесма у животу пјесникиње. Након цијелог циклуса, у коме,
као и у бројним пјесмама, тече вјечна њежност кћерке која у тој њежности није одрасла
до заборава, и никад и неће, судара се поглед са празнином умјесто оца на постељи.
Постоје људи, отац и мајка, из чијег се крила никада и никуда не жели, све до
сопственог гашења и испаравања свих ријека којима је тијело премрежено и којима у
вјечност отиче. Отац! Кад одлази, Као ријека кад пролази кроз таму (…) гркљана. Тако
и двије хиљаде и неке. А испод наслова пјесме датум: 29. јун 1998. Окаменио се у
трајању!
Циклус затвара наслов Животна слова. Некад су наслови фигуре симболике
казаног, некад чудесне, а некад и недокучиве метафоре, а некад јасна, чиста огледала
редова испод себе. Овај наслов је огледало. Зрцали се у њему читава Јованкина
поетика. И њен ход кроз цио њен пјеснички, али и животни вијек. Све што она јесте,
што у мислима као на длану носи, све што је човјеку, небу и земљи жељела. Пјесма
Животна слова је суштаствена појава пјесникиње која је у дубинама живота некад
тражила, некад остављала свјетла! Слова животна, рекла бих, и моја, а и свих оних који
не праве пјесме, него срж живота и свијета у њих преводе… Педесет и неку годину /
Путујем и пишем Сијем и свједочим…
Као свједок времена, или као аутор свједочења о времену и људима, и о времену
свом, и себи самој, урања Јованка у свој трећи циклус Као из дубине (Понављање
призора). У десет мотивски разноврсних пјесама, као понављање призора, израстају
пред нашим очима у ткање пјесме многи призори без којих ова књига не би могла зато
што су пјесникињи важни као дах по дах живота. Прво, њено срце, у СРЦУ, као живот
сам… Кроз дијалог срце исприча своју причу: Ево у венама стихова који ће ме одвести
/ Право до срца (…) Без сањарења и романтике молим вас / Пјесникињо / Још га нисам
пронашао / Као у Купријановој Еволуцији / Превише је удаљено од тијела (Срце). Ту је
и њена поезија, и љекар ће то лако открити… С поезијом, како би без људи, без
сличних? Зато пјесникиње, као двије слободе, као два живота проживљена ван крлетки
(Крлетка испред виле Обреновића у Смедереву) са рукама као птице крила, са малим
црквама у нама, сјаје и љескају (…) Попут Словенског загрљаја.
Ријека о смислу постојања, као један од мотива присутних у овом дијелу
пјесникињине мотивске преокупације, тече кроз стихове као кроз „кањоне и
сумаглице“, тече „кроз патње“, до „средишта земље“, до „краја крајева“, а увијек „У
сред срца…“ Са тим смислом, у својој ријеци, пјесникиња је: Изнад Свијета / Понад
свега. Јованка Стојчиновић Николић дуго је у уморној души носила трагове таласа
тешке поплаве коју је у њеном граду проузроковала ријека Босна и није необично што
је, послије значајног приступа овој теми у једној од својих ранијих књига, и међу
корице ове књиге пустила понеки талас, не могавши се страшног осјећаја никад
ослободити. Свако је туговао (Поплава Вода; 15. маја 2014. године, у Добоју, излила се
ријека Босна и оставила незапамћену пустош у историји и души овог града), бринуо,
боловао… А пјесник? Пјесници знају да то овако бива:
Тог јутра
подигла дванаест људских тијела из
Породичног гнијезда Закасњела спавања и загрљаје

Иконе Богородице Тројеручице Светог Саве
Симеуна и Николе са црквених зидова
Клупе и дрвеће у парковима Оранице и ливаде
Слике из Галерије Дуге разговоре Смрти из историје
Судске пресуде Књиге и тапије
Албуме са старим и новим фотографијама
неотворена писма Кључеве из брава
Страну кревета на којој ми дијте спава
Шта још пјеснику никако не може промаћи?
