Датум објављивања: 06.07.2020

Милица Јефтимијевић Лилић: КО ДА ТЕ САВ СВЕМИР ГРЛИ

 

 

 

ПОХВАЛА ЕНЕРГИЈИ

                            Тесли

 

Магма

Празнина.

Пре било чега

Би мук и мрак

Нигде ништа што сија

А на дну и у корену свега

Беше  енергија.

 

Из мртве неме твари

Прену се живот,

Магија!

Дође  светлост

Дође  реч

 И све говор је њен

Што живот слави,

Чаролија.

У свему душа ствари –

Сам Бог се јави.

 

Погледај моје лице

Видећеш светлост

Гледам у твоје лице –

Видим светлост!

 Послушај своје срце

Чућеш ритам  –

Послушај моје срце,

Чућеш ритам,

Магија!

 

Енергије

Говор јасан је

Све спаја

Лепшим чини,

Умом подарен сваки створ.

 

Запевај гласно у дивљини

И одазваће се сунце

Све што увис стреми

 И срешће се они

Што стижу врхунце,

Све што Бог сједини

У немој силини.

 

Покрета магија

То  униврезума дах је

– Енергија

Што никад не сахне

И све преобрати,

 И све снажно размахне

Свему живот  да

Непокретни покретач,

Неуништива чаролија.

 

 

 

 

БЕАТРИЧЕ И ПАКАО

(Несаница)

                              Мојим кћерима

 

Моје младе године

Походи вештица стара,

Несаница,

 Крвава кћер рата,

Похаре, беде.

Насрће на устрептало срце.

Пакао празнине

Вуче ка дну,

У понор без краја

 У невидело.

 

Занемим пред њим

Ужаснута

Ко очи срне у сутону саме

 Без смера и лога.

 

Огрнута црним плаштом

Слеће ми на ум,

 Боде по опни душе

До пуцања.

 

Чара да не усним,

Да јутро не пожелим.

Води ме по ивици крова

Да ме престраши,

 Да ме гурне

У неповрат,

Да не знам ни ко сам

Ни где сам

Нити шта хоћу,

Као да било шта тражих,

Најмање живот сам.

 

Ал ‘ вапим мрву сна!

 

 

 

ПЕСМА О МЕФИСТУ

 

Упознала сам Мефиста лично,

И ви га сигурно знате,

Пун их је свет,

Не може он без маске, аплауза,

Одраза своје моћи,

Без представе.

Мора да приказује своје биће.

 

Не може да опстане у тишини

Мора да чује пљесак

За сваки гег, скок, миг.

 

Да буде у центру агоре

Без тога празан је, нем!

А он не воли да чује мук

Потребан му је снажан хук

Прихватање, одобравање

Да је непоновљив, да се допада

Да га хоће у средишту,

Да има потврду да вреди

Јер сам себе презире,

Зна шта је и од тога бежи.

 

А лепо је не чути себе

Ућуткати савест,

Захтев да се расте

Кад уз мало глуме

Аплауз дође,

Госпођа сујета расте

и носи у висине.

 

Упознала сам Мефиста лично!

 

Растужило ме недолично

Варање себе пред лицем света.

 

 

ФОРМА ОПИЉАКА ДУШЕ

 

Урони свесно у нови час смрти

Што ти се лепљиво хвата даха,

Обнажена ничим нескривена

Кроз врат дана, тело века, узима маха.

Стегни је рукама, одмери снагу,

Отми је зраком који јој измиче,

Сачувај згранутог ума бистрину

И узрасти до песме над одром.

Јововски дуби траг самосазнања.

Све наук скривен у потаји има.

Понеси пепео као твоји пре,

Кад расељени бежаху пред хајком,

Урасти у нови смисао Дома,

Обновљен одазови се себи

У форми опиљака душе  – раму дна.

 

Рану цваст ведрине прими,

Устати мораш, пристати на Рт,

Зеленог Ибра не тоне крило,

Основно из сржи мами те појило,

Дамара над пепелом неугасло било.

 

Ујасни празнину, мисао, збиљу,

Поетске суснежице бруј скупи

Најеженом кожом сна што ти целину  значи,

А потом се разнижи, расточи,

Ко царевине древне без остатка,

Без трага и знака, јер шта су речи, ум,

Васцели свемир расточен друм.

 

 

 

СЛАВА ТЕБИ


Слава, Теби Господе,

На вјеки вјеков,

 чудесну моћ даде ми

Да рађам као земља,

Преображавам се

Ко вода у вино освештано

Свемоћном искром такнута.


Слава Теби, Господе,


На вјеки вјеков,

Што тело  умножи моје

Љубављу поседнуто,

У мила лица пренесено –

те обасјаше ме

Ко светлост таворска

Непролазна што сија.

Слава, Теби Господе,

 

На вјеки вјеков

Што Логосом узвиси ме

Да сежем неслућено,

Драгуље ума збирам

У  ниску ванвремену

Да Тобом светли

На вјеки.


Слава, Теби Господе,

 

На вјеки вјеков

Што љубављу  подари ме

Свемилосном

Па блистам прозрачена

Присуством Твојим

хвалећи Твоју моћ

Удивљена Усудом

својим.


Слава, Теби Господе,

 

На вјеки вјеков

Што сродисмо се

Словом прожети!



 

НИКАДА ТАКО        

                      Мајци Илинки

 

Никада тако

Пред смрћу

Откривен ниси

Док мајка дише

 И чува те,

Ма где да је

И на постељњи само.

 

Никада тако јасно

На одру не видиш себе

Док ти мајку не положе

Уснулу, бледу, далеку.

 

Никада тако дубоко

Смисао љубави

Подразумеване

Појмити не можеш

Док ту негде

Мајчино било куца

Ко да те сав свемир грли.

 

Кад оно утихне

 Све стане

Још само очајно

Грле се гране

Саме , напуштене,

Уплакане.