Подигли се Ножеви из корица Сјекире
Са месарског пања Људи испод срчаних марамица
Да бране четрдесет пет хиљада на смрт претучених
Књига из Градске библиотеке…

(„Поплава Вода“)

У букету најразличитијих животних мотива, којим је посвећен овај, трећи
циклус књиге Сунце под језиком, своје важно мјесто нашао је и један „Мали градитељ“
у истоименој пјесми, чије је размишљање, при случајном сусрету, дубоко заокупило
пјесникињу зато што је мала умна глава умјела да каже да тугује над „прегаженим
корацима“ који су се нашли На цестама од којих смо побијеђени и како ће сигурно, да
тога не буде, једном саградити пруге! Кроз ситуацију случајног сусрета још једном се у
пјесму извила и издигла једна велика тема. Увијек је тако ако се унутрашњим оком
гледа на ситуације и ствари у свакодневље. Роде се мисли о оном много важнијем за
човјека. Соба не бива само простор, него сјећање на прошле догађаје, одјећа тек
престаје да се доживљава као скупина усклађених одјевних предмета и израста у
минуле снове, несанице, младост одбјеглу. Просипа се бивши живот из рукава и
џепова, а свему свједочи наше лично огледало (Право стање).
У цијелом трећем циклусу Јованка својим унутрашњим оком пролази кроз себе и
кроз све око себе – кроз људе, догађаје, ситуације, просторе… Пролази, некад бљеском,
некад тамнином, кроз све видљиво, много више кроз оно мање видљиво или скроз
невидљиво (Планине у тијелу). У њој су планине и „хиљаду прозора“. Планине би
поравнавала, тамније, које су јој сличне, свјетлије, и оне високе, јер их воли зато што су
јој оне посебно блиске, најближе, иако им се врха теже домоћи. Одавде, оданде, долази
вјетар и доноси трагове. Није то вјетар, нису то трагови. То је само пут вјетра, то су
само одласци и повраци. На тим путевим рађају се пјесме и ми се данас (и послије
ћемо тако) сусрећемо у галаксијама расцвјеталих ријечи. Да није одлазила на
изложбену поставку слика Миодрага Ћировића Ћире у Ваљево, да није утемељивала
Колонију на Крчмарици, не би се у изворишта инспирација преплели стихови који су
много више од свједочења (Космос у коси жене и Крчмарица усред Околишта).
Јованкини одласци међу слике су увијек били више од посматрања. Живот на
сликама она осјећа и промишља тананим дамарима душе и све то покреће читав
космос утисака које претаче у своја наглашена метафорска пјевања. А и кад ћуте око
ње, када се само гледају и ћуте, слике су Јованки важне, некад мислим, исто колико и
пјесме. Она и слика урањају једна у другу, то је један њихов давно створен свијет и
мени се свидјело то њихово, које је одавно, још прије нашег потпуног сурета и останка
заједно, и моје, па смо то почеле дијелити (тог једног давног дана), и наставиле у томе

задовољне још једном због равни којом заједно корачамо (међу сликама, међу књигама,
међу људима, на путевима, у даљинама…). У Њене пјесме, кад се населе слике, оне
постану лично острво, прелију се у мисао (колико у емоцију, исто толико и у мисао), и
почну да живе још један свој живот, наталожен свијетли прах за једну постојану грађу
(као одбљесак, као одјек свеопште љепоте и новог смисла). Пјевајући о томе, те слике,
како би то и сам Бог учинио, створе за себе невидљив вјетар живота како би постале
његова духовна храна (Која се Посљедња и најтеже проналази).
Колико у ријечима, толико и у сликама (међу сликама великих сликара у својој
кући живи деценијама, њеним животом плове велика острва на која Све љубави
свијета / могу да стану). Стојчиновићева је „на ноге“ постављала Ликовну колонију
„Крчмарица“ и о томе проговорила у пјесми од два дијела. Први дио слика озренског
човјека који „маше топлином слободне лијеве руке“ и гледа како га „Свјетлост дуж
пута (…) одводи Усред васионе“. У другом дијелу Крчмарица (брдо), као „нови Добро
видљиви Сјај“, усељен у небеско вријеме на „Дан (који) (…) никада више неће бити
сам“ јер је ту сад почело да се уграђује вријеме: Као озренска пламтећа кота у
предвечерје.
Као сумирање свега што је просијавало овим циклусом широко разасијаних
мотива, завршна пјесма у циклусу, Јесењи јаворов лист (Смрт језика), подвлачи да
нема тога што припада овом свијету, личило то такозваном обичном човјеку на ситно и
безначајно, може и на ништавно личити, а да му неко око, може оно бити пјесничко,
сликарско, музичко… не дода чудеса нове суштине и важности и не изведе га пред нашу
спознају као надзначајно, надпојавно, космичким напојено. Зато увенуо јаворов лист,
ако доспије у добру пјесму, под трагалачку руку, може осликати филозофију
повезаности и супротности постојећих појава. Лист „Међу ријечима … Слиједећи
њихове мисли“, а онда, Не знам како ће се навикнути на мрак (…) Јер цијели живот
висио је на грани И слободи.
Од четрдесет три пјесме специфичне лирске мисаоности, колико их је у књигу,
као слој по слој смисла, низала пјесникиња до висине, горе према небу, десет их је
смјештено у четврти циклус С друге стране свијета. Као да је у неком трену рекла: „Ја
нечему морам припадати“, па одлучила да то чему би припадала буде свјетло, првој
пјесми циклуса, који га најљепше отвара, даровала је свој мотив свјетла, веома чест у
њеној поезији. Заједно, пјесникиња и сунчев зрачак! Сви који су ишчитавали Јованкине
странице, идући кроз њене стихове из пјесме у пјесму, из књиге у књигу, добро знају да
у њима вазда своје мјесто има Поздравни говор сунчевих стријела (Преламање
свјетлости).
Јованка је пјесникиња која свједочи о томе како се велике теме не дешавају на
улици, у кући, у лифту можда, велике теме се дешавају у човјеку. Писци то знају и не
треба им звјездано небо или бескрај хоризонта да би освијетлили такве теме. Оне су ту,
на наизглед најобичнијим мјестима, под сјенком сапутника на нижем спрату, поред
Зграда обиљежених за рушење, на мјесту додира „живота с каменом“. И на таквим
мјестима закуца „срце жене чију је кћерку море (…) однијело (…) И не враћа га“. То се
само открије, пропусти кроз свјетло, кроз руку, право у пјесму… (Привидна свјетлост
(Партија шаха)). У пјесми трепери све лично!!!
Знам да је Јованка била на опоравку у Слатини. Знам и шта је томе претходило.
Нисам била у превеликом страху. Знала сам да ће и у бањи „савладати ход у висине“
(Један у Слатини дан (С друге стране свијета)). Те висине су њене. Нема им ни ''маски
преко лица''. Она препреке тек овлаш спомене. Да одмах затим стигне до приче о
поменутим висинама. Не могу зато да одустанем од тога да повремено напишем да је
Јованка невјероватна жена (моја невјероватна другарица, тако обично напишем). Иначе,
Њена пјесма, тако најчешће бива, крене, и тече, понекад стварносни наративни импулс

пратећи, а онда, од неког тренутка, пење се у мисаоно, метафорично, метафизичко… И
стане на највишој тачки пјесме. Ту бљесне бистар (као извор чисте воде) мисаони трен.
Поента.
Онда ће ми ћутке махати одоздо моји најмилији
Изникли из свечеве молитве и не знајући
Да их штитим као Свемирска мајка
Пресељена из своје у Небеску пјесму.
(„Један у Слатини дан (С друге стране свијета)“)
Кад кажем да су пјесме четвртог циклуса значајније натопљене личним, да у
њима, стих по стих, слој по слој, трепери све лично, онда се свјесно измичем од истине.
Све написано, свих пјесника, свих људи, аутобиографски је исказ, увијек најличнији, о
чему год да зборе. Ипак… Пјесник хоће да некад баш тако дјелује. Да је, више неко
икад, слушао своје срце, па у пјесму уплео најтананије дамаре сопства. Обичан дан.
Путовање кроз себе. И смијех као промјенитељ свега: бола, корака, срца, празнине…
Само нека смијех звони непрестано, смијех треба пјесникињи која од дана са смијехом
гради овакве пјесме (Упркос свима и корони). Смијех је дар и људи који га уносе у дан,
морају у пјесму (посвета: Естини).
Овај циклус, четврти, задњи у овој књизи, баш онако како то чини и пјесма:
Шездесет пет плус, сублимира све најважније, најозбиљније, унивезалне мисли о
животу. Једна свеопшта истина, да Смрт остаје живима Кад свјетлост падне по
мртвима, доводи до човјековог преиспитивања свега постојећег. Јованка је, иначе, још
док је била веома млада, са посебном пажњом одабрала свој животни рам и кренула
веома свјесно, зналачки и непоколебљиво, да у њега поставља оне слике које сама жели
и пажљиво бира. Тако попуњаван рам живота трајно обасјава актера таквог, активног и
промишљеног учешћа у сопственом животу, али не ријетко, трагове обасјаности шири
и на друге, ако нису сујетни и малодушни. Остане, и дјелује, „сунце под језиком“, баш
онако како је с почетка и планирано. Тако до четвртог циклуса седамнаесте књиге у
којој помало провјерава трен садашњи. Пита се и покушава да закључи је ли жељен и
тај трен садашњи, баш такав какав се оваплотио у ријечима и корацима.
Кад се премјери живот мјером дана који је нетом освануо (почео), бива и тако да
Признајем / Надолази ноћ / И мрак осваја лице моје од страха (Страх (Унутрашња
ноћ)). Не треба тражити немоћ, разочарење, слутњу сивила. Не! Да није и нешто мрака,
и нешто страха повремено, како би блаженство унутрашњих свјетиљки дијелило своје
дарове свима који те свјетиљке траже? Најзад, пјева пјесникиња: Бојим се јутра / У
којем ничег новог / Сем сунца нема. Пјева пјесникиња, и све нам се тиме објасни, јер
Кућа је сигурно закључана / Само јој чело небо додирује. У таквој кући (јуче, данас, и
даље… и даље…) живи у својим стиховима Јованка Стојчиновић Николић, са њом и ми
који смо се одавно за такве куће одлучили. (Срећом!).
У пјесми Прозор на крају ходника све је природно. Треба ли тако? Је ли боље
тако? Да, та природност јесте љепота која више пријања уз сваког човјека, много више
него било шта саграђено да фасцинира посебношћу. И та клацкалица која се наједном
ненадано појави, на њој и сусрет, и „скривена свјетлост“, и „Сва цвјетања сунца“, али и
олујни облак / Што данима мучи небо, и „заостале грудве снијега“ које „подсјећају на
зиму усред љета“, и псеће ноге / Које у задњи час губе кораке / Приближавајући се
нашој будућности . Истинску срећу (знамо ми), не бисмо ни њихали у себи с толико
топлине и важности, да на другу страну клацкалице не падне понекад мутно небо и не
подсјети нас на потребу одсуства неприродности и охолости. Дође једном дан за ход
човјека самог (С друге стране улице). Тад из пјесме (можда само за тај дан… али нисам

сигурна…) оде свјетлост, дође сјенка. Газимо ми сјенку, она нас. А онда „хиљаду очију“
гледа На усамљеног човјека. Баш је добро што пјесма никне из живе душе! Што није
скројена (од штофа бираног у познатој продавници) и украшавана украсима са
најпрестижнијих продајних мјеста; Сунца и Свјетла таквој пјесми увијек ћемо (лако)
додати… Знају то истински пјесници. Зна то Јованка.
У ланцу пристиглих мисли о својих „шездесет пет плус“ своје мјесто налазе и
оне мисли о другим и другачијим људима (Кишно око). Је ли необично што су то људи
са мањком свјетла у себи и изнад себе? Није, јер и између таквих људи ваља нам
корачати, свеједно што су наше ципеле и наши капути од свјетлости, а око њих
затегнута сива крзна која кисну на киши која не може (…) / Ни грешне мисли да (им)
спере. Умије пјесникиња да се понекад ријечју и свјетлом обрачуна са недоличношћу
појединих људи… И тако, слово по слово, прођох у једној студеној модричкој вечери
сва плаховита мјеста ове битно другачије пјесничке књиге.
Одлазак (Ријечи)…Тако је Јованка Стојчиновић Николић насловила пјесму којом
је, послије пјевања за читав свијет, казујући и неизрециво, одлучила да тихо остави
пламен својих истина да одјекују и да помјерају и даље нешто у нама, док она
ненаметљиво спушта задњу корицу и креће у неко своје ново пјесничко вјеровање.
Завршна пјесма, иако на крају, и темељи и наткровљава збирку (као љубав сама).
Одлазак… биће можда једном! Или сигурно једном! Али ријеч никада отићи неће!
Вазда, у сваком добу, на сваком мјесту, ријеч! На свакој степеници, као клупко чудесно
и незаустављиво, Ријеч! На крају крајева, пјесникињи њене ријечи (Сада већ од мене
одбјегле) на задњој стихованој страници књиге Јављају (…) / Да се чувају попут зјенице
ока / И да једна другу спасавају.
Док „у једном лепету“ надлијеће стихове којима своју књигу испраћа у бројно
читалиште, пјесникиња сигурно већ тражи нову свјетиљку да још једно свјетло упали…
Мислим да ће ускоро да размјести своју постељу боје и висине неба међу новим
корицама. Тако то чини пјесникиња сунца и свјетла Јованка Стојчиновић Николић. Ми
ћемо то чекати. Чекати Поезију Вјеровања. Заштиту и заклон од залудних сати